Category: Вести

Одбијен захтев шиптарских сепаратиста, остаје позивни број Србије +381


8.09.2012.
Србин.инфо

Одбијен захтев шиптарских сепаратиста, остаје позивни број Србије +381

Генерални секретар Међународне уније за телекомуникације (ИТУ) Амаду Туре рекао је да се позивни телефонски бројеви државама додељују након што постану чланице Уједињених нација и да би настао озбиљан преседан уколико би се Косову омогућило да користи позивни број Албаније.

“Коришћење позивног броја неке друге земље ће створити много техничких проблема”, Арекао је у Туре у Тирани, одговарајући на питање о резолуцији косовске Скупштине о коришћењу позивног броја Албаније – “+355″ уместо позивног броја Србије – “+381″.

“Имамо врло јасно правило о томе и ја бих свим странама саветовао да раде отворено и да сарађују”, напоменуо је Туре, преноси приштинска штампа.

Према његовим речима, последњи позивни број дат је Јужном Судану.

“Када једну земљу признају Уједињене нације онда јој ми додељујемо позивни број. Овај број се додељује два сата после декларације Уједињених нација. Ми доносимо ову одлуку истовремено када и УН. Ми технички припремимо све и касније нема никаквих проблема”, објаснио је процедуру за додељивање позивног броја некој држави, секретар ИТУ-а након састанка са премијером Албаније Саљи Беришом.

Бериша је на конференцији одржаној у петак рекао да се у принципу слаже и додао да ће сачекати и мишљење екперата да би донео коначну одлуку.

 

 

 

Симовић: МОЛИМ СЕ…


Молитва ВедСрбског Песника

 

Молим се!

 

Драган Симовић

————- 

 

Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

 

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!

 

Графити о Ненаду Чанку…


Графити о Ненаду Чанку

САОПШТЕЊА

СНП НАШИ 8. септембар 2012.

Активисти СНП НАШИ из Новог Сада на више локација у граду исписали су графите „Чанак врати таблу – изваљен си“, „Ко још прети опозицији“, „Чанак не прети сам себи“, преко којих се разоткрива медијска манипулација Ненада Чанка позната као „рат графитима“.

Наиме по објави да ће доћи до смене градске власти у Новом Саду и да партија Ненада Чанка неће више бити учесник у њој, започели су оркестрирани напади из кухиње ЛСВ на саме себе, наиме најпре је дошла вест да је прежврљана фамозна табла са називом улице Зорана Ћинђића, затим је написан графит „Чанак је усташа“, па претње Александри Јерков од Н.Н. лица, да би дошло до кулминације догађаја када су медији пренели вест да су се појавили и графити који прозивају на прогон Срба из Војводине.

Овај добро опробани метод, измишљања непријатеља, и да најпре себе представи као жртву од злих националиста који нападају све редом, је стара нацистичка метода попут паљења рајхстага, на измишљеног непријатеља на којег треба ударити свим снагама, како би се заиста током времена и стекли ти непријатљи против којих би се и ратовало.

Зато активисти Нанада Чанка пишу графите у којима се позива на прогон Срба из Војводине, и за циљ има изазивања сукоба између Срба и националних мањина у Војводини, тако да кроз ове акције Чанак ствара две ратне стране, док ће он кроз медије манипулисати ситуацијом као велики борац за мир и људска права.

СНП НАШИ ће и даље на све начине борити против сепаратиста у Војводини и разоткривати њихове медијске манипулације.



Информативна служба СНП НАШИ

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=8991

Виктор Хлистин: ОРУЖЈЕ ЗВАНО "ТИГАЊ СМРТИ"…


Оружје звано тигањ смрти

децембар 12, 2010 — преузето са сајта „Небојша“ (фбр редактура и илустрација)

Ево једног објашњења, из научних и војних кругова Русије, о необичним летошњим пожарима у Русији, и до сада незабележеним високим врућинама.

Извор: Таблоид

Ексклузивно

Смрт са неба: У Русији су многи људи убеђени да су велике летошње врућине, пожари и урагани изазвани истраживањем климатског оружја

————————————————————————-

Оружје звано тигањ смрти

Тачно је неко рекао: ако на једном крају света лептир махне крилима, то може да изазове буру на другом крају света. У Русији се све чешће говори о томе да су врућине, суша, пожари и урагани који су следили за њима вештачки изазвани, односно да су они последица примене тзв. климатског (метеоролошког) оружја. Јасно се и именују кривци и узроци испитивања тог оружја. Цело то замешатељство покушао је да објасни наш специјални дописник Виктор Хлистун.

