Дођи у моју башту, посадила сам Невен и Кадифицу… Желела би да те моје цвеће види а верујем да и оно жели да дођеш, да му кажеш како је лепо, како дивно мирише… . Дођи у моју башту, овде сунце другачије греје, некако је нежније, и оно би желело да те овде види, да те помилује а ти му се насмеши, помилуј га погледом… . Дођи у моју башту, има једна јабука, она воли да седнемо испод ње, воли да нас грли својим гранама и својом сенком, дођи да је обрадујемо, да јој учинимо… . Дођи у моју башту, дођи у мој свет, дођи да осетиш љубав, да оставиш траг себе, да понесеш део мене… Дођи у моју башту, и ја би то волела…
Све што постоји у нашем свијету постоји управо зарад нас. Свијет је пројекција перцепције и стога постоји само у свјесности субјекта.
Да би свијет постао јединка мора да га формира, прво у свом разуму, да га пројектује својим чулима и да то освједочи.
Дакле, нема свијета без свједока који му даје вриједност нечег постојећег.
…
Шта је то онда што нас наводи да стварамо перцепцију зла у свом разуму?
То је наш ниво освијешћености.
Све док зло видимо изричито изван себе (ограђујући се) не схватамо његову природу нити га можемо анулирати. У нама се при том ствара отпор а отпор је управо оно што злу даје силу.
И добро и зло су постојећи једино у разуму-поларизатору онога који добро и зло види.
Чим видиш добро или зло то је знак да си створио суд о нечему.
Да ли то значи да зло, рецимо, не постоји изван разума јединке?
Тачно тако.
Да ли то сугерише да се недјела људи овим негирају и да се њихово зло оправдава, дајући им слободу и легитимитет да се иживљавају над другима и чак да их елиминишу зарад сопствених циљева?
Да би уопште могли причати о стварности, било каквој стварности, прво морамо имати у виду слободну вољу. Без знања о слободној вољи не може се доћи до истине ни о добру нит’ о злу.
Слободна воља дакле јесте неприкосновена моћ бића. Да бића, али не и човјека. Зашто не и човјека? Зар човјек није биће?
НИЈЕ.
Човјек је створење а биће је оно које га из своје свијести ствара као сопствени израз, испољење.
Створење постоји једино у свјесности Творца, дакле у дуалности (Творац-Творевина), док је биће (постојање) Једнота свега-што-јест.
Да би то било јасније дат’ ћу једну аналогију:
Мелодија и музика на клавиру.
Мелодија постоји у глави клавиристе а музика само као изведба те Мелодије на клавиру.
Спој Мелодије и Музике се остварује ђеловањем, испољењем, кретањем прстију по диркама клавира.
Ако узмемо да сваки прст на рукама клавиристе представља један тон онда је лако видјети да притиском на дирке клавира ти прсти стварају музику.
Међутим, прсти никада не могу притиснути цијелу мелодију, већ само фрагменте мелодије који, кад се повежу кретањем прстију по диркама, стварају ИЛУЗИЈУ МЕЛОДИЈЕ.
Дакле, Мелодија је оно што је постојеће у “глави” клавиристе прије него ли дирне клавир. Када га дирне (дирке) музика се појави и он својим осјећањем управља прсте да стварају шта? Интерпретацију Мелодије.
Ако Мелодију сад схватимо као оно чему клавитиста тежи и упоредимо је са цјеловитом стварношћу бића, Мелодија би била циљ живљења којему тежимо, а успјешна интерпретација Мелодије би тад била оно што доживљавамо “добрим”.
Шта би онда ту било зло?
Зло је лоша интерпретација Мелодије.
…
Удахнимо сад дубоко, интегришимо ово знање и вратимо се нашем свијету и појави добра и зла у њему…
Дакле, клавириста је Творац који својим рукама (интелектом и чулима) покушава остварити Мелодију кроз Музику.
Што је интерпретација ближе Мелодији Музика је пријатнија уху. Добро је само када је интерпретација доследна Мелодији, дакле када су инспирација и изведба у хармонији.
Замислимо само да се клавириста одвоји од Мелодије и насумице удари прстом неку дирку… тај звук ће искочити из хармоније музике и добит’ ћемо манифестацију … ЗЛА.
Какве то везе има самном, с тобом који смо гледаоци/слушаоци представе?
Ми смо свједоци манифестације и својим свједочанством потврђујемо ефекат Музике=представе.
Ако то сад поставимо у социјалне оквире, те сагледамо стварност која долази кроз дирке клавира (политику и односе међу људима) шта видимо?
Видимо много зла.
Творац се тотално одвојио од извора, од Мелодије и лупа по диркама клавира како му воља.
То лупање производи лошу интерпретацију свијета, те га доживљавамо ЗЛИМ.
Али као што клавириста, ако је лош интерпретатор, не успијева привући пажњу оних који осјећају добру интерпретацију Мелодије, тако и човјек-политичар који свира изван хармоније Мелодије (изван Љубави, хармоније и мира Бога) аутоматски губи подршку освијешћеног бића.
Недовољно освијешћено биће на то реагује, тј. ђелује кроз поларизацију (добро-зло) што га наводи да тражи излаз кроз супротстављање= борбу. То је зачетак сукоба, консеквентно губитка увида у хармонију и плодно тло за стварање хаоса.
Дакле, свједок, који је требао да свједочи изведби постао је Судија. Судија пресуђује и у његовом разуму постоје само двије могуће пресуде: КРИВ и НЕДУЖАН.
