ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Већ сам писао о Оливери Лоли Аџић, но, о Њој може увек изнова да се пише и беседи, јер је Личност свестрана и са више божанских и стваралачких дарова.

Оливера је Србска Велика Душа, Србска Велика Посвећеница која се с Љубаву даје и предаје Роду, Душа која Ведско Србство, Бело Србство, носи и осећа у Крви и Духу, у Свести и Светлосном Запису.

Где год се на Мидгарду налази наш Род, ту ће и Оливера стићи, да им дарива своје песме и слике, своје беседе и приповести, Лепоту и Дивоту свог Духа и своје Душе, Лепоту и Дивоту свог Бића и Суштаства.

Ретке су такве племените и узвишене, такве несебичне, самопрегорне и самоодговорне Личности као што је Оливера Лола Аџић.

Заиста, такве Личности одувек, у свим племенима и родивима, и на свим просторима и пространствима Мидгард-земље, бејаху чудо од реткости!

На срећу – а то је, истовремено, и Милост Богова и Богиња наших – Србство их одвајкада, од Праискони, имађаше.

Оливера је Чиста Србска Раса, Бела Србкиња каква се само пожелети може!

Њу воде Светла Суштаства, воде је Богови и Богиње, воде је Звездани Преци и, надасве, воде је Творац и Васељена ка Извору Живота, Извору Светлости и Извору Љубави.

Нека је навек радосна благословена наша Оливера!

(Велики Гај, а у Србском Банату, лета 7527, месеца цветног, дана петог, кад пољима цвате багрем бео.)