Сасвим свежи од исцрпљености

чекамо нову шансу – говор другог,

а никог на видику.

Страшна је хладноћа оног што ме је

дотакло на 1800 метара

надморске висине – јер дошле су

северне ласте

и донеле глас бивших,

ехо прошлости,

мирис подсећања.

Немам моћи да не живим илузију

тако меланхолија расте

множи се,

излази из ласте,

устаје на ноге

и посматра ме.

Још мало па ће проћи

свако подсећање на бол.