Пише: Виктор Хлистун

На никада раније забележену врућину у централном делу Русије, која је трајала скоро три месеца, први је скренуо пажњу научник, физичар-теоретичар, академик Николај Левашов. Његове аргументе мало ко је слушао, а у њима има много чињеница на које треба обратити пажњу. Левашов је говорио новинарима:

“Примена метеоролошког и геолошког (зовимо га климатским) оружја не дешава се први пут. Не само против Русије него и против европских и азијских земаља. Тешко је не приметити чињеницу да нигде на свету ниједан антициклон није стајао на месту, односно није се кретао месец и по дана. Антициклони се стално премештају. Његово стајање изнад једне територије никако не може да се назове природном појавом. Значи, оно је вештачки произведено. Како? У овом случају, мени се чини да су примењена два вида оружја – метеоролошко и геолошко. Да би се то произвело, у погон је стављен систем сателита, који, а то није тајна, дозвољава да се стварају тзв. јонска сочива изнад одређене територије. Једноставније говорећи, у заштитном слоју атмосфере била је вештачки створена озонска рупа. Сунчеви зраци, посебно ултраљубичасти, падали су право и нису се заустављали у заштитном слоју атмосфере. Сателитски систем је омогућио да се изнад одређене територије на земљи створи тзв. ефекат “тигања за пржење”. Захваљујући том “тигању” који је био створен изнад европског дела Русије, антициклон је и могао тако дуго да стоји без кретања.”

Чудан антициклон

Питање новинара:

“Метеоролози се не слажу са вама, Николаје Викторовичу. Они сматрају да узрок никада раније забележене врућине лежи у ненормалном, тзв. блокирајућем антициклону. Треба имати у виду да су ове године у Русији забележене рекордне температуре које су с трона скинуле раније рекорде из 1920, 1936. и 1980. године. Шта мислите о томе”?

Одговор Левашова:

“Метеоролози греше! О каквом блокирајућем антициклону говоре?! Понављам: ниједан антициклон се не задржава на једном месту више од неколико недеља. Тако је било и раније. После тога њега обавезно потисне фронт хладног ваздуха. Дуго стајање антициклона који је отерао облаке, лишио је земљу изнад централног дела Русије атмосферске заштите, дозвољавајући да се створи поље веома високог притиска у средњој тропосфери, на висинима од пет километара. То јест, атмосфера је била загрејана не само при дну него и на врху. Ситуација је чудна: вишекилометарски стуб који веома јако греје. Блокирајућег антициклона који би толико дуго трајао и имао толики интензитет, у нашим крајевима никада није било, од када постоје метеоролошка мерења. Све то нам говори да је, никада пре забележена врућина створена уз помоћ моћних земаљских антена које су синхронизовано слале микроталасне сигнале сателитима који се налазе у геостационарној орбити наше планете. Ови сателити су примали и враћали сигнале на Земљу, стварајући у горњим слојевима атмосфере јонско сочиво. Као резултат тих дејстава, озонски слој се “открио” и јако космичко зрачење је стигло на Земљу, узрокујући “ненормалну врућину”. Изненађује и друга чињеница. Зашто се баш сад толико много говори о глобалном загревању планете? Зато да би се оправдало вештачко изазивање циклона, температурних катаклизми, урагана итд., помоћу најмоћнијег климатског оружја. Сличне аномалије су се, наравно, јављале у природи и пре хиљаду или две хиљаде година, никаквог глобалног отопљавања, природно, нема. А да је то створено вештачки ове године, и не само ове године, и не само у Русији, у то нема сумње. Али, како објаснити то што је антициклон одједном почео да се креће и што је почела киша баш 20. и 22. августа када је спроведена акција уништавања овог оружја”.

