Самоћа је светилиште
И идеја обитавалиште
А пуноћа свијести
Дивно цвјетилиште
.
Самоћа је светилиште
И мисли окупљалиште
А осјећај радости
Узвишено постојалиште
.
Самоћа је светилиште
И мира прикупљалиште
А стање свијести
Свега створилиште
.
Самоћа је светилиште
И тишине стајалиште
А љепота вјечности
Шарено мирисалиште
.
Самоћа је светилиште
И љубави проналазиште
А дивота смирености
Освјетљено станиште

Небом земље моје, ветри шапућу.

Облаци бели, као војници постројени,

начуљили уши,  слушају.

.

Одлуке, донела је Земља,

Сунцу их говори.

.

Милост у немилости,

Немилост у помисли,

Родили сузе у њеној утроби.

.

Сине и Кћери Човека,

главу подигни, образом ветар осети,

шапат одгонетни!

Трагам за оном
Никад изговореном Речи,
Из које би могла
Пра Светлост рођена бити!
*
Ми смо зраци, гле,
Од Пра Светлости!
*
Вечно је све
Што се
Из Светлости
Рађа!
*
Унутарња Светлост, гле,
Све прожима; и све, у трену,
Исцељује и оживотворује!
*
Сви Велики Преци,
У свим световима,
Једно, заувек, са мном бивају.
*
Чудо Стварања и Чудо Живота
Вечно се прожимају у Пра Васељени.
*
Смисао је тамо
Негде иза свега!

овде

под разбојничким небом

стојим

погрбљен, разваљених руку,

ноћ пада,

жалосна врба се над

главом савила

висе јој тешке гране

пуне туге

суморне сенке лете

преко чела,

паћеничке звезде

мом погледу блиске

згасле су,

задимиле су вече,

ко знамење

у моје очи се зариле

бесконачност неба хладна и

тамна,

чује се прасак што граби

болу,

цепа се небо, громови

тутње

плачу даљине,

нигде никог немам

зајецала душа

у црном плашту.

са тужних и скрушених

грана врбе

пада,

мистична песма, свежа

и врела,

продире свуда,

касапи срце

одјекују

сетни звуци

дроњавим телом

у ком

црна беда уз кукњаву расте,

сисам тугу

прохујалих дана,

све бешње

све више,

без вере и наде,

испод голе врбе

знам

неће друго време доћи,

нестаћу

у блаженој тами

бесконачног пута,

где ће боли ишчезнути

у бусењу трава,

где се чула губе

где се мирно спава

Фото: Жалосна врба; Шума пева; Википедија

Отвара се поново оно питање обузетости болешћу

као лепотом учињеном усред рама

једном затегнутом платну.

Докле то лутање без обое

и кичмени стуб слаби

не одолева као онај из Коринта

кад смо сви били нејач.

Ходају вични, тугом би се добацивали

шакама утиснутим у глину што рађа,

сасвим самоћа мимоићи ће

и кад у несвест падаш.

Кад поново отвориш очи

дете ће из мојих полуотворених усана изаћи

и измамити уздахе очевидаца

као и моје мати.

Нема дилеме,

ту за моје очи нема места

и видом ћу зато ући у себе

да би се наднела над рођењем

на које црвено вино проливају

као највећу тајну смртности

бели робови у дугом низу

пред моје главе постављени

и као да се Сфинга рађа у исто време

из моје слузокоже

новорођени песник теши све окупљене

зато што су морали бити рођени.

Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим.
Ти си – каменит, а ја певам.
Ти си – споменик, а ја летим.
.
И најлепши је мај расцветали –
Ништаван пред вечношћу сваком.
Ал ја сам птицс – и не жали
Што подлежем закону сваком.

Некад сам се веома чудила како су Срби успели да опстану као нација упркос 400 година турске владавине.Замислите, генерације се рађају и умиру у турској држави, у ропству које, рекло би се, није давало никакву наду. Уистину, без наде се не опстаје.Па шта их је онда одржало?

Чини ми се да сада разумем и видим извор те вековне снаге. Одржали су их ИДЕАЛИ СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ И ВЕРА.Вера у Бога и вера да је слобода могућа, макар за њихове потомке, вера да је могуће остварити Божју правду, да ни једна сила не траје довека.

Велики песник Змај је добро разумео шта то покреће љуски дух. То су идеали, виши циљеви, без којих би се пало и малаксало.Они спајају генерације, „век са веком и човека са човеком“.Идеали СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ су кључни у српском духовном бићу.Они су суштина јуначких народних песама.Славећи јунаке из прошлости и јунаке Косовске битке, стварајући велики мит о косовској жртви, поробљени српски народ је исказивао своју наду у будућност. А продане незналице данас са подсмехом говоре о косовском миту и пљују по њему.Нису празне оне речи „…песма нас је одржала, њојзи хвала“.

А данас? Шта су нам идеали данас?Јесу ли то слобода, правда, поштење? Јер данас смо, сви то виде, поново под туђинском окупацијом и окупацијом домаћих послушника.Тако је вазда, без домаће, нема ни стране окупације.За разлику од турске и домаћих потурчењака, данашња окупација је прикривена лажима, потајна, подмукла и мрачна, изведена другачијим оружјем. Последице су исте:поробљена раја и вазална држава.Окупатор се свесрд

труди да затре предачки дух са узвишеним циљем слободе, правде, поштења и поноса.Свим средствима насрће на ситне ватрице тог духа које ипак истрајно горуцкају овде, онде по Србији.

Као ИДЕАЛ наметнут је један једини циљ – ЕВРОПСКА УНИЈА, држава која није држава, у којој нема ни слободе ни правде,чији је идеал профит по сваку цену, наравно профит за богате. Одговор је јасан и сажет: данас је као узвишени циљ проглашено богаћење богатих и сиромашење сиромашних и то у оквиру ЕУ, државе која није држава и која је и сама вазал Америке.Овај идеал су наметнуле вазалне српске власти.

Но, ни једна сила није довека. Јер без идеала слободе и правде немогући су ни Срби ни Србија. Нећу можда доживети њихово оваплоћење, али верујем у њих.

Ноћ је моја…
јер тада ја
сањам…
Ноћ је моја
јер љубав тад
поклањам…
Ноћ је моја
утеха и тајна,
некад стрепња,
некад звезда сјајна…
Ноћ је моја
пуна лепих сања…
Моја ноћ је,
кад све ми поклања:
месец, звезде
и љубав до неба…
Сузу, радост
И сан када треба…

Од срца срцу реч је потекла

немуштим језиком емоције.

Таласом светлосног невидела.

Нечујним оречењем Астралије.

..

Слаткопојно осијање речи

пецкави трепет зажацка у мени

па пламно букну у слике речи

којим свест моју својом замени.

..

Молих се некад Оцу светлосном

да моја мисао даром потекне:

Да читам мисао брату вољеном

и моја у братску да се прометне.

..

Умом се слио дар љубави

будећи разум срца мога.

Од једносмерја дух се избави

и видех мишљу што тече кроз Бога.

..

Оваплотило се неразделно.

У бајци живота немогуће.

Стварност Истине осија будно.

У Духу светом нарастајуће.

Лазарева субота,

бројаницу

умотавам у плетеницу,

ћутање престаје

тамо гдје почиње киша,

она преузима

све биљке под своје и

лијечи сва нагњечења душе.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац