Испред старога моста гдје љубав некада је почивала
Сада остао је само траг и пепео прошлости смарагдне
Тишина прекрила је све успомене. Остао је прах и пепео.
Крах емоционални не може да се олако ријеши преко ноћи
Бирати између јаве или сна је питање свакога индивидуалца
На који начин жели да прмовише свој смисао среће
Сунце и даље сија најљепше што је могуће, са жарким бојама
Оно даје нову симболику која рађа неке нове осмијехе
За бољим временима и даље трчимо, а не видимо што имамо
То се зове немарност. То не може бити љубав, дио среће.
Стварност је другачија када се заљубимо на први поглед
Ништа није остало да се још једном преиспитамо за своје поступке.
Љубав пршти, људи нервозни. Желе под сваку цијену ништа или све.
Због неких пропалих веза људи тумарају свијетом већ годинама
А не виде оно што је пак испред њих постављено на пладањ.
И тако вијековима лутају у недоглед, трагајући за сопственошћу ума.
Тамо гдје омладина почива је легло заразе и асиметрије ка браку
Јер љубав је појам о коме се може јако дуго полемисати
Свако од нас је кројач своје судбине и стања емоционалности.
Вјетар и даље помјера крошње, знак да природа реагује на нас.
Без броја и надања, улијећемо у неке нове пустоловине
Несвјесни да су некада оне јако оштре по наше здравље.
Бирати треба само оно што нам срце увијек казује с разлогом
Јер ипак овај свијет савршено мјесто није, нити ће икада постати.
Погрешна је ово адреса за љубав у XXI вијеку
Гдје за пажњу добија се асинхроно одбијање
Преувеличано и упаковано у слатке ријечи и скупоцјеностима
Ваљда данас је љубав када се нађемо увијек
На погрешној адреси. У погрешности времена. Заувијек.

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Како да одем
И даље ветар лупа
По закованим окнима
.
Срце
Непоколобљиво
Савијаш.
.
Како да одем
Кад си се
Уселио у мене
.
Заједно
Слушамо
.
Пој птица
Како се смеју
Над цветом
.
Како да одем
Када једном
Душом дишемо
.
На усни
Ми још клупко
Пољубаца твојих
.
Твоји осмеси
У мени
Срећу ткају.
.
Како да одем
Кад си ми
И сан украо
.
Цветовима
У сновима
Ме милујеш
.
Којима
Светлост и топлину
Дајем
.
Како да одем
Кад је у мени
Дуга чежњи
.
У књизи
Живота
Мудрост пише
.
Да је снага
Издајица
Постала
.
Топло
Цвркуће подне
Ја се враћам
.
На место
Одакле сам
У машту пошла
.
Одричем се пута
И два супротна
Оштра смера.

Кад букну сунцу

брда зеленокоса,

песма ми клекне.

.

Кад шикну траве,

бљесну росе и воде,

песма ми занеми.

.

Кад заори глас

кликом земље и сунца,

песма је ништа.

 Збирка – Пејзажи у огледалима

Усилили се милно злобци малодушни

Здушно рабећи матицу родницу

Паметујућу умним вијугама можданих сржи

.

Уваљени у поре ћелија замрлих

Клицу виталну јаловише хрлно

Свијајући сој пакости змијски у недрима

.

Рабећи љуску aуре смелости

Пуни самилости чилне милолажне

Изгризоше клијалост плоднице умилне

.

Плодовима пелински чемерним

Трујући благородну црницу здравицу

Усахнуше семе плодно клицородно

.

У угњиле семењаке

Црне.

Чувам овце од како сам дете,

ником нисам направила штете;

ал’ јуче ме драги заговарш о,

па комшија овце позатвар’о.

“Ој комшија, руке поломио,

што си моје овце затворио!

Ој, комшија, даћу теби новце

само пусти моје беле овце!“

“Не ћу новце, нешто друго желим,-

ја бих хтео да се с’тобом женим!“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Стадо оваца; Википедија

Сретох ти Мајку поносни Вуче,

храбра к’о и Ти, стамено јака,

кроз њене песме туга јауче,

бол Вучице, душа ми оплака.

