Владановог брата, Миленка Пантелића, упознао сам, пре много лета, у Тијању Праисконом.

Памтићу га по доброти и племенитој а широкој и дубокој србској, словенској, ведској души.

Био је самосвесни и самобитни ведски Србин.

Био је господин.

Господин по ставу, по вертикали, по души и духу, по свести и самосвести.

Увек је био дотеран и лепо обучен, чак и она када је сеоске послове обављао, а држао се као професор, од знања и ауторитета, за катедром.

Знао је многе србске и руске песнике напамет.

Истраживао је србску старину, трагао за србском истином и повесницом.

Био је мирољубив, био је рођени ведски човекољубац и миротворац.

Љубио је Живот и Лепоту.

Синоћ је, после дуге и мучне болести, напустио овај свет омаја и опсена.

Сада је на путу ка Златном Свароговом Ирију, на Путу Вечности – Путу без повратка на Мидгард-земљу.

Још за живота – својим мислима, осећањима, речима и делима – стварао је Сварогов Златни Ириј на Мидгарду, да би у њега и стигао по одласку са Мидгарда.

Јер, да бисмо ушли у Сварогов Златни Ириј, ми Ириј морамо и да заслужимо још за живота у овоме свету.

Нека ти је радосно и благословено путовање, брате Миленко, кроз онострана пространства, кроз дивотне светове Творчеве Светлости! 

(Београд-Истер, на Нову 2018/7527. годину.)