Владан Пантелић: Срби – водич народ изворног гена


Мудрованије из Тијаније


Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница. Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам и духом саградио разнобојно спирално степениште са тридесет и три провидна кристална степеника. У овом времену, и у свим временима, стварање је највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у себи, себе у другима, себе у свему, у Једном, у Свелепоти.

*
Док сам радио на изградњи кристалног степеништа, гледао сам цвет своје душе, слушао њену песму и гледао њену лепоту. Ушао сам кроз њена доња врата која воде у препуну архиву, па кренуо на десну страну њене полулопте, у прапрошлост, и с њом сам се додирнуо тридесет и три пута. Додирнуо, испричао, исплакао, испевао, изиграо, измиловао, опраштао. У њој сам се видео са свим великим учитељима и аватарима из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“), Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле. О стварању пуно говори садашњи аватар, по духовној праслици и знању многосличан Тесли, Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест је нарасла да прихвати учење о Једином Богу, о општем складном развоју и спасењу, васкрењу, вечном животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* *
Највећа лаж у историји уопште је да су Срби мали дивљи народ, и да су
се доселили на садашње просторе у шестом или седмом веку. Срби су народ са изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова, Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница (историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике историјске личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но, изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену живимо, уствари, у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други, потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * *
Време, дугачка вијугава змија, чудница над чудницама, одмотава своје вечно тело, и открива све заборављено, вади из Акаше, осветљава. Сваког дана се откопавају нови локалитети широм земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину. Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве границе много шире. Пола света почива на србским гробљима, Европа безосећајна посебно. Основу свих европских језика, мање или више, или у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а лажно свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово, или поуке о култури, језику, религији, уметности, или било чему другом. Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије и неуништива је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову истину, и она ће се предавати на свим универзитетима истине. Можда ће се предавати и на Универзитету у Београду, уколико се откраве воштане фигуре наших академика, палео истраживача, геолога, историчара, психонеуролингвистичара, и разних тз. зналаца.

* * * *

Нараста моја родна Тијанија… Проширујемо је својом свешћу. Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева, чија је престоница Гуча, домаћин највећег светског надтрубљавања. Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију. У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити и физички безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља, или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда, или на Гумну Љубе Поповића, или под старом крушком караманком мог стрица Селомира. У свечаним приликама, на празнике, поводом великих природних промена, одржавају се велики ритуали које води лично Мансаман Остварени. Церемонијал мајстор и први помоћник је поглавица народа цврчака Вјастослав Вирлак. Путеводитељ до круголета, места церемонијала, је велики витез Радмир, чувар Живе Воде, тајинственик-дошљак из времена које је давно прохујало. Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље, вечни мивот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера и на њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала белог орла једноглавца, који симболизује усредсређено размишљање, јасновидост, моћ подмлађивања и брзог премештања у времену и простору.

* * * * *
Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња, и шири се брже од ватре, убрзане ветром Тијанадом, када се запали сува трава покрај пољовите реке Тијане. Због тога сви тихују на местима где извиру силнице, и због тога живо учествују у тајним ритуалима, заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу, поред народа Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака, Вила и Вилана, Светлих Духова, биће и Витези Праисконог Реда. Предводи их славни Мерач Васељене – Аранђел Румених Облака. Остали гости су – Буљубша Златна Нит, Суђај Пегаз Бели, Мала Вила Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Сабина Сијено, Санлаила – Велика Играчица, Надзевз Штит Штит, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац, Бели Гавран, Драгон Пламеног Језика, Арсеније Четврти, Тринаести Апостол, Маирија Милосна, Кија Ма Мудра, Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези Јован Златна Ђинђува, Видница Мануел Пламбера и Ананда Писак Вавилонка, са својим овоземаљским водичима. Ово ће бити њихово прво учествовање у Великом Ритуалу – Девет Кругова Око Ватре

* * * * * *
Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре и нико, осим Мансанмана Оствареног, не зна цео програм, али се зна део поруке која ће бити упућена свету:

ОЗДРАВИ ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ: БОГ, ВЕЧНОСТ, БЕЗКРАЈ,
ЖИВОТ, СРЕЋА, РАДОСТ, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА, МИР, ЉУБАВ, СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ.

