Tagged: Top

СКИДАЊЕ ЦРНОГ ВЕЛА СА ЧИЧА ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА


„КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“;

АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ

БАЊАЛУКА,  АРТ ПРИНТ 2012.

                                                                                           Да подигну црни вео

                                                Са прошлости моје сретне,

                                                    Што у мрачном гробу труне,

                                                                                          К’о у зиму равни цветне

   Петар Кочић  

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?

У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама…,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.

milovanpromocija1Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.

Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара… истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене  су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.

Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи  Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.

Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију  Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.

Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти,  једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања…. скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.

Милован Малић, својим делом не позива  никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра,  војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.

Миша Матићmilovanknjiga

Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта у Приједору.

ОТВОРЕНО ПИСМО: „УЈЕДИЊЕНИ МОЖЕМО СВЕ- РАЗЈЕДИЊЕНИ, ОСУЂЕНИ СМО НА ПРОПАСТ!!!


ОТВОРЕНО ПИСМО НАШИМА, ДВЕРИМА, РАДИКАЛИМА, ДСС, СРПСКОМ СВЕШТЕНСТВУ, ЕКОПАТРИОТАМА, ВОДЕЋИМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА, И СВИМA ДРУГИМА КОЈИ СЕБЕ СМАТРАЈУ РОДОЉУБИВИМ У ДАНАШЊОЈ “РАСПАДАЈУЋОЈ” СРБИЈИ…

14 март 2013
М. Новаковић

Слажем се са већином читалачких коментара у вези последњег прогласа “Народног покрета Наши”, који смо објавили данас (14. марта 2013.) на страницама нашег ФБР портала.

Иницијатива за излазак на улице и протесте до испуњења захтева је не само добра, већ и неопходна. У данашњој Србији не постоје услови за институционалну смену власти. Све полуге “легалног процеса” за тако нешто су у рукама “партократско-тајкунске мафије” (државне и националне институције, паре и водећи медији) што онемогућава било какву шансу за фер и демократске изборе и “легалистичку” смену власти.

Свима треба да буде јасно да овај продани режим може да буде смењен једино на исти начин на који је и дошао на власт 5. октобра 2000. (читај – “на улици” или “догађањем народа”).

Зато овакви “себични” и “сепаратистички” (верујем, искрено и патриотски мотивисани) протести само иду на руку прозападном марионетском Српском режиму. Потребно је да се родољубиви покрети (уколико су искрено родољубиви) уједине у “једно”. Једино заједно могу да дођу до тог циља.

По мом искреном уверењу “авенија” за тако нешто данас јесте родољубиви и уставобранитељски ПОКРЕТ НИКАД ГРАНИЦA, који наша редакција отворено подржава. Овај надстраначки и уставобранитељски покрет је успео у јануару да окупи, и изведе на улицу велики број “разноликих” патриотских покрета, грађана, и угледних појединаца. Protest, nikad granica

Разлог за тако нешто јесте (не само чињеница да су на челу покрета људи и организације којима је на првом месту отаџбина, већ и) идеја да се родољубиви прваци и организације са различитим политичким и личним ставовима по многим питањима окупе око једног конкретног и горућег проблема, за који једноставно мора да постоји политички и национални консензус код свих који би испред свог имена да ставе епитет “родољубив” – a то је одбрана Српског Устава и спречавање успостављања границе усред Србије од стране издајничког режима (наравно и његов консеквентни одлазак са власти)!

Дакле, за овако нешто, по мени, није потребан никакав “политички консензус” јер овде се не ради ни о каквој “политици”, већ о питању “живота и смрти” не само наше отаџбине, већ и Србског народа у целини.

Србија ће, као независна нација, престати да постоји не само комадањем њене територије, већ пре свега уништењем нашег националног бића, на чему овај режим ради интензивно по налогу својих “бриселско-вашинтонских газда” (простије речено – “укидањем” Србског народа на овим просторима).

