Вечерас сам, најзад, схватио и освестио – а то морам и јавно да признам – како ја људе, те свеколики људски род, уопште нити познајем нити разумем.

Никада нисам умео да играм друштвене игре лицемерја, превара, обмана, оговарања, зависти, пакости и лажи.

Но, енергије које су у последње време запљуснуле наш род теже посве да пониште сваку Лепоту и Дивоту како у Беломе Србству тако и на Мидгард-земљи.

Одувек сам се угледао на Богове, и, одувек сам стремио ка Савршенству Богова, тежио ка Вишњим звезданим –  усаображеним, усаглашеним, складним, хармоничним и дивотним световима – с ону страну свих омаја, варки и опсена несавршеног и посрнулог људскога рода.

Пожелео сам да заувек изиђем из света људи, да све препустим и предам људима, те да се више и не сврставам међу људе, јер, уистини, и нисам од њиховог превртљивог и вероломног соја!

Збогом, људски роде!

Враћам се међу звезде, виле и вилењаке, враћам се својему јату.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)