Када за некога пресуди да је крив слиједи казна=одмазда.
Казна је продужетак испољења поларизације. Дакле, ништа није ријешено, само се дошло до привидног задовољења поларитета али агонија се и даље продужава.
Тако када ми говоримо о добру и злу и упиремо прстом изван себе, ми уистину задовољавамо набој нашег поларитета који тражи правду=изравнање… равнотежу суптротности са сопственом вриједношћу.
То није како је намјерено од Бога.
Бог не суди, не осуђује, не пресуђује… Бог себи даје слободу воље да бира пут душе или пут ега (разума). И једно и друго су легитимни избори, али стварност која слиједи је дијаметрално супротна.
Ми требамо бити налик Богу: Не судити, не пресуђивати, не кривити друге, већ Савјесно БИРАТИ=расуђивати.
Савјесно бирати значи освијестити шта нам се нуди и прије но што закључамо избор (генеришемо перцепцију) морамо освијестити последице.
Само онај избор који собом доноси манифестацију душе донијет’ ће собом и Мелодију Виших сфера и консеквентно РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.
Све остало се треба одбацити и не упуштати се у поларизацију. Чим се упустимо у поларизацију постајемо Творци “добра и зла”.
Мелодија треба са буде наш циљ а не корекција или осуда интерпретације и интерпретатора.
На нама је стога да интерпретирамо Мелодију у њеном највишем потенцијалу. За то нам не може помоћи суд, само посвећена воља и пажња која је широм отворена према нашем Срцу; према колијевци Мелодије, према Богу који јесмо.
Лоша интерпретација треба да нам буде путоказ на Мелодији из које ћемо савјесно стварати хармонију Музике.
Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ. На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова: један од његових ногу, други од ногу Господа. Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време у његовом животу. Много се ражалостио и упитао је Господа: „Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку. Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“ И Господ је одговорио: „Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато што сам те у то време носио на рукама.“
Засвирала фрула крај тробојке, небо плаво, божури црвени, а у души беле се аорте, домовини вечно наклоњени. . Детињство нам поносно и часно, дедови нам јунаци вечности, песме старе одjeкују гласно, синови су праве нам светлости. . Све док мајке рађају јунаке и очеви штите ћерке своје, храбри бране све своје нејаке срца нам се ничега не боје. . Још се чују фруле и добоши, школске клупе красе нови ђаци, рађају се Милани, Милоши, принцезице и Српски јунаци. . Још се ори песма „Христе Боже…“, Светосавска још се звона чују, о Божићу Бадњаци се ложе, још нам срца Српска одjекују. . Има наде, а и има и зашто, учили нас да живимо храбро, не скривајмо јунаштво са плаштом, што је Српско, то се роди с правдом.
Забунцај, да чудо се деси у немилости дрхтавог језика . који би да завара ову рунолисну сагу нечим, чему се надати не умије људско биће. . Између двије ноћи је дан, а између два дана је вјечност. . Опери се, моја слико, моја невољо, мој страху, опери се мојом сликом, мојом невољом, мојим страхом!
Ту, где сам пао избоден ножем и сном Борећи се између камена под собом И удеса у висини вечног беспућа и сјаја, Ја сам био парче отетог безкраја Што као душе мртвих сенком својом Обилази и тумара кроз свет несувисли Да у његовој огњеној маглини Открије тле на ком почива и помери међу; Ту, где сам први пут на запаљеном челу Као цвет лепу у свом болу напипао рану, Ја сам био мост свакој даљини По којој су копали да се у њој препознају Толико сам се приближио слуху им И дохвату распетом на два краја; Ту, где сам пао разнет љубавима С узвиком неба васколиког на уснама, Јер сам се усудио до открића сама, Ја сам био парче отетог безкраја Што простором је својим као новом Могућношћу између ствари и себе Уместо склада унело пометњу хора И за једну љубав померило међу, Па сад,кажњен од непознате силе, Лежим узваник тајне на дну мора Где су некад, у прасну, звезде биле.
Та проклета глад И та света бол Куд си кренуо човече Са свим тим маскама Глумиш на позоришним даскама Самоважност и срећу Благостање,усхићење Брзо ће представи крај И гдје смо Пред огледало Божије И пази кад будеш скидао шминку Да по која суза не капне Разлит ће се боје Шарене лаже Погасит ће се свјетла Нестаће сцена и занос И Ту смо Та света бол И истина Дотакни је,пригрли је Иза ње цвјетају најљепши божури Запали ватру свога срца Удахни мирисе неба Радост је твоја глад Буди ствараоц Можеш да изродиш све свјетове У само једној мисли Зањиши трешњине цвјетове Распјевај небеске птичице Удоми космичке луталице Нек зацакле потоци и ријеке,мора,водеани Као да се у њима купају чисти дијаманти Пробуди прастворене дивове Уснуле у брдима,горама,сунцокретовим пољима И ослободит ће се ДУХ И видјет ћеш пут ка звјезданим јатима И бићеш свој међу својима.
Нека сва тежина остане,тамо… У дубини најдубљој, што јој место знам ја, само. Нека остане, где јој је и место … у тишини најтишој… У тачки погледа на свет, оној највишој .. А , човек нека иде напред. У сопствени недоглед … Како уме и зна… Док корача путем, путем неоствареног сна… Испуниће му душу и заокупити мисли стаза та, тајанствена, тајном постојања проткана… Огреховљена, али нитима неба откана … Дааа…мир човеку, у немиру да, тишина умилна, та … Од тишине, тиша, најтиша … Од мира песма саткана, сва…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 