Србски језик учим од када знам за себе.

И још увек га учим.

Сваког дана откривам неку нову реч, неко ново значење, неки нови и дубљи смисао већ познате речи.

Моја најдубља веза са боговима и прецима, са митом и предањем васпоставља се преко језика и речи.

Реч је биће, духовно и сушто.

Реч живи у песнику као што и песник живи у речи.

Зато су песници веома осетљиви на туђице, на речи-уљезе.

Тисућа ми звучи србски, а хиљада туђински.

Тајник ми звучи србски, а секретар туђински.

Тисак ми звучи србски, а штампа туђински.

(Јер, ако већ имамо отисак и златотисак, онда морамо имати и основу – тисак!)

Влаче или чакшире звуче ми србски, а панталоне туђински, скоро душмански – о, како је тврда и рогобатна ова туђинска реч!

Творница ми звучи србски, а фабрика туђински.

Крајолик ми звучи србски, а пејсаж туђински.

Смучке ми звуче србски, а скије туђински.

(Моји се горштачки преци никада нису скијали, већ вазда смучали!)

Изравно или непосредно звучи ми србски, а директно туђински.

Шутња ми звучи србски једнако као и ћутња.

Ја сам у родитељском дому напре чуо шутњу, па тек потом ћутњу. У својим песмама користим оба ова вида, у зависности од тога: да ли је шутња – шутња, или је ћутња – ћутња! Овде морам и да разјасним: шутња је дубока ћутња, а ћутња је плитка, површинска ћутња. Шутња је у дубини, шутња прожима унутарње биће, док је ћутња више у спољноме свету, некако при самој површини. Но, то је већ ствар осећања језика и речи. За песника није довољно само знање о језику и речи, но је много битније и суштије  осећање језика и речи. Уистини, песник никад не би био песник, кад не би осећао биће језика и биће речи.

Упамтите: нема кроатизама илити хрватизама!

Све оне речи које незналице називају кроатизмима илити хрватизмима јесу, у бити, србизми, односно: праизворне ведсрбске речи!