Речи које најчешће користимо, усмено или писмено, постају део нас.

Уграђују се у наше биће и суштаство.

Постају наша судбина, наша карма, наш пут.

Штавише, те речи се материјализују, оваплоћују,  у нека нова бића, у нека нова суштаства, постајући или нашим пријатељима или нашим непријатељима, у зависности од тога да ли смо користили светле или тамне речи.

Веза између Душе и Језика је много дубља, сложенија и слојевитија него што ми то можемо и да замислимо.

О томе материјалистички научници – филолози, лингвисти, психолози и социолози – благе везе немају.

Свакодневно срећем људе којима су псовке већ прешле у навику.

Скоро да не могу ни да замисле свој живот без псовки.

Ако не псују, онда нису „савремени“, нису „ин“ и „кул“, јер, боже мој, данас сви псују!

Најчешће им из уста излећу – како то они сами кажу – „безазлене“ псовке- поштапалице, псовке уместо поздрава.

Таквима се дешава, да и по стотину пута на дан опсују, а да нису свесни тога.

Но, истина је, да таквим људима нико није – у детињству, у родитељском дому и у школи – говорио, да ће те псовке после неког времена, кроз десет или двадесет година, обликовати њихову душу и судбину, њихов изглед, лик и карактер, па, на неки начин, чак и судбину њихових потомака.

Речи нису оно што људи у незнању мисле – а боље би било да ништа не мисле! – већ су речи дејствена, енергетска, етарска, душевна и духовна бића и суштаства која остају заувек да живе у Етру, у Свести, у Души и Духу Стварања и Васељене.