И НЕПРЕКИДНО ПЕВАЈ У СЛАВУ ИЗВОРА СВЕГА ПОСТОЈЕЋЕГ.

smart

Малиша Јовић: Обраћања


Волим речи твоје неречене

Са усана што су као свануће

Волим да певам прстима по телу твом

Што је као ораница на којој све ниче

Уз благослов Творца

А ти да ме слушаш срцем…

.

Море љубави што носиш у себи

Додирује све моје обале

Као да си још неоткривена будућност

Сва твоја тајанствена блаженства

Вечност расипа по мени

Као да сам приспела река а ти море

Твоје обале постају моје обале

Твоје олује постају моја снага

Твоја бескрајност постаје мој мир

 Девојци


Јелен плива по морју,

На јелену рогови,

На рогови кочије,

У кочије девојка,

Шије везе дарове,

Своме дагом кошуљу,

И миломе јездије,

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Јелен, Википедија

Момчило Игић: СавршенаСуштина (2)


СавршенаСуштина

П У Т  У  С Р Е Д И Ш Т Е

С Р Ц А

У

Н И Ш Т А

7

На пут крећемо по већем од незамисливо великог мрака, по бескрајном мраку.

8

Сви несвесно знамо каквим смо мраком окружени и бојимо се шта све из толиког мрака може искочити а знамо и то да из мрака не искаче ништа добро.

Сви се мање-више кријемо, лажемо,сумњамо и повијамo.

Време је да се исправимо и откријемо јер је по Божјем плану време да се сретнемо са Свезнањем које може обасјати сав мрак ма колико велики био.

Слободно исправите леђа и рамена, слободно одбаците лаж и сумњу, коначно сте слободни да се покажете јер управо читате књигу која је

место сусрета са Свезнањем.

Кобајаги

9

Ја причам онако како чујем од ближњих

изражавајући оно што чујем од Суштине.

Не причам празну причу већ причу пуну Ничега.

Ти сабереш пажњу и наоштриш уши,

добро их наоштриш па ставиш леву руку на лево уво

а десну на десно и кажеш причај ми.

И ја ти причам, да не верујеш причу

која се прича само ако верујеш.

Причам ти причу која је можда бајка а можда и није

јер има нешто што ниједна бајка нема.

10

КОБАЈАГИ БАЈКА

Седим у фотељи као цар било да сам сам или у друштву.

Сви су мање-више у бригама и страху а само један уопште нема брига нити има страха.

Е тај један је цар.

Седим без брига и страха, јер не гледам кроз своју памет већ гледам кроз Свезнање Суштине.

Када гледаш кроз Суштину не можеш видети другог,

све је једно и један си.

Е тај један је цар.

Сви су мање-више узнемирени.

Неки су очајни и немају воље да се бране, неки су спремни на борбу до смрти а неки су прешли на страну непријатеља.

Све три акције су уствари реакције на узнемиреност.

Ја нисам узнемирен јер имам потпуно поверење у Свемогућег.

Ја сам цар али не од овога света.

Вера у Суштину се претвара у знање али не било које знање већ Свезнање Суштине, једно врло посебно знање које има нешто што ниједно друго нема.

Ово знање претвара Веру у Потпуно Поверење, а то је услов

11

Љубави.

Ја волим Суштину.

Мој живот није мој живот ако се не базира на нашем животу а наш живот почиње љубављу према Суштини.

Узнемиреност је знак непостојања ни Вере нити Поверења у Свемогућег а како бити узнемирен поред неког ко је свемогућ, ало, тај неко може све, нема ограничења а притом је и наш Отац Небески.

Седим као цар јер седим са Свемогућим у Свемогућем.

„Ја сам у Оцу и Отац је у мени.“

Добро, нисам још у Оцу али сам на путу кући која је у Свемогућем.

