Ти си Моје ћутање. . Волим те Без речи. . Моје сновиђење. Сан мој Ништа не може да спречи… . Ти си Моја стварност. . Више од Живота! . У ћутању Само Љубав Је Лепота! . У Тишини Само препозна Се Биће. . Само у Тишини, нова Стварност свиће. . Зато ћути Дуго.Хоћу Да наслутим, Да ли Наше стазе Још пахну У сутон… . Цвећем по Њима посутим. . Моја ћутња Остани, кад Нас Сунце Грли и Кад Звезда Гасне. . Стазе наше Да буду Мирисне и Јасне. . Твоја душа- Мојој нека Вечно хрли . И да Моју, ћутањем, У Вечности Грли…
Ноћ тече спокојна и нема, а тебе покрај мене нема. Туга ме буди, у очи ме гледа. Судбино, мени се не да. Љубав тужна крај пута стоји, безнадежну песму поји. Господе, пред ноге ти падам. Не дај ми да овако страдам.
Заборави осећај везан за доњи стомак И када радиш немој хватити на стару славу И кад мислиш ослони се на своју главу Заборави прошлост заборави страх * Немој да тражиш од људи превише Свима је храна ушла на пупак И кад једеш немој прогутати своје прсте И кад љубиш пази то су мозда твоје усне Сети се с ким си сети се где Није сад време к’о пре Ово је време за промене Заборави прошлост и јави Има ли промане у твојој глави Сви су те учили исто Ми зивимо проклето чисто Ми смо одувек били у праву Јуст лет ме play соме модерн Доста смо били храна за лопове Доста смо пили из исте чаше Грозница нас изједа у углу уста И срца су нам остала на крају пуста Сети се с ким си и сети се где
И кад би се сви Срби одрекли Србства, и даље би живело Биће Србства. Живело би у Језгру звезданог јата, живело би у вишим духовним световима. Јер Биће Србства нису стварали ови или они Срби, већ наши Преци Богови. Зато је Биће Србства неуништиво. Ако је Биће Србства неуништиво, онда су неуништиви и сви они Срби који су повезани са Бићем Србства. У томе се огледа србска духовна надмоћ. Када већина Срба постане свесна овога, онда ће се србска духовна надмоћ осећати свуда на Мајци Земљи. Наши се душмани управо овога највише прибојавају – да ми постанемо свесни, да је Биће Србства неуништиво, и да су Срби неуништиви
Не сећамо се старих богова. Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид, ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид што негдашњих се не сећамо снова. Изгубили смо слух за глас векова, као што се изгуби памет и вид. Исто нам је храм и морска хрид, – својих предања не знамо ни слова. Није нас нехаја, равнодушја стид, прекорачили смо журно праг и зид између нових и старих времена. Тврдимо да смо онакви какви нисмо. Сваки има своје Несвето писмо. Звонимо у звона сном неотплаћена.
Некад беше овако, то је знао свако, везене чарапе и опанак, да си Србин је знак. Некада је момак сваки, имао корак лаки, обуо би опанак и пошао на уранак. Цуре брале смиље и босиљe, па их гледале, па им се дивиле, љубави се многе тако родиле. Ал дошла тешко време, на Србина пало тешко бреме, морао је да обује опанак и да диже устанак. Србски горштак, србски јунак, да се бори за све нас, за Србије спас. Уместо на мобу, отишао србин у борбу, да обезбеди будућност и слободу. И гле тужне србске судбе, уместо женидбе и веселе свадбе, наше родољубе замало да истребе. Много их је са опанком живот дало, мало нас остало, скоро и нестало… А ми данас заборавили, од свега се одродили, Није опанак нас постидео, у њима су наши преци поносно ходали, а ми их из живота избрисали и срамно издали, за мало пара се продали, пред прецима обрукали. Прети нам нестанак, за наш опстанак да обујемо ми опет опанак, прецима да осветлимо образ, деци нашој да будемо добар путоказ. Да одбацимо све што је лажно, да се сетимо шта је свето, шта је важно. Некад беше тако и све беше лако, ред се знао, зато србство беше јако. Вредностима да се правим вратимо, себе да повратимо, србско име осветлимо, опанак опет обујемо.
Када са Јелице планине угледам Тијанију У мени заиграју и заспалице и дрхталице Одједном је у мом бићу све на свом месту Око се отвори – и видим да је свет – склад . Птице ронопролећнице распростиру гнезда И непрекидно певају песме богоузносице Стара лија се прикрада тетребу занесеном Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме . Гавран – стражар будно на јастребе мотри Да му не покраду гнездо на електро стубу Гуштери се јурцају по осунчаним стенама Чобан тера овце и козе –покретни акварел . У мом дому стали и заспали кућни сатови Заспали у времену али су будни у вечности Нећу да их из вечности дирам нити навијам Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније
Дошао сам кући. Види се да ме дуго није било, али све је на свом месту. И она је ту! Смеје се са морем њених модрих очију, нашој срећи. Бршљени аплаудирају музици златних зрака. Ветар шапуће: – Нема кретања, постоји само буђење. Као некада пићемо вино, гледати залазак сунца и љубити се. То је довољно. Можда и сувише. Скупио сам храбрости да се заувек препустим тренутку лепоте, вечној стварности наше душе. – Где су остали? – питам.
Загрмело је у то јесење вече Тек да знак се киши дадне. Муња над планином уснулом И капи са небеса почеше. . Све ко у срцу моме тада беше! . Где поћи, о чем мислити, Где од срца и кише се скрити? . Место дође само ко што вазда бива То крошња великога храста позива. . Мокро од кише и суза – лице Озари се снагом старог великана. Корак лево корак десно Душа сама није знала куд ће Док мир је лагано не савлада. . Рука твоја такла ми је раме Очи жарне гледале ме немо Док усне не проговорише Што срце већ заборавило. . То љубав вечна тече, чаробне су речи, Она што пред старином снажним Ћутат више не могаше. . Храст је твога рода биће драго ал И моје од тога трена постаде. Киша стаде, засијаше небом звезде Записа храст речи љубавне.
Ја ћутњу у теби ћутим У ребусу силуета твоја а Нагађам да ли си то ти . Накнадно усвајам Као важеће Бесполно размножавање Своје ћутње . Ребреница мога брода Нада и ћутња . Уназад гледам Своју ексцентричност и У самовару Сибир кувам . Глођем своју ћутњу у теби . Вршим ексхумацију Једне залутале мисли и Ћутњу у теби ћутим
СРБСКИ ЖУРНАЛ 