Искуство умирања или прелаза у оносвет Мучно је није нормално нити неопходно Због тога одлажење сада лагано исчезава Остаће у прошлости – у историјату развоја И остаће у оклопу несвесног да се копрца
То је била мукотрпна дуга линија развоја И појединаца и човечанства уз помоћ ега Много овосветаша троши силну енергију Да се одржава поредак светова отишлих Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!
Гледај свет новим очима под другим углом Видећеш јас-јасно милионе нових провида У миру дубоке тишине отвори архиву душе Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност И огледни се у свих осам њених огледала!!!
Одлука мудрица тражи мајсторство акције У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост У титрају злата Вечности изграђуј Промену У тиркизу тачке стварања своје душе почни Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!
Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара Нико не може сам сви смо ми заувек Једно Своје знање и искуство дели иним позваним И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…
Тражимо око себе неки савршени свијет Лутамо по свијету без имало разлога Тражимо у другима све несавршености Док свијет иде према напријед Ми заустављано се у мраку И посматрамо како се други веселе Док ми трчимо према назад свјесно Стварајући окосницу између јаве и сна Живимо само да будемо проживљени И да невријеме које у нама предстоји Може да ријеши неке наше ствари Из тамне прошлости Јучер је био тако добар и сјајан дан Сада везе могле су да буду и остварене У сваком смислу, али Меркур уништава Све око нас својим једним потезом Док животност лебди у ваздуху Без сигурносног појаса Везујемо се за разне глупости око нас Видимо свијет само у једној боји Трагали смо времена несавршености Склопке спремне за хватање Тим губавим прстима Опипавамо предмете око нас Не схвативши да околину Штетимо тим „пипањем“ Трезвено, симболично, јадно Врхунски стоваришни ђаволи постајемо Без циљаног метка и индиференције Смисла за покајања нема када људи Не виде оно што можда и требају Доброта, јасан чин живота Живимо у времену несавршености Свјетовног лудила Разума исхитреног Корака саломљивог Тежње за губитком себе Све због глупости!
Владан Пантелић: Маид Чорбић
Млади 22-годишњи песник Маид Чорбић живи и ради у Тузли. Поред поезије, коју пише у слободно време, воли помагати другима око себе, као члан WLFPH – организзације за јединство и мир у свету, Тренутно је уредник портала Прве Уметничке Балканске Свемиријаде, коју води Дијана Ухерек Стевановић, и селектор је неколико такмичења на тој страници, која, иначе, има циљ да споји песнике широм света. Многа дела су објављена у разним часописима и антологијама широм света – Чиле, Екватор, Шпанија, Индија, БиХ, Индонезија, Бутан, Бирланд… као и штампани примерци антологије песама – „Море на длану“, „Приче из изолације“, и „Косовски Божур“.
Песме Маида Чорбића похваљиване су више пута, награђивана, објављиване у многим песничким издањима широм света. Године 2020-те проглашен је поетом године и Индо Универс групи, која се, такође, бави доброчинством. Сам Моид своје песме описује као реалистичке и љубавне са тужним крајем, док их ја видим као целовите, чак и мало “старије“ од њега, као да их пише из из своје зрелије будућности.
Овде бих хтео да се обратим, Маид ми је повод, свим младим песницима, и свим другим, којих је Србски Журнал све пунији… Поезија је специфична димензија нашег изражавања о свету у нама и свету око нас. Но, поезија је и у – УПРАВЉАЊЕ својим бићем, својом судбином, и давање доприноса стварању свеколике спољашности. Због тога је јако добро да у свему што радимо и што нам се дешава дајемо позитиван исход. Мало ћу да појасним: Када сањамо ружан сам треба му, још за време сањања, дати позитиван излаз, или то урадити одмах по буђењу. Ово се односи и на наше будне снове, планове, писање… Управљање мислима треба да буде у смислу “полупуне чаше“, и треба радити на њиховом оплемењивању, као и њиховом смањивању до нестајања. То се зове –бити свестан и бити у САДА. Тада, тј, сада, значи видети све јасно као огледало, значи – не осуђивати, и значи бити без уплива прошлости и будућности.
Ово је кратка прича о Маиду, младом човеку који воли да помаже, који је стекао много пријатеља који имају сличну мотивацију као он, његовом раду и његовој поезији, коју пише као потпуно остварен песник. Запамтите ово име и погледајте и запамтите његове очи.
Ивањско, ивањско, цвеће рујно! Цвеће рујно петрањско. Петрањско цвеће плаветно Иван га бере те бере, Петар га плете те плете. Купал га Коледу даје, Коледу брату својему. Даје га мајки Купала Купала мајки Живбожи: Иванова стара мајко! Јели Иван дома? Одговара стара мајка: “Отишо је на орање Још на Видов-дан, Па је реко кући доћи Баш на Петров-дан, И донети киту злата Родне пшенице Те пшенице, те белице Тог леба белог“.
М.М: Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, I –том
СРБСКИ ЖУРНАЛ 