Драган Симовић: ЈЕЗИК ОБЛИКУЈЕ ДУШУ НАРОДА


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Језик обликује душу народа.

Речи које се налазе у језику једног народа јесу његова судбина и његова душа.

Један народ преко језика, преко речи у свом језику, ствара своју судбину, обликује своју душу, ствара или пријатеље или непријатеље.

Већина србских непријатеља произишла је из самих речи које су Срби кроз нараштаје и столећа користили.

Србске псовке јесу расадник србских непријатеља.

Док су Срби били чедни, док ружне, одвратне, скаредне и погане речи, грозне и пасје псовке, нису ушле у србски језик, дотле Срби, вероватно, и нису имали непријатеља.

Србске псовке су створиле већину србских непријатеља.

Највише непријатеља имају народи који имају најгрозније псовке.

Најгрозније псовке, најпоганије речи користе Срби, Хрвати и Бошњаци.

(Кад читам коментаре на нашим друштвеним мрежама – а ту се истовремено јављају и Срби, и Хрвати, и Бошњаци – тада одмах по језику, по речима, по псовкама видим и схватам на којему су умном и духовном ступњу сви ти коментатори. Србомржња и самомржња провејава кроз већину свих тих коментара, без обзира на значај и естетску вредност самог ауторског текста!)

Народи који немају тако гадне и погане псовке, скоро да и немају непријатеља.

Додуше, ми у овом тренутку вечности и не можемо поуздано знати, шта је узрок а шта последица: да ли су погане речи створиле погане непријатеље или је, пак, обрнуто.

Но, можда је то узрочно-последично – вртлог, или, што би наш народ рекао: врзино коло!

Још сам у раној младости приметио, док сам боравио на Западу, да од свих народа које сам сретао, најпоганије псовке имамо управо ми са ових балканских простора, из бивше Југославије.

Не зна се ко има поганији језик, ко поганије речи користи: да ли Срби, Хрвати или Бошњаци?!

Те псовке убијају, и буквално!

А псују гадно и подједнако како мушкарци тако и жене.

Псују на пасја уста.

То, што у псовкама изговоре, ни пас с маслом не би појео!

Просто се такмиче у томе чији ће језик бити поганији и отровнији.

Наравно, да ја из ове приче изузимам Беле Србе и Беле Србкиње који су пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни, и, који се грозе тих грозних, поганих и отровних речи, змијских речи које и душу, и дух, и свест трују и разједају.

Advertisements

One comment

  1. Мирослав Бичанин

    Немам довољно лепих речи да се обратим Драгану Симовићу, или како га мој драги пријатељ и другар Недељко зовемо од милоште, наш Симке. Драгане знај да сваки дан чекам твоје текстове који ме сваког тренутка уздижу све више. Благодарим за сваку реч.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s