„Блудни син се враћа кући.“

Кобајаги

12

Почнимо причу, тако нам Бог помогао…

…Био један цар који је само гледао и ако ти будеш само гледао видећеш шта је видео…

13

… једну посебну књигу…

…књигу савршене хармоније.

Да видимо где би било најзгодније да прочиташ ову књигу, можда на највишем врху Хималаја, на крову света. Овде се не чује нити осећа бука света и не може нико да ти смета, ако неко и наврати имаћеш прилику само да му махнеш јер је принуђен да се брзо врати одакле је дошао. Бићеш овде у загрљају Суштине и олујни ветар ћеш осећати као дубоки мир, а недостатак кисеоника и хладноћу уопште нећеш осећати, осећаћеш Творца.

Дакле, на врху си Хималаја и узимаш књигу кроз коју ти причам чудесну причу Суштине.

14

Хималаји; Википедија

Иво Андрић о љубави


-У част писцу рођеном на данашњи дан-

Оно што је најљепше на дубокој и искреној љубави на којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога волимо, ниједна наша мана не долази до израза.

Много шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро устостручује се.“

Верица Стојиљковић: Не плачи!


Не плачи !

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом  радосни људи,

Говор ће им бити љубавни,

А шапат од ветра јачи!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом звери

Без страха од људи.

И разумеће  песме птица,

И важност лептировог праха,

И потока и река хуј!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Садиће људи дрвеће бројно,

И разумеће сваку његову реч!

Не плачи!

Мира Видовић Ракановић: Сећам се 


Сећам се

Како смо

Љубав водили

.

И да сам се

Као ватра

На њега бацала

.

Била му

И робиња

И богиња

.

Док ме мамио

Излуђивао

.

Смејала се

Као луда

И кишницом

Снова

Умивала га

.

Док ми је ноћ

Из очију вадио

А срце које је

У далеке ћутње

Отишло

Капима утехе

Враћао

.

Свега се сећам

Имена његовог

Никако да се сетим

Момило Игић: Савршена Суштина (1)


ПРИРУЧНИК ЗА

СВЕ И СВАШТА

.

МА ЈАШТА

.

ОВАЈ ЛИСТ НЕ ПРИПАДА ОВОЈ КЊИЗИ,

ОВДЕ СЕ СЛУЧАЈНО ЗАКАЧИО.

1

Сажетак сажете приче о свему и свачему која погађа у центар мете а центар њене мете је све.

Погађајући у центар не промашује ништа а Ништа је и најважнији део ове приче.

Ова прича не прелази границе игре која има нешто што ниједна друга игра нема и не препоручује се деци која нису одрасла.

Кроки насликан речима:

Човек је избачен из Божанског света у змијски свет где је одмах био раскомадан на људе који су само могли да сакупљају негативна искуства. Избачен је из света у коме влада закон једности у свет у коме влада закон мноштва.

Какву-такву целовитост је сачувао ослањајући се на род и сећајући се праотаца.

Међутим све је по Божјем плану па и ово, избачен је из Суштине да би освестио Суштину у себи.

Оставши без Суштине људи су остали без свог живота јер је Суштина извор нашег живота. Нашавши се у змијском свету, свету ствари и слика Бића, одмах су добили замену за њихов

2

живот, добили су цивилизацију која је сада била извор живота за њих. Цивилизација није за човека нити је од човека.

Све што није за човека за људе је отров који изазива зависност и од њих прави наркомане.

Оно што није за човека је грех јер слаби људе.

Цивилизација је мноштво разапетих мрежа којима се лове лабудови и претварају у пачиће, а од лабуда може испасти само „ружно паче“.

За живот у змијском свету људи су добили додатну опрему, развио се кукољ.

Кукољ је превладао и наши Небески Родитељи шаљу Христа да раздвоји жито од кукоља.

Он је освестио Суштину у себи и захваљујући томе могао је оно што људи нису, преузео је све грехе света на себе.

Људе је ослободио кукоља али га није искоренио ради притиска који је неопходан за буђење.

