Владан Пантелић: Ти – шина Тијаније


Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.

Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао, Мисао, Идеја и Реч.

И видех да израњају и многа, многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове.

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада, никада, одвајао нисам.

И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,

Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.

Ох, како је Дубина – стварна и дубока!

Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Драган Симовић: Огњовидац 


Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Валентина Милачић: У мени ћеш препознати


Све што не волиш,

немам, не знам и не могу.

У мени ћеш препознати

све оно што слутио ниси,

свидјеће ти се мој осмијех

и пјесма

коју ће осликати јесен

октобарским огледалом.

Длан отискујем на прозору,

обликујем срце и чекам

твој лик, да се насмијеши

са друге стране

и да нам се погледи сретну.

Простом проширеном реченицом

дишем.

Милорад Максимовић: Владане, брате!


Владане, брате:

Звезде су дошле и рекле ми… једно са тобом смо у истини.

.

Заметни траг и очисти праг…

Дугин мост сад чека те.

.

Устао сам. Осмех на месту где ми беше лице. Вечни додир свете ватре живодајнице…

.

Видиш ме.

.

Очи ти светле и браћи ти око свете боје. Извор у мени проговара са извором у теби.

Са ПраИсконом Вагром Ватром.

.

Хеј, хај..

..

Ту сам и одлазим…

У свој крај и свој гај.

.

Тија пламен, тијанијски лако. Него како, него како!

.

Љубим те и чувам те. Златнокруни мој брате.

Одо да оде одам.

.

И песму твоју по мисли светој твојој и браће ти

Ведам кроз пространства мира и љубави.

.

Мидгард опет зове…

Сачекаћу, починућу.

Творац зна све валове.

Мој ће опет доћи.

Дааааа… Љубав је једина истина.

Фото: Каћун; Википедија

Драган Максимовић: У Стијени Црногорске Горе!


У стијени Црногорске горе,

изнад малог сеоца и пута,

сија вјечно Острошки Манастир,

тамо ђе је наша родна груда.

.

Дању ноћу обасјава небо,

светлост шири на све стране света,

свима он је ко рођена кућа,

намерника ал и странца мета.

.

Вјера ту се ничија не гледа,

под Острогом Василије спава,

Божји човек дочекује сваког,

нека му је довијека слава.

.

Молитвама моли се за сваког,

да им бољке свакакве излечи,

уздиже се погледом ка Богу,

и да погром и болести спречи.

.

Браћо,сестре са свих страна света,

молите се овом светом месту,

да у души ви нађете мира,

покрај мошти Василија Светог,

и Острошког белог Манастира.

Владан Пантелић: Друга линија Живота


Искуство умирања или прелаза у оносвет
Мучно је није нормално нити неопходно
Због тога одлажење сада лагано исчезава
Остаће у прошлости – у историјату развоја
И остаће у оклопу несвесног да се копрца

То је била мукотрпна дуга линија развоја
И појединаца и човечанства уз помоћ ега
Много овосветаша троши силну енергију
Да се одржава поредак светова отишлих
Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!

Гледај свет новим очима под другим углом
Видећеш јас-јасно милионе нових провида
У миру дубоке тишине отвори архиву душе
Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност
И огледни се у свих осам њених огледала!!!

Одлука мудрица тражи мајсторство акције
У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост
У титрају злата Вечности изграђуј Промену
У тиркизу тачке стварања своје душе почни
Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!

Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца
Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара
Нико не може сам сви смо ми заувек Једно
Своје знање и искуство дели иним позваним
И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Маид Чорбић: Индиференција животности


Тражимо око себе неки савршени свијет
Лутамо по свијету без имало разлога
Тражимо у другима све несавршености
Док свијет иде према напријед
Ми заустављано се у мраку
И посматрамо како се други веселе
Док ми трчимо према назад свјесно
Стварајући окосницу између јаве и сна
Живимо само да будемо проживљени
И да невријеме које у нама предстоји
Може да ријеши неке наше ствари
Из тамне прошлости
Јучер је био тако добар и сјајан дан
Сада везе могле су да буду и остварене
У сваком смислу, али Меркур уништава
Све око нас својим једним потезом
Док животност лебди у ваздуху
Без сигурносног појаса
Везујемо се за разне глупости око нас
Видимо свијет само у једној боји
Трагали смо времена несавршености
Склопке спремне за хватање
Тим губавим прстима
Опипавамо предмете око нас
Не схвативши да околину
Штетимо тим „пипањем“
Трезвено, симболично, јадно
Врхунски стоваришни ђаволи постајемо
Без циљаног метка и индиференције
Смисла за покајања нема када људи
Не виде оно што можда и требају
Доброта, јасан чин живота
Живимо у времену несавршености
Свјетовног лудила
Разума исхитреног
Корака саломљивог
Тежње за губитком себе
Све због глупости!

