Шта све не издржа, свему изложна кожа

Откуд угледа свет и дух се обре у њој;

Непоћуди усуда у зауму двосекла ножа

Одолева, не би л се изнела кроз непостој.

.

Времена је распињала трагом ништавила,

А она и на пола копља вијорила на ветру

Све да би се њоме рањива душа завила

У густину бића, лептиру слична и етру.

.

И камен јој назубљен отирао ткиво,

И железо глачало сјај њеним додиром;

А она у издржу, ко волшебно плетиво

Обнавља се испод жрвња и под косиром.

.

И кад се унегви теснац удав-прстима,

Јавне се из притаје, загргоља јој струј:

Жићем вођена до свеувира међ брдима