Драган Симовић: ИСТИНА ИСЦЕЉУЈЕ
Истина ослобађа, Истина исцељује, Истина освешћује.
Без Истине, као и без Светлости, нема суштога живота!
Зато Истину морамо увек да казујемо, увек да сведочимо, увек да понављамо.
Само нас Истина може спасити и избавити таме и ропства – умнога, душевнога и духовнога!
Истина је, сушта Истина, да су ВедСрби у својој многовековној повесници највише пострадали од кршћана, од западних и иних хришћана, од крсташа римских и германских, латинских и норманских, као и од свих иних који су огњем и мачем покрштавали.
За Србе, за ВедСрбе, за Беле Србе, луна и крст јесу два страшна (два грозна!) знамена злочина и погрома; над Србима су истоветна злодела вршили и кршћани и мухамеданци; за Србе су и хришћанство и ислам једно те исто – по мржњи, по злочинима, по страдањима, по сатирањима и затирањима, гле, Срби ће памтити и хришћанство и ислам!
За Србе су обе ове религије одувек биле и остале геноцидне.
Обе су ове религије подједнако погубне по Дух ВедСрбства, по Биће ВедСловенства.
Ниједна од ових двеју религија не одговара ни Души, ни Духу, ни Бићу, ни Суштаству ВедСрбства и ВедСловенства.
Можда су ове религије блиске Бићу и Суштаству неких других народа, али Бићу ВедСловенства, зацело, нису!
Србско ПравоСлавље никада и нисам доживљавао као кршћанско православље.
Србско је ПравоСлавље за мене одувек било и остало као ведсрбско ПравоСлавље, као прасловенско аријевско ПравоСлавље.
Између ведсрбског ПравоСлавља и кршћанског православља, разлика је као између Неба и Земље!
Ја овде говорим и сведочим (песнички сведочим!), само у своје име; ја овде казујем своју поетику, свој песнички поглед на свет.
Свако од нас има Права на своју поетику, на свој поглед на свет.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Ово је и мој поглед, на мој Свет, на мој Род, на моје Предке, на моју Веру Родну.
Од детињства па до данашњег дана, ова туђа религија, ни у једном трену није на-
шла себи место у мојој души , у моме бићу, нити је оставила икаквог трага. Увек ми је то било страно , туђе и хладно. А зашто ? Па зато што у мојој души, и у мојему бићу, обитава моја Родна Вера , Вера свих мојих предака, драгих и милих. И ни за чију туђу религију, места нема.
Од увек , од када ја памтим у мом родном крају, увек су изговаране погрдне речи и
псовке на рачун ове туђе и стране религије . А зашто ? Па зато што она никада није ни прихваћена као своја, већ као туђа , зато и није поштована, јер је силом наметнута, и нама потпуно неразумљива.
Мислим да није било куће у мом родном крају, а да испод прозора није била
посађена једна од најлепших биљака, која се звала Перуника . А то је једно велико сећање на нашу Веру и нашега Бога.
Често сам слушао приче, старујих људи о изворима , о шумама и ливадама,
какво ће време бити , каква ће година бити, родна или неродна , које се дрво
посећи може а које не. Према природи и свему живом, човек је имао велико поштовање, јер је био њен део. Свако је био тешко прекореван, ако би изрекао неку погрдну реч, за Небо, Сунце , Месец ,Хлеб, Воду, или било коју другу светињу која је била сатсавни део живота. Поштовање према старијим , било је исто тако важно. Томе нас је учила наша Родна Вера. А сада, у ово доба , доба великог мрака и таме ,преостаје нам само да тумарамо и тражимо излаз и спасење.
А излаз и спасење наћи ћемо само у својој Родној Вери и помоћу Ње.
С Богом.