Код другог Христовог доласка „кукољ се у пећ баца“.

Христ је отишао до краја, до крајњих тачака, прешавши границе цивилизације, открио тајну крајњих тачака и рекао:

„Ја сам победио свет“. ( свет или цивилизација)

У крајњим тачкама свако се лако ослобађа зависности и може се урачунати у излечене зависнике од цивилизације.

3

Свако ко живи на селу опажа колико се лакше живи у граду и многи беже у град. Они који остају помишљају да су закопани у селу а да живот пролази мимо њих.

Живот је антиматерија, уноси лакоћу у материју, а у граду се покреће много више живота него на селу, али када се нађу у граду више га не могу напустити иако виде да ту пропадају.

Пропадају а све им се чини да напредују.

То је општа и тиме сакривена наркоманија, јер то није живот за човека.

Све фазе кроз које је прошло човечанство током хиљада година, сваки појединац прође у скраћеној верзији до педесетих година свога живота и до тада су људи гурани кроз живот по матрици човечанства а од тада живот каже видео си како треба па хајде сада сам и уместо гурања нека те води свест. Људи обично нису гледали како се живи већ су углавном гледали како да зараде и потроше новац и почну да шлајфују у месту и то називамо старост. Смрт тада дође да омогући нови почетак, враћа у први разред, претвара старца у дете.

4

Они који хоће да живе, хоће да наставе свесно, почињу у истом животу, без помоћи смрти, почињу од детета али као одрасла деца.

„Ако не будете као деца нећете ући у Царство Небеско.“

На том путу се не можемо изгубити ако знамо пратити трагове јер је Христ њиме већ прошао. Али то није само свесно пролажење путем којим се човечанство хиљадама година пробијало, то има и један потпуно нови моменат за који човечанство никада није знало. Уз тајну крајњих тачака, освешћене Суштине у себи, овај пут задржава границе али му се придодаје и неограниченост, праху се додаје дах.

На крају свог пута, приликом првог доласка, Христ је рекао:

„ Немојте жалити што ја одлазим јер када не бих отишао не бих вам послао Утешитеља (Светог Духа) да вас свему научи.“

Утешитељ нам предаје Свезнање које је у сваком погледу утешно за све јер изражава Савршену Хармонију.

Са овим Знањем нисмо више на путу већ на линији.

То како је его који не зна препустио управљање егу који зна, како смо добили прилику да будемо оно што треба да будемо а до чега не бисмо дошли ни за милион година размишљања и медитирања,

5

како имамо прилику да изађемо из затвора коју нема ни „кнез овога света“, шта постајемо на крају одрастања одраслог детета, шта је унутрашња страна путовања, исхране и светлости, остаје да се види у виду сажете приче која следи.

6

*

В.П: У неколико наредних наставака СЖ ће објављивати врло интересантну духовну поему Момчила Игића – СавршенаСуштина.

Владан Пантелић: Јелечкиње – барјачкиње


Живот већине људи планете Мидгард Земља

Говорим о свакодневном распећу од Правила

Наличи на дечју игру коју смо весело играли

У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

.

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!

Свакодневница сива чека ко војник на стражи

Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!

А дани иду слични као једнојајчани близанци

.

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим

Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!

И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!

И она – разапета тражи речи да мене подигне

.

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника

Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати

Враћамо се предвече уморни од посла и газде

Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

.

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму

Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха

И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут

Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

.

У нашим душама нешто је препукло излетело

Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева

Спремно крећемо на другу страну воде и ватре

Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Autor: Kyra Malicse – red rover, red rover, Википедија

Алекса Шантић: Звезде


Поред мене река трабуни и спава

Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом

Сјајне капље руни са процвалих трава.

.

Како топло шуми њен краљевски вео

Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ,

И запиње лако за гране дрветâ

И мак црвен што се по стазама сплео.

.

Како ли ме грли и целује мило!

Кô на дажди класје, кô различак плави,

Ја дршћем уз њеног срца топло било.

.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

А кад бела зора с песмама се јави,

Кући носим пуну прегршт звезда лепи’.