Газим по земљи мојој а туђа је,

пијем воду своју а плаћам је,

нити је ово мало среће моје, позајмили су ми је.

гледам сестру своју, не препознајем је.

Нисам ни странац међ својима, ни свој међ туђима,

а ни човек, а ни животиња,

већ мали број међу списима.

 

Ако могу украли би ми и прошлост и будућност,

да не знам ни ко сам нити камо идем,

нити ђед ко ми је био, испод чије је заставе крв пролио.

Волели би да будем нема сенка у дому своме,

па да ме на крају пониште,

гумицом да ме избришу.

А не знају да велика

душа и сан могу њих да потру,

и поново створе све за један дан.