Владан Пантелић: Маид Чорбић

Млади 22-годишњи песник Маид Чорбић живи и ради у Тузли. Поред поезије, коју пише у слободно време, воли помагати другима око себе, као члан WLFPH – организзације за јединство и мир у свету, Тренутно је уредник портала Прве Уметничке Балканске Свемиријаде, коју води Дијана Ухерек Стевановић, и селектор је неколико такмичења на тој страници, која, иначе, има циљ да споји песнике широм света. Многа дела су објављена у разним часописима и антологијама широм света – Чиле, Екватор, Шпанија, Индија, БиХ, Индонезија, Бутан, Бирланд… као и штампани примерци антологије песама – „Море на длану“, „Приче из изолације“, и „Косовски Божур“.

Песме Маида Чорбића похваљиване су више пута, награђивана, објављиване у многим песничким издањима широм света. Године 2020-те проглашен је поетом године и Индо Универс групи, која се, такође, бави доброчинством. Сам Моид своје песме описује као реалистичке и љубавне са тужним крајем, док их ја видим као целовите, чак и мало “старије“ од њега, као да их пише из из своје зрелије будућности.

Овде бих хтео да се обратим, Маид ми је повод, свим младим песницима, и свим другим, којих је Србски Журнал све пунији… Поезија је специфична димензија нашег изражавања о свету у нама и свету око нас. Но, поезија је и у – УПРАВЉАЊЕ својим бићем, својом судбином, и давање доприноса стварању свеколике спољашности. Због тога је јако добро да у свему што радимо и што нам се дешава дајемо позитиван исход. Мало ћу да појасним: Када сањамо ружан сам треба му,  још за време сањања, дати позитиван излаз, или то урадити одмах по буђењу. Ово се односи и на наше будне снове, планове, писање… Управљање мислима треба да буде у смислу “полупуне чаше“, и треба радити на њиховом оплемењивању, као и њиховом смањивању до нестајања. То се зове –бити свестан и бити у САДА. Тада, тј, сада, значи видети све јасно као огледало, значи  – не осуђивати, и значи бити без уплива прошлости и будућности.

Ово је кратка прича о Маиду, младом човеку који воли да помаже, који је стекао много пријатеља који имају сличну мотивацију као он, његовом раду и његовој поезији, коју пише као потпуно остварен песник. Запамтите ово име и погледајте и запамтите његове очи.

Милош Милојевић: Иван-данске песме 3.


Ивањско, ивањско, цвеће рујно!
Цвеће рујно петрањско.
Петрањско цвеће плаветно
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Купал га Коледу даје,
Коледу брату својему.
Даје га мајки Купала
Купала мајки Живбожи:
Иванова стара мајко!
Јели Иван дома?
Одговара стара мајка:
“Отишо је на орање
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи
Баш на Петров-дан,
И донети киту злата
Родне пшенице
Те пшенице, те белице
Тог леба белог“.

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Бог Коледо; Википедија

Словенка Марић: Ближњи


У одајама већ сипе зидови.

Са амином неумољивог

још једно лето господње стреса прах

по безнадежним стварима.

Како чујно је одсуство ватре и будилника.

И полуслепа окна без сврхе су,

сем што на очиглед им дрежде вране

и воћке у врту видно старе.

.

Па зар је чудо, одиста,

што каткад нађемо јецај у шкрињи,

под иконом Светог Георгија.

Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.

Ближњи су отпутовали незнани нам

док смо раскивали божје зрно,

док смо љубили Хеладу и пергамент,

и сијасет леполиких утвара.

.

Ни безусловност наде не чуди,

препуна су доказа скровита места,

знаци сабрани да се родослов вида.

Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.

Док су овенчани, ташти и надобудни.

по повести духа олајавали смрт,

овде су ћутке спремани завежљаји

и молило се за наклоност провиђењу

да се не ремети редослед.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча