Вечерњи сутон у Вилинским гајевима које ја, понекад, од милоште, зовем и Велесовим луговима.

Свуда уоколо моћне крошње храстова, кестена, платана и липа.

Од Вршачког горја подухује лахор, тај вилин-коњиц и пегаз-месечар.

Хук ветра и хук сова у врховима тамних крошања.

Седим под једним столетним платаном: сањарим, сневам, снујем, тихујем и маштам, као негда давно, веома давно!

Сутон полако прелази у сумрак и звезде се већ пројављују кроз сеновите и њишуће крошње.

У срцу и души, гле! нека милина праискона, и љубав, широка и несагледна, као море сиње.

Љубим вас, све вас љубим, све и свја љубим!

О, како ми је, у овај вечерњи час, драго и дивотно све чега се душа моја текне!

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)