.

У очима сузе су јој биле

и моје зене бљеснуше с тугом,

руке јој топле и тако миле…

Остасмо у загрљају дугом!

.

Жао ми беше што је пре нисам

срела срећну и без туге тешке…

И застаде ми дах, ни не дисах,

Рече тужно: „Писаћемо песме!“.

.

– Хоћу, (Заклех се.) све док сам жива!

Писаћу о свима Вама скупа,

многа су слова писана крива..

Права пишу за јунака – вука!

.

Сретох ти Мајку, коначно Вуче,

радост и бол помешани на трен,

кол’ко јој само срце урличе…

Мајки недостаје, Мојсије њен!

.

И Чопор пати за својим Братом,

док сузе лију испод ребара,

спојени животом, смрћу, ратом…

Знај, чувају Те од заборава!

Фото: Чопор вукова; Википедија

Душа ти је на Косову равном,

Испод уснулих Срба закопана,

А срце у Сибиру хладном,

Шаманима сјајним брањена.

 .

Душа плаче, туђин је сад гази,

Безбожници протерују праве,

А срце заледила тама,

Чека повратак древне славе.

 .

Тело ти измучено, болно,

Све су људи разровали ,

И органе и крвоток нафтни,

Танане  ти нерве искидали.

 .

Чему онда да се нада

Људска шака злог јада,

Што нас мати јоште трпи,

Када толико од нас страда?

Фото: Косово поље; Википедија

Испод гордог Дурмитора
Ђе још народ српству кличе
Ја ти ово писмо ноћас
Пишем српски Предсједниче

.

Људи кажу да око те
Страшне силе мрежу плету
Да се спремаш да душману
Предаш српску земљу свету

.

Али ако то урадиш
Немој да се вараш пуно
Знадни да си вјечно на се
И на своје име пљуно’

.

Одлучиш ли земљу српску
Да црноме предаш врагу
Више никад , нећеш моћи
Са образа опрат’ љагу

.

К’о Вука ће Бранковића
Дов’јек Срби да те криве
Велики је Његош рек’о
Част и брука, вјечно живе

.

Боље ти је просјак бити
Што на себе нема прњу
Босих ногу, стазом части
По оштроме газит трњу

.

Трпјет’ сваку немаштину
И стомака бити празна
Него да те због издаје
Са небеса стигне казна

.

Џаба ће ти вјеруј бити
Злато, виле и аута
Ако данас на кољена
Клекнеш испред Арнаута

.

И њихових заштитника
Из далеког Вашингтона
Због којих је са Косова
Утихнула јека звона

.

Ја знам да ти није лако
Да те са свих страна стежу
И да њине моћне службе
Око тебе плету мрежу

.

А и код нас издајника
Да не хвали на све стране
Што се ситним мрвицама
С’ америчког стола хране

.

Од Плочника крвавога
Од Косова и Марице
Још род српски није рађо
Такве људске кукавице

.

Због Западних велесила
Које на нас дижу хајку
Продали би без кајања
Жене, ђецу, оца, мајку

.

Отаџбину, крст и вјеру
Само да им за то плате
Због њих многи Срби труну
У европске казамате

.

Због таквих су суду срама
Изручени генерали
Стид ме неки обузима
На ниске смо гране пали

.

Ја знам да те притискају
И да ти је пуно тешко
Ал’ у теби, мора куцат’
Срце храбро и витешко

.

Немој себи дозволити
Да на њине паднеш приче
Јер Косово није твоја
Бабовина Предсједниче

.

Косово је нешто више
Од планина и од њива
Косово је света земља
Што на српској крви плива

.

Косово је вјечна суза
Што са српског тече лица
Јека звона са Дечана
Газиместан, Грачаница

.

Косово је звук гусала
Који српско ухо слуша
Косово је ратни поклич
Косово је српска душа

.

К – осово је Бошков барјак
О – билићев мач крвави
С – рпски пораз и побједа
О – д давнина што се слави
В – ијековна српска мисо
О – којој је пјесме писо

.

