Само трептај звезда
у ведрој ноћи
и песма прелепа
што душу буди
искру што тиња
у Пламен претвара…
И песма и трептај
у Вечности спојени.

Фото: Ноћ у Тијању; ВП

Подигох камен
тежак,
чврст,
силан,
моћан,
оклопљен,
његова целина непровидна,
не жрли додире у утробу божанску,
одупире се опоро
каменим амалгамом омађијаним,
нестајање разбија отпором
у суноврат одласка.
.
Испод њега буја бујица разбуђена,
непојармљена посусталошћу,
усколебана разбијеним редоследом,
поремећена раскош ускипела.
.
Камен ускиснуо заштитнички,
преврат ритма зауставља снагом,
искључни, расхлађен,
додире туђе праисконе чује,
тражимо његово лице
и смисао у бесмислу ремећења
да трулеж у њега убацимо
и раскомаданом раздробимо постојање.

Фото: Камен, пао са неба; Википедија

Грех је проузроковао етику, као болест медицину.
Етика зна само за једну дијагнозу: грех.
И етика зна само за један лек: жртва.
Да нема болести и лека, не би било медицине
Да нема лека и жртве, не би било етике.

Фото: Етика игре престола; Википедија

Памтимо прелепу Рћанску пећину
Напаја је невидно подземно језеро
Смели пећинари су улазили дубоко
У пећину и кроз отвор-бунар у језеро
.
Окрени леђа пећини усмери очи у Сунце
Потом у себе у тамне дубине-поноре
Гледај и видећеш много много више
Сталактита сталагмита украса лавирината
.
Буди упоран као кртица или као динго
Храбар као лав делфин соко или орао
Вредан као рудар дабар или бели мрав
Спретан као козорог или вежбач на трапезу
.
Рони много пута проналази светове у себи
Дубоко укопане страшне болне и пресветле
Највредније најлепше и сушто није у пећини
Оно је у нама то је одувек у нама оно је у нама

Фото: Посетиоци из Тијања; ВП

Лете ка светлу ситне бубе
Лете мали ноћни лептири
Понекад не могу
Да дослушам твој глас
Брзо заборављам
И у сан претварам…
.
Умирује ме танана помисао
Да постојиш где год да си…
.
Исплетох мрежу златну
Да ти меке одјеке ловим …
Чак и када ме скренеш
На нов и непознат пут
Покажеш ми тихо и мирно
Да је за мене прави…
.
Ово је још сирово и зелено
Али време ради за мене…
И не само време …
И не само за мене…

Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

Фото: Јесен у Тијању; ВП

У пролеће кроз шуму, у јесен жутом долином,
У подераном капуту, пролази, са виолином.
.
Далеко се прочуо славни Ветров Оркестар
У коме свира пруће и голи зимски честар.
.
Он увек гуди песму стару двеста столећа
И те се песме човек сасвим нејасно сећа.
.
Ту тужну песму Ветар нипошто, никад не мења,
Ту свирку вечног сећања и вечног пролажења.

Фото: Ветар; Википедија

Како да верујемо човеку кад претке држи у кавезу, а потомке у неизвесности.

Слободан човек мисли шта хоће, а једе шта има.

Људи су прво били браћа. Касније су постали једнаки … Слутим да једнога дана човек човеку неће бити ништа.

У праву је само онај који то не мора да доказује.

Кад два полицајца играју шах, који ће пријавити резултат.

Док је човек био мајмун дрво му је била отаџбина.

Волите мале људе и играјте се њима.

Срећем намрштене, тужне, зле и несрећне људе. Често ми се причини да су то све самоубице којима је неко платио да живе.

Фото: Псссст; Википедија

Сутона једног сненог
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
Златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
И Срећа што Љубав је само
родити уме

Фото: Тијање, јесењи пејзаж; ВП

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила
Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови губари су били увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла

Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода
Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови
Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери

Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове
И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити
Котража! ја сам рођен близу! Чесма! Каменом бих је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица

Фото: Чесма у Котражи; ВП