Сведочанство очевица

Григориј Свиридов је 6. августа 2010. на интернету објавио:

“Јуче, у шест сати увече, лично сам видео како се запалило поље које се граничи са шумом, од ласерског зрака који је дошао са неба. На небу није било никаквих објеката или авиона. Као да је зрак емитовао сателит или објекат који се налази у свемиру. Ватра је одједном захватила површину од два метра квадратна, пламен је био виши од једног метра, затим се ватра брзо распршила по целом пољу према шуми. Када се са земље подигао црни дим, унутар њега се хаотично окретала бела светлост. Како је тако танак сноп светлости одједном сагорео простор од два квадратна метра, није јасно. Можда је у почетку дебљина светла била друга… Бела светлост веома је личила на светлост лампе. У атмосфери је потпуно невидљива, постала је видљива тек усред црног дима, у белом диму такође је неприметна”.

Шта кажу у војсци

Интересантно је како се према никада пре забележеној врућини односе у руској војсци. Каква су њихова размишљања о овој теми. Јасно је да руски метеоролози ништа не знају о тестовима и ефектима примене метеоролошког оружја. Реч је о тајној информацији. Зато су са климатским оружјем упознати научници војних научно-истраживачких института и руски војни експерти. Ево, на пример, шта о примени метеоролошког оружја против Русије 2010. године каже бивши војни синоптичар, капетан друге класе у оставци Николај Каравајев:

“Антициклонско дејство климатског оружја (када се атмосфера чисти од облака, а у ту област продире топао ваздух из околних области) има важан војни значај. Оно не доводи само до деморалисања становништва и војске и губитка летине, већ има и чисто војне ефекте: у загрејаном ваздуху повећава се даљина лета крилатих ракета, интензивирају се оштећења од авионских и ракетних удара итд. У САД и неким другим земљама имају инсталације, способне да испровоцирају топлоту, ураган, земљотрес, све што желите. Веома је велика вероватноћа да је овог лета било примењено управо климатско оружје против Русије. И ми још не знамо тачно какве последице је оно донело”.

Војни коментатор новина Комсомолскаја правда, бивши прес-секретар министарства одбране Русије Виктор Баранецкаже:

“Мислим да то није први пут да је испитивано деловање климатског оружја. Није лучајно што управо са радом америчких система, као што је на пример ХААРП, многи повезују техногене катастрофе и чудне климатске појаве које се дешавају последњих година у Европи, Азији и Америци. Италијани, на пример, до данас не могу да схвате како их је 2002. године опустошио тајфун којег (по прогнозама синоптичара) није могло бити у близини…”

Владимир Ашуганов, генерал-мајор, доктор техничких наука, начелник одељења научно-истраживачког института Министарства одбране Руске Федерације, каже:

“Имам утисак да неки руски научници од ауторитета потцењују стварно значење ХААРП-а и да га чак називају фантастиком дилетаната. Ево, слушајте само. Када су се на свету (па и у СССР-у) појавили супермоћни локатори, испоставило се да они могу да загревају јоносферу на одређеним површинама. Успели смо да утврдимо праву везу тог загревања и магнетних бура и других појава (којих није мало). Американци такође нису спавали. И, када и ми, и они су схватили какве се ту могућности отварају за примену у војне сврхе (одбрамбене аспекте такође имам у виду); тада је и почео бум… Он траје до данас. Многе земље не баве се више атомским, већ климатским наоружањем. Американци не заостају у томе, а по неким параметрима иду испред свих”.

Неопходно дефинисање

Академик Николај Левашов допуњава речи војних стручњака:

“Нажалост, у основама америчког рада налазе се истраживања научника и војних стручњака из совјетских времена. То јест, Американци су се потрудили да увезу совјетске научнике и створили су на Аљасци центар ХААРП, где су им дозволили да реализују оно што нису могли да реализују у Совјетском Савезу. Није спорно да је климатско оружје разрађено на основу рада руских научника који су се сложили да предају, искористе и реализују своје идеје управо у САД.

Сумња се на Аљаску

Треба рећи да се систем ХААРП налази на Аљасци, односно – близу Русије. У Америци је распрострањено мишљење да је то обична лабораторија (ХААРП) у којој се научници баве испитивањем поларних зрачења. Историјат стварања ове лабораторије повезује се са именом Николе Тесле. Пројекат је започео у пролеће 1997. године. Мировни карактер истраживања, ипак, не подлеже никаквој критици, можда и стога што је овај објекат тајни, а њиме командује америчка војска.

