Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