Ако живимо у Љубави са Боговима и Прецима, ако смо пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни, и ако смо се посветили Стварању и Стваралаштву, имаћемо увек свега довољно.

Васељена ће се увек потрудити да имамо свега довољно, свега што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба.

Наш Живот биће велик и простран онолико колико је и Сама  Васељена велика и пространа.

Својим мислима, визијама и сновима можемо да проширимо свој Живот онолико колико је Васељена проширена.

Страх, бриге, лоше мисли, лоше речи, лоше визије, лоше намере и лоши науми скучавају, сужавају и обесмишљавају наш Живот.

Колико су нам простране мисли и визије, толико ће и наш Живот бити простран.

Како мислимо, видимо, ведамо, осећамо, сневамо и маштамо, тако нам, гле! и бива.

Све што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба, то можемо сами певајући и сневајући да створимо и произведемо, наравно уколико смо саобразни са Природом и Васељеном.

Из наше унутарње тескобе, происходи и тескоба у спољноме свету.

Тескоба је, најчешће, последица себичности и саможивости.

Себичан и саможив човек јесте мртав човек.

Ко није задовољан собом, тај ничим неће бити задовољан; ко не љуби себе, тај никога и ништа не љуби.

(Велики Гај, у поноћ, лета 7527, месеца цветног, дана четвртог.)