Косово је божја земља
У којој су, рајски врти
Косово је српском роду
Вјечни живот после смрти

.

Косово је плаво море
По’ ком плови , српска лађа
За Косово Србин гине
С Косовом се Србин рађа

.

Косово је божур красни
Што с прољечем раним цвјета
Златни олтар и крст часни
Србинова земља света

.

Сјајна звјезда православља
Сто по мрачној ноћи плови
Историја нашег рода
Србинови вјечни снови

.

На Косову од вазда се
Рађу српски Обилићи
Предаш ли га Предсједниче
Царска ће те клетва стићи

.

Па када ти тешко дође
Ти прочитај ова слова
Нек ти крила соколова
Дадне моја пјесма ова

.

Кад ти буду пријетили
И дизали нате хуку
Окрени се ка Лазару
А обрни леђа Вуку

.

Немој да ти срце стрекне
Од велике силе њине
Буди јунак, реци ” Недам “
Гини мушки, кад се гине

.

Сам нијеси, са тобом је
Бог велики са висине
Са тобом су браћа Руси
И велики народ Кине

.

А одозго из свемира
Ђе звијезде Ловћен тиче
Сјене мртвих витезова
Гледају те Предсједниче

.

Васојевић и Остојић
Драган Грубић, Тибор Церна
И сва друга српска ђеца
Што свом роду, бјеху вјерна

.

Величковић, Трифуновић
И Милића оба брата
И сви други, што су живот
У вихору дали рата

.

Зато немој својим пером
Да прекрижиш њину жртву
И поново да убијеш
Ову српску ђецу мртву

.

Дигни главу, немој бити
Слуга, тужан и послушан
Са престола небескога
Посматра те Силни Душан

.

Немој да ти понос сломе
Буди прави српски вођа
Час одсудни кад ти дође
Присјети се Карађорђа

.

Присјети се Хајдук Вељка
Синђелића и Главаша
Славних српских војсковођа
И хајдучких харамбаса

.

Епско перо, Предсједниче
Свачије ће судит ђело
Због тога те савјетујем
Пред душманом, држ се смјело

.

Ти на врху, брда сједиш
И од мене видиш даље
Ал кроз ову моју пјесму
Поруку ти народ шаље

.

Отаџбина да је преча
И од власти и од новца
Поздравља те епски пјесник
Перошевић из Сировца.

Фото: Сури орао; Википедија

Видиш сине мој мали !
Мој ти је живот стао у један кофер
Онога дана када су ме оставили
Испред једне рецепције
Када ау ме одвајали од тебе
.
Снага твојих речи
Могу ли ја с тобом
Небо ми је заплакало
Тешка ми је суза и сад ми образ лиже
Од тад чујем сине мали
Звона наше виолине
.
Од тад нисам више твој
Прича о нашем сунцу
Више нас не греје
Сећања са слика
Сливају се кап по кап
У ожиљак туге
.
Да се љубав не заборави
Љубав …
Како сине мој мали
Бити разапет на љубав твоју и моју
Како да ти објасним раскршћа
Био си ми као да живим жеље
Мислио сам да ће мо
Трошити љубав заједно
.
Имали смо чаролију
За сваки дан
Били смо
Сваки дан нераздвојни
И тако радосно срећни
Баш некако као да је вечно
.
Видиш сине мој мали
Мој живот
Нема твоје радости
Твога смеха
Истргли су те из мог
А твог топлог крила
Глас не чујем више твој
Занемело је дозивање
.
Сине тата …
Сузо моја за шта би ме
Све још молио
Баш си ме много волео
Наша љубав остаће нам тајна
Од тада облачим се у црно
Возим црни ауто
Твоју слику држим
У црном новчанику
.
Видиш сине пишем ти
Како је кад живот стане
И један кофер
И како и љубав зна да боли
.
Сине мој
Не знам да ли си још мали
Али да знаш
Моја љубав сине
Под узглављем твојим спава
.
Још је мека ко врела суза
Која још пада
И стално те воли
Када падне
Неће више да ме боли

Фото: Отац и син; Википедија