Суморни сутон

Најави таму

.

Месец

Загрли реку

Брда и долине

.

Једна звезда

Одвоји се

И поче да скита

.

Тишина окорела

Крвари у мени

.

Играм се

Латима боли

.

Нада

Немоћно пала

.

Осама

У мени цвили

.

Погреших

Што дадох

Да ме он додирује

.

Зато пијем

Гутљаје немира

.

Летим

Без крила

.

Не желим

Ничије самилости

Фото: Слика – Месечина; Википедија

(пандемија)

Живот протиче мимо мене,

Румени се трешњев цвет,

Птице весело цвркућу,

А болест оковала цео свет.

.

Време тече неумитно, не хаје за нас.

Сунце и месец мењају места,

Али доброта, лепота и

Радост живота из људи неста.

.

Природа иде својим током.

Зелени се дрвеће, расцветало цвеће,

Само човечија чула и  очи

Ту радост стварања видети неће

Кадкад у својој прашуми
Тијањци
једно-са-природом људи,
наиђу на психолошки чвор.
Проблему прилазе
са чврстом вером;
а решавају га,
зависно од тренутка –
некада секиром,
а некад, богами,
и моторном тестером.
…
Тијањци знају

.
право решење

.
да се спречи

.
свако ч в о р е њ е,

.
па свима јављају:

.
да се исече ш у м а*

.
и њено к о р е њ е

..
*Шума – незнање

Ако желиш да упознаш свет

мораш бити разапет

да ли ће нека божја заповест

да помути до краја

или избистри свест.

Свезналици мирише цвет

ал’ ветар љубавне чежње

епикурејски чест

ојађено тугује

па са болом, као са другом,

пркосно другује.

.

Песник ил’ научник

рекоше мудро 

да смо сви нарциси

каткад и бонвивани

па често дајемо маха

духу своме

и свет нас зато прогони,

душмански без даха.

.

Ако ми дух буде јак

и ставим на себе судијску тогу

да мерим душе због песимизма голог

решићу да на болесну свест

ставим излечив облог

а пошто је живот

замена за панађур обиља

онда смо далеко од смиља и босиља

а тако близу сунчевом зраку

који би могао у једном маху

да нас спали

иако смо духовни колоси

ил’ само нужност

и тако мали.

.

Сазнање или незнање

које нас мучи више или мање

стављају на тас

живот сваки час

па криком у себи,

 не дам да ико чује

и види моју смрт

или спас.

Д:П: “Небеска звона“

Фото: Последње речи ИХ; Википедија

Где је осмех?

Био је ту,

раширио лице, отворио га.

Било је спремно да

паркове  мога града

види у бојама  јесени,

осунчане и топле.

.

Где је осмех?

Осмех са лица

који подстиче дрхтање, веселост.

Био је ту спреман да

улице мога града

учини  веселим, бучним

утонулим у боје.

.

Не, нема га.

Нестао је негде у дубинама.

Лице је тмурно, скупљено.

Нема осмеха да паркове мога града

обоји жуто-црвено.

Нема осмеха да улице мога града

напуни људима, веселим и младим.

.

Остала је на лицу једна бора између обрва.

Дубока – све дубља..

.

Где је осмех?

.

Поглед у огледало, 8.нов.2003.

Д.Т:“Латице Булке“

Нисам дошао да бих успоставио нешто ново – дошао сам да унесем живот у старо. Нисам дошао да оснивам уточишта или ашраме. Стварам их због свог универзалног рада, да бих их поново напустио када послуже том циљу,
*
Намеравам да спојим све религије и културе као перле на једној ниски, оживљавајући их за појединачне и заједничке потребе.
*
Моја порука је одувек била и увек ће бити Божанска Љубав. Нека свет сазна за њу.
*
Дошао сам не да уништим илузију, јер илузија није ништа. Дошао сам да вас учиним свесним ништавности илузије. Кроз вас аутоматски одржавам илузију која није ништа друго до сенка мог безконачног Сопства, а кроз мене а кроз мене ви аутоматски одбацујете илузију када доживите њену лажност.
*
Будите храбри, будите срећни. Ја и ви смо Једно. А Безконачност која заувек припада мени једнога дана припашће свакоме.

Кајање
застор од бисера веже
седа и обрве мршти
гле то је траг суза
кога ли она мрзи
.
У пролеће
трава је на северу још нефритно плава
овде се гране дуда свијају већ зелене
док ти зажелиш повратак кући
моје ће срце већ искрварити
ветре пролећа не желим знати да си ту
и што разгрћеш засторе мога кавеза

Не могу све да потопе,
због путева и разних брана,
док се у Срба очи не склопе,
православље има стана.

Оставили верни преци,
Хиландар, Студеницу, Љубовију,
духовној ,будућој деци,
уз Тројство Свето да се привију.

Вера се чува у души,
све светиње, древне да униште,
Христа нико не сруши,
срце нам Његове милости иште.

Зграда нам и не треба,
храмови су у срцима верних,
и на ледини се проповеда,
погледима и речима смерних.

Jезеро – женска енергија символика душе
Због тајни идем у језера пећине вртаче…

И тајна ескалибура лежи у језеру можда овде
.
Видим да је вода плодовна – препаметна
Укључујем троумило ходам по пешчаној пени

Играм на обали пиљака са каменим срцима
.
Затим вежбам – вежбе су јин дисање јанг

Удах хлади вреле груди издах срце греје
Вируцкају из притока виле језеркиње
..
Како се дивно огледају у води брда дрвеће

Ако понестане воде призиваћу кишу
Ијуууу, оп џија, џија, хаај, џија, џуна, џија, Јаа!

***
Загледан у Језеро и Небо закачен за Вечност

 Добро реагујем на равнотежу Васељене

..
Враћам се у Тијанију хранилицу срца здравницу

Идем – поскакујем идем – насмејан насмејан

Фото: Језеро Голи камен, Вучковица – Гуча

Ништа изван овог бескрајног трга не постоји

Све је ту: људи и њихови снови по којима треба

Одмеравати даљине и свет,

Све што уз њега неотуђиво стоји

И чека да се претвори у белу мисао хлеба

Ил неку прастару клет.

.

На овим плочицама љубавници зборе о будућим зорама

Као да се никад тако љубило није.

Ту, истовремено, ноћи муче страшним морама

Док се неутољива, скривена битка

Између два ока бије

Ка нож затамњена и бритка.

.

Ко застане судбине наше лепршају изнад умних здања

И свако свој голи сан

Као белег на челу носи, њим мости

Обале бескраја, засут ватром очекивања

Од које се иде заглушен и пјан

И руке шире опросту и милости.

.

Овде је све присутно. Пустиње жегу творе

Звери глад на зубу носе, шума кукољ у злу биљку диже.

Ал ту је и сунце затечено како плоди море

Предео дарован слободи

И у њему свет што се до себе уздиже

Да се небом засводи.

.

Са овог трга коме само време може име дати,

Полазе све лађе и путеви без свршетка.

Одавде се кренуло и застало

И увек стиже, ту се сјати

Што се собом помножило или остало

Без потомка и претка.

.