Зато већина здравомислећих научника и војних стручњака из целог света сматрају да се управо овде разрађује геофизичко или јоносферско, односно климатско оружје. Већ сада ХААРП може да се искористи тако да се у изабраној области у потпуности наруше морска и ваздушна навигација, блокирају радио везе и радиолокација, да се избаце из строја електронска апаратура космичких апарата, ракета, авиона, земаљских система. У произвољно изабраној области може да буде означено коришћење свих видова наоружања и технике. Интегрални системи геофизичког оружја могу да изазову хаварије било којих електричних инсталација на нафтоводима и гасоводима. Енергија зрачења ХААРП-а такође може да се искористи за манипулацију временом на глобалном нивоу, како би се нанела штета еко-системима или за његово потпуно уништење. ХААРП може да се искористи и као психолошко оружје. А поред тога, систем је способан да уз помоћ усмереног зрака смрти разруши било које циљеве на огромним растојањима, да са великом тачношћу усмери невидљиви зрак на одређене људе, изазивајући рак и друге смртоносне болести, тако да жртва чак и не посумња на штетна дејства. ХААРП може да учини да у сан утону цела насеља или да доведе становнике до таквог емоционалног узбуђења које ће резултирати насиљем међу њима.

Зашто је то потребно

Добро питање за Американце! А одговор на њега је један: да би се установила превласт САД у свету. За достизање тог циља потребно је имати средства, а међу њих спада и најсавременије оружје. Да би га имали, потребно је истраживање, разрада и, најважније, испробавање онога што је створено у кобајаги мировним лабораторијама. Испробавање новог оружја Американци не врше код своје куће, већ по целом свету. У Вијетнаму су испитивали напалм, у Ираку бомбе са малим садржајем урана итд. Србија је својевремено такође била полигон за испитивање и испробавање тзв. графитних бомби. Прва таква бомба била је бачена 2. маја 1999. године. Принцип њеног дејства је једноставан: изнад територије она расипа мале контејнере који се спуштају уз помоћ падобранчића, а на висини од неколико стотина метара изнад земље сеју огромне количине хемијски обрађених графитних влакана дебљине свега неколико стотих делова центиметра, који лете као густ облак. Влакна падају и лепе се за трансформаторе и другу електричну опрему, изазивајући кратак спој. Уосталом, у Србији то све знају.

Вратимо се у Русију. Питање гласи: зашто су се врућина, пожари и потом урагани, појавили у централном, европском делу Русије, а не, на пример, у Сибиру? Ево шта о томе мисли академик Николај Левашов:

“Први циљ је – уништити летину. А то је урађено зато да би се натерала Русија (и не само Русија) да купи генетски модификоване производе које су САД већ произвеле и производе и даље у великим количинама. А то је – генетско оружје! Генетски модификовани производи доводе до тога да се сада, не у другој или трећој, већ у првој генерацији, неће рађати деца. Наша омладина неће рађати децу ако почне да се храни генетски модификованом храном. Све је врло добро смишљено. Резерве прошлогодишње пшенице зимус ће се брзо потрошити, а на пролеће владе разних земаља неће имати другог избора него да покупују генетски модификовану пшеницу из САД. Семе ГМО пшенице је стерилно, од њих не може да се добије више од једне летине. На тај начин “светска влада” жели да “једним ударцем убије две муве”: да обезбеди стабилну потражњу за новим количинама ГМО семена (они би да га посаде у свим земљама Евроазије), а са друге стране, обезбедили би брзо одумирање наших народа, јер употреба ГМО хране гарантовано води неплодности. Сада се може рећи да су по Европи и делимично Русији, ти планови проваљени, а да летину нису успели да униште. По прогнозама, у Русији ће род у угроженој области бити 60 милиона тона зрна. При том треба имати у виду да се у резервама налазе велике количине од прошле године. А премијер Владимир Путин је објавио забрану на извоз пшенице, па би залихе требало да буду довољне до следеће године. Тако да ћемо преживети”!

Није случајно

Поражава још један детаљ. Пожари у Русији су избијали баш тамо где се налазе стратешки објекти. Потпуно је изгорела база технике војно-морских снага у Подмосковљу. Ватра је кренула ка главном нуклеарном центру у граду Сарову. Пожар је замало уништио неколико фабрика за прераду нафте итд.
Да ли је то било случајно?

Можда је реч о освети?