То је права “евро(дез)интеграциона” агенда коју данас спроводе наши (не)пријатељи из Брисела – дезинтеграција целе Србске нације на Балканском простору… Зато апелујем на све родољубиве покрете и политичке партије, часно Србско свештенство и водеће Србске интелектуалце и друге независне националне институције:

– Да се уједине бар око овог горућег питања “живота и смрти” наше отаџбине, односно одбране Устава државе Србије

– Да забораве све своје “себичне” страначке интересе и “политичко профитерство”, позову своје присталице и све родољубиве грађане Србије да устану у одбрану својих грађанских и уставних права – права која су им гарантована не само Уставом Србије (по коме данас тако бездушно газе управо они који су на челу наше државе), већ су нам гарантована и свим међународним конвенцијама!

– Ако данас не делујете у том правцу, сутра ће бити касно. Такав пропуст вам неће опростити ни наш Србски народ, ни ваши потомци…

– По мом дубоком уверењу одговор на све дилеме, и прави “рецепт” за уједињење око једног и јединственог горућег питања, управо јесте свенародни и надстраначки родољубиви покрет НИКАД ГРАНИЦА.

Nikad granica

ПРИДРУЖИТЕ СЕ, УЈЕДИЊЕНИ МОЖЕМО СВЕ
РАЗЈЕДИЊЕНИ, ОСУЂЕНИ СМО НА ПРОПАСТ!!!

Оснивач и уредник СРБског ФБРепортера
Миодраг Новаковић

____________________________

Прилог:

Више хиљада људи, под слоганом „Никад граница — Косово је Србија“, протестовало је 10. 12. 2012. у Београду.

Протестни марш у организацији више родољубивих удружења и српских интелектуалаца кренуо је испред Саборне цркве, идући поред Председништва, Владе Србије и Уставног суда да би се завршио код храма Светог Саве где су окупљени грађани палили свеће за жртве које су страдале од руке Рамуша Харадинаја.

Организатори: Србски Образ, Српски сабор Заветници, Српски народни покрет Наши, Покрет Двери, Покрет 1389, Савет Сабора дијаспоре, Покрет за Србију, Слободна Србија, Српска народна одбрана, Удружење жена са Косова и Метохије — ЖЕКИМ, Влада Републике Српске Крајине у прогонству, Источна алтернатива, Национални покрет, Нови Стандард, Српски клуб, Александар Павић, Миодраг Зарковић, Бранко Павловић, Срђа Трифковић Скупу су се придружили: Покрет за Космет у Србији, Завичајна удружења и клубови са КиМ, Коло српских сестара са КиМ, Удружења породица отетих, несталих и убијених

Драган Симовић: СПАСИ САМОГА СЕБЕ, И СПАСАО СИ СВЕТ!


OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Према једном древном, тајном и тајинственом, учењу ведских посвећеника, Љубав, Лепота и Доброта нису од овога света, већ до нас стижу из виших духовних светова који се простиру унутар Кола Великог Створитеља.

Духовна тројница, илити божанска тријада, на Земљу се низводи кроз мисли, замисли, промисли и визије оних ретких посвећеника, племенитих и узвишених стваралаца, који дејствују и делују за свеопште добро; не само људи, него и свих иних бића, биљака и животиња, на Мајци Земљи.

На тај начин, човеку је указана прилика и дана  могућност, да буде СуТворац са Створитељем, а то песнички речено значи, да је човек од Бога изабран и одабран да учествује и саучествује у Божјему Стварању.

Често чујем људе овога времена, савременике и ближње своје, како ми се жале, да је све мање Љубави, Лепоте и Доброте у свету. Кажу: нигде Љубави, нигде лепоте, нигде Доброте! Свуда је само мржња и завист, грдило и пакост,  ругоба и зло, разврат и блуд!

А ја им одговорам, да је Љубави, Лепоте и Доброте данас више у свету, него што је икада раније бивало, само што се и Љубав, и Лепота и Доброта могу осетити, препознати и доживети једино у тишини, једино у смирењу ума, једино у тиховању срца и душе.

Нама се само причињава, да је много више мржње него Љубави, много више зла него Доброте, зато што су и  мржња и зло веома гласни, веома бучни (много гласнији и бучнији од Љубави и Доброте!), те се отуда стиче утисак да Љубави и Доброте нигде у свету нема.

Ако нам се на тренутке учини, да нема Љубави, Лепоте и Доброте, онда се сви ми (и свако од нас понаособ), морамо потрудити да ову божанску тријаду призовемо  у своје биће, у своје суштаство, у своје присуство, из виших духовних светова.

По древном тајинственом учењу, све зависи од наших мисли, од наших осећања, од наших речи и од наших дела.

Како горе, тако доле; како унутра, тако напољу!

Све што је у нама, у нашему бићу и суштаству, то је и свуда око нас.

Све се из Унутарњег исијава у Спољашње, а из Спољашњег се снова (одразом) враћа у Унутарње.

Свет у којему обитавамо јесте наша слика и прилика.

Какво је наше биће и суштаство, такав је и свет око нас.

Нека свако од нас замисли, да судбина света, судбина свих бића у ПраВасељени, зависи од њега!

Нека свако од нас буде одговоран пред Творцем, пред Духом Стварања, пред Мајком, пред Животом и, верујте, све ће се из корена променити!

Немојмо чекати да други започну пре нас; будимо ми први! Нека се свако од нас потруди, да управо он буде први међу првима, први међу онима који ће започети дела Љубави, Лепоте и Доброте!

Немојмо чекати да неко уместо нас учини овај свет и бољим и лепшим и племенитијим!

Ми смо свет; свако је од нас свет.

Спаси самога себе, и спасао си свет! –

 каже једна ведска мудрост.

Спаси самога себе, и свуда ћеш у свету видети и Љубав и Лепоту и Доброту; јер све што напољу тражиш – то у бићу твојему скривено пребива!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ ПРОТИВ РЕПТИЛИЈЕ


 

(ЈЕДНО ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ ВЕДСРБА НАСТАЛО У ПРАСКОЗОРЈЕ СТРИБОРИЈЕ)

 

 

Бели Срби већ вековима стоје на бранику Духа Словесности!

На Страшноме Месту – на Светскоме Судилишту!

Између Белих Срба и Синова Таме постоји невидљива дејствена граница од Земље до Неба.

То је вододелница између Добра и Зла, Светлости и Таме, Љубави и Мржње; божанска вододелница између Словесности и Бесловесности, између Словесног Човека и Човеколике Звери.

Бели Срби знаду ко је ко, и шта је шта!

Они то Знање носе у својему Бићу и Суштаству.

То Знање је од Великих Предака.

И то Знање се не може у свету стећи нити научити.

Само онај ко је рођен од Предака Белих Срба, има то Знање у себи.

То Знање јесте Светлосни Запис!

Већ вековима, већ стотину и осам векова, Бели Срби воде свети рат против Рептилије, против Човеколиких Гуштера, против Човеколиких Звери.

Рептилија је највећи непријатељ Словесног Човека, Божанског Човека.

Рептилија је Сенка Словесног Човека!

Рептилија – то су људи без Живе Божанске Душе!

Кажем људи, иако не припадају нити Људској нити Човечанској раси!

То су Човеколика Сподобија високе демонске оштроумности и лукавства, савршеног тартарског умећа и разума, али без Живе Божанске Душе, без Суште Творчеве Искре у себи!

Рептилија је Раса створена у Тајним Одајама Тартара, у Утроби Мајке Земље.

Измилела је, и у Свет се успузала и ушуњала, из Пурпурних Вулкана Велике Тартарије, а у Праскозорје Стриборије.

Та Раса Сподобија већ вековима влада Словесним Светом.

Та Раса Сподобија јесте Влада у Сенци, јесте Велики Брат, јесте Ариман, јесте Црнобог.

Од те су Расе Сподобија настали и постали –

Светски Зеленаши, Светски Господари Новца и Рата, Светски Хушкачи, Светски Завереници.

Они нису ни Људска нити Човечанска Раса!

Они су Раса Сенке Велике Мајке Земље.

У овоме се Предању Белих ВедСрба садржи Истина Сушта о Раси Рептилије.

Коментар дана: Ја сам Србин


14.10.2012.
Први коментар записао 28jun на текст о недоумицама о Србима и Србијанцима… (а као одговор на коментар @Колубара)
Други коментар записао Драган Атанацковић Теодор на овај текст…

Ја сам иначе рођен, одрастао и живим у Београду. Србин сам зато што су ми родитељи Срби, а они су Срби зато што су њихови родитељи Срби. Иначе, нисам “Београђанин” пошто ме географске одреднице нимало не додирују, а ценим да су било какве географске одреднице међу Србима велико зло због нашег примитивизма где почнемо да се идентификујемо географски, а не по пореклу.

Тако од неких Срба насташе војвођани, београђани, црногорци, без обзира што су им родитељи Срби.

Србин не може да се постане, осим ако немамо српску крвну линију. Тако Конгоанац може да буде српски држављанин, али не и Србин. Ако би Конгоанцу дали да буде Србин, тада би имало смисла што Хрвати све Србе називају Хрватима “с обзиром да су рођени у Хрватској”.

Даље, глупост ове приче о „Србијанцима“ је следећа: шта ако се ја преселим у Немачку и тамо живим са немачким држављанством? Постајем Немац? 5 година. Па се преселим у Енглеску и постајем Енглез? И ако се селим сваких 5 година Весна и Ви би ми променили националност?

Мудро, поред свих недаћа које имамо, и приче да ли смо српска или срБска нација, ево генијалаца да нам понуде решење загонетке и утерују нас у србијанску нацију. И још им није ништа јасно зашто је погрешно, па нас убеђују да “не схватамо” фабулу радње…

Рекох, док је оваквих визионара међу “Србима”, непријатељи само требају да седе и чекају да се побијемо ни око чега…

++++++++++++++++

Драган Атанацковић Теодор:

Ја сам Србин рођен у Срему.
Како се изјашњавам? Као Србин и држављанин Србије.
Како да се изјасни Мађар рођен у Иригу?
Изјашњавање је ствар чињеница и воље.
Он може да се изјасни: као Мађар и држављанин Србије.
Може, ако хоће, и као Србин (јер бити Србин није само ствар рођења) и држављанин Србије.
А не може, чак и да хоће, као Мађар и држављанин Мађарске.
Бар док живи у Држави Србији.
Израз: држављанин Србије сасвим добро “покрива” све случајеве.
Има Срба држављана Америке, Енглеске, Румуније, Хрватске…
Наравно да због тога нису Американци, Енглези, Румуни, Хрвати…
Осим ако би сами хтели да се тако изјасне.
Зато је потпуно непотребно промовисати појам “Србијанац”.
Он је одавно изгубио функционалност.
А у међувремену је добио и “поспрдно” значење.
Србија је држава, чије име долази од њеног државотворног народа Срба.
У њој, осим Срба, који чине преко 80 посто од укупног броја становника, живе и припадници других народа, који су, као и Срби који живе у Србији, држављани Србије.

И на крају да кажем: да на свету постоји иједна нација, чијој би се историји, и духовности дивио више него српској, лично бих се изјаснио као припадник те нације, иако нисам.
Али, не постоји.

Неки вероватно мисле и да постоји, па се отуд, ако не и званично, а оно својим ставовима и делима, одричу српства или србства (мени пашу оба израза, а који ће превладати, одлучиће време).
Ја лично се српства или србства и Србије могу одрећи само у име Царства Божијег.
До приспећа у њега, остајем Србин из Србије и држављанин Србије.
А да држављанство, услед неких околности, чак и променим, мада је то готово немогуће да се догоди, то на оне прве две чињенице неће имати никакав утицај.