Кад стане срце – долази белина!

Стиже снежна, ледена тишина!

Кад стане срце –  мисли се окамене

Сећања стижу из праисконе дубине!

Кад срце стане –  слике тихо  пролазе

Прате их речи тада изречене!

Кад срце стане и љубав терет постане,

Бездан се смеши и – чека те!

Кад срце стане – у Бога погледаш,

За разумевање га замолиш!

Кад срце стане –  само љубав изађе!

Она не зна за правдања и доказе!

Кад срце стане – од несреће

И душа умре – да живи неће!

Љуштура тело се креће

Кроз ледену тишину!

Од праискона до данас- ништа не мину!