Има оних који сматрају да су се на овај начин Американци осветили Русима због тога што су они вештачки изазвали катастрофални ураган “Катрина” у Њу Орлеансу, који је однео око 2.000 живота. У САД до данас постоји мишљење да је ураган изазвала руска војска која је применила климатско оружје. Амерички метеоролог Стивенс је озбиљно тврдио да је “Катрина” била усмерена према САД уз помоћ тајног климатског оружја развијеног у Совјетском Савезу. Оно је засновано на принципима електромагнетског генератора.
“Установљено је да су шездесетих и седамдесетих година у Совјетском Савезу направили и поносили се технологијом модификације времена, које су почели да примењују против САД од 1976. године”, тврди Стивенс на свом сајту.
Поводом тих изјава могу да кажем да до сада нема никаквих доказа о томе да је Русија применила климатско оружје како би усмерила ураган на Њу Орлеанс. А моје лично мишљење је следеће: добро је ако Русија има оружје које је способно да заустави стремљење САД да завлада светом.

Последице лета 2010.

У Русији мало ко јасно и гласно говори о томе колико су штете изазвали невиђена врућина и урагани овога лета. Ипак, већ је јасно да је од пожара страдало више од 2.000 насеља. Око 200 је потпуно изгорело. У пожарима је изгорело око сто људи. Међутим, највећи губици нису били од пожара, већ од дима који су месец и по дана удисали становници многих градова и села, а међу њима и Москве. Ево званичних података само за јул.

Министарство здравља и социјалне политике Руске Федерације саопштило је да је број смртних случајева у Русији порастао за 8,6 одсто, а у Москви за 50,7 одсто у односу на јул 2009. године. Јул 2010. године у Руској Федерацији одликовао се ненормално високим температурама што се одразило на раст смртности од болести кардиоваскуларног система – 10,6 одсто више у односу на прошлу годину. При том, број смртних случајева од кардиоваскуларних болести се у Русији, у периоду јануар-јул ове године, смањио на 0,3 одсто.

Незванично, научници су истакли да је само у Москви, од дима умрло пре времена око 10.000 људи. Тај процес још траје. По Русији, од дима и отровног гаса, према подацима независних експерата, умрло је око 25.000 људи.

Жељко Симић: "ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА – НИЧИЈА ПУШКА НА КОНЦУ"


Нејасни су пути Господњи:
 
ДИЛЕТАНТИ НА СЦЕНИ,  ПОЛИТИЧАР ОД ЗАНАТА У ГЛЕДАЛИШТУ
 
Подржао Николића у другом кругу па га нема нигде (коментар ФБР уредника Б. Гајића)
Жељко Симић

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА – НИЧИЈА ПУШКА НА КОНЦУ

Печат, 31. август 2012.
Војислав Коштуница једна је од најособенијих, најзагонетнијих и, за овдашње обделаватеље монистички устројеног мондијалистичког тоталитаризма, најнеприступачнијих личности које су ступиле на сцену новије српске политичке историје. Ако се спусти макар и сасвим брз и летимичан, мисаоно непретенциозан поглед на временски лук од успостављања Брозовог деспотског режима, преко распада, од самих зачетака увелико растројиве, државне зиданице и грађанских ратова, све до еуфемистички означеног транзиционог преображаја од лабаве савезне државе, до тужних развалина данашње Србије, тешко је у неком политичком или државном посленику разабрати особу која би била њему налик, а још мање фигуру која би му била персоналним панданом – толико је посебна његова личност, да сви покушаји феноменолошког редуковања његових људских и интелектуалних својстава по правилу завршавају јавним дебаклом и гротескним јадиковањем његових острашћених опонената због немоћи да неком атрибуцијом овладају целокупном појавом бившег председника СР Југославије.
ШАХ-МАТ ЗАВРШНИЦА
Штавише, колико су се множили јаросни напади на њега, махом из истог идеолошког серкла глобалистичке провенијенције, толико су се смањивале могућности за иоле реалистичко портретисање Коштуничиног нетипичног, а његовим опонентима потпуно страног лика. Свесна или интуицијом донета одлука председника Демократске странке Србије да на неодмерене памфлете не одговара, да их напросто оћути, и да се у јавности оглашава селективно и аутостилизовано, једино у случају неког заиста релевантног политичког повода који се тиