Ој Косово срце у грудима,

Песмо тужна црних птица риме,

Светињама окићена поља,

Тамјаном окађене њиве.

 .

Јунаци тамо васкрсавају

Да мрачњаке у земљу сатерају.

Да злехуду судбину  промене,

Да оставе и они знамење.

 .

Свака груда крвава и болна,

Свака травка памти неку битку,

И данас се чује топот коња

Као фијук памтиш сабљу бритку.

 .

Нек се Небо на земљицу спусти,

Ја л да целу земљу тамо дигне,

Јер се чемер и јад накупио,

Да одрасте нико ни да стигне.

 .

Ту се бију највећи бојеви,

Ту се позна јунак од нељуда,

Ту се душа надогради хитро

И вазнесе до Божијег суда.

 .

Ко на Космет крочио још није,

Тај Србином не мож да се зове,

Јер се тамо бије битка света.

Тамо звона најтужније звоне.

Стотине листића шимшира

поред мене чине оазу мира

и све беспрекорно пулсира

са нарцисом охолим у баштици,

за столом, уз ветрић ветропира.

.

Раскалашно подиже свежину срца

које питко пулсира окићено дамарима.

Наспрам овог жироскопа пролећа

нижу се сећања премалећа,

доносе мирисе далеких јоргована.

.

Али вихоре смисла ништа не квари

осим што су пожутели календари.

.

Њих нема у запећку века,

место им је у ковчегу са златом,

а ми ћемо натруњени временом

испирати прошлост да остане

чистота искрена, непатворена

са рузмарином мирисним

у нашој садашњој оази оваплоћења.

.

Д.П: “Сузе старог кестена“

Напиши ми песму – љубавну!

Ону што о реци говори!

Ону што о звездама прича!

Ону што у облаке се вине!

Ону што Сунце љуби!

Ону што на киши плеше!

Ону што на лаванди спи!

Ону што ветар дозива!

Ону што са муњама се игра!

Напиши ми песму – љубавну!

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,

је ли то тупост у очима,

је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка

овог света који није наш?

Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

.

Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.

.

Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват’ нам мед.

.

Забрујаће поточићи,
Замирисат’ бај-цвјетићи
Свуда упоред.

.

Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

.

И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт’ ноћ.

.

Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!

Извор: Саборник српско-руски

И најмањој бубици љубав своју пружи

помилуј у ходу лист са старог храста

звериње у гори ти душом позови

у данима тешким сви ће ти помоћи

чисте душе срцем увек ће ти доћи!

-слика -Шишкин-

Хоћемо да увек будеш слика узора
слободног лета духа изнад свих висина,
учило одлично племенитих назора,
што траже победу над силама низина.

.

Двоглављем јединиш моћи ума и сила
и налажеш целовитост против раздора,
сан империје чуваш под окриљем крила.
само из твог ока зрачи наша зора.

.

Знамење белаштва, сажимаш све белине,
учиш нас да будемо белом верни, исти,
спремни повратку у звездане постојбине,
војници идеје Неба, прави и чисти.

.-извод из песме-

Кад је требало запамтити све у школи за оцену, седело се и читало. Запамтило се и заборавило. Као дим на ветру. Оно што се не памти већ учи и што постане део тебе је неизбрисиво повезано са осећањима али не и емоцијама. 

Ако нешто осетиш у срцу, оно ту и остане заувек. Нема силе која то може да уништи.

Шта значи волети Србију?

То зна да каже само твоје срце и осећаји. Никакве информације званичног кова, школске, политичке и поданичког строја – нису важне.

Важно је како ти видиш Србију кроз своје срце. 

Јер Србија је надреална мисао која се живи. То није земља већ стање духа. Сваки педаљ где је један Србин живео на планети је постао његова Србија. Свака Србкиња где год да је оставила зрно своје љубави и бриге, лепоте и живота је тада и ту начинила Србију.

Косово је само реч и територија и потпуно је небитно у материјалном смислу. Али Косово је и место где је Србин оставио себе за сва времена кроз многе осећаје, мудрости, храбрости, жртве, лепоте и стога за сваког Србина, Косово је Србија. Она сушта.

Није ме брига за руднике, за градове и цркве. Није ме брига за све то камење што ту стоји вековима нити за споменике и све са њима. 

Брига ме је за свету крв јунака проливену ту, за избор небеске Србије па макар то био само мит. Мудри знају шта је мит.

Који је народ изабрао преко свог владара небеску своју земљу? Ко има такав концепт и образац у души о паралелним, вишеслојним државама и световима у овој димензији а и у оним другим? Који је то народ на планети ишао да брани невидљиво јер му је то било видљивије него сва блага овог света?

Ко је видео очима духа пре него очима тела, иако не у пуној слави и знању? 

То је видео народ који је Србски у суштини а не на површини.

Ако су се небеса отварала и помагала неким нашим владарима према званичној хронологији њихових живота, ко смо то онда суштински ми? Чије обрисе носимо па макар само и 1% од праве славе и знања данас имамо?

Одговоре нека свако пронађе у себи. У духу који носи, у срцу које има, у уму који мисли.

Све тече, све се мења. Панта Реи. Само је истина непролазна.

Да ли смо је достојни?

Ако љубиш Род, онда љубиш и

Земљу твојега Рода, а то је Родина,

Домаја, Родна Груда, Отачество

(Отаџбина).

Колико љубиш Родину, толико ћеш

и бити штићен, чуван, негован и

храњен од Родине.

Онај ко презире Род и Родину, гле!

самога себе презире и исписује из

Свете Књиге Предака.

Јер, Родина је више од земље, од твари,

од вештаства, од материје;

Родина је Биће – Биће сушто,

суштаствено и духовно.

Ако своју Родину, а то је за нас

Србија, видиш и осећаш као Мајку,

онда ће Србија уистини за тебе и

бити Мајка.

Кад се обраћаш Србији, онда се

обраћаш Мајци, и благодариш

Мајци Србији што те храни, штити,

љуби и чува твоје тајне.

Ти можеш путовати диљем и широм

земаљскога шара, можеш бити

путник путујући и грађанин света,

али, само је Србија твоја Родина,

само је Србија твоја Мајка.

Када би само петина Срба видела и

осећала Родину као своју Мајку,

тада Србију нико никада не би

покорити могао!

Јер, снага и моћ Србије јесте

саобразна нашој љубави према

Мајци Србији.

О, бар две младости да су, једноставно

да се може као из воза у воз прећи,

кад једна истекне,

запловити другом и све давно

оставити да звездочатац што времена мости,

међ’ небеса смешта

и судбинама опорекне

течења брза, вешта!

О таквој, немогућој срећи

можда и она сања

с коленима на прагу храма

узалудности

коме се, слутим,

с листом у коси, жутим,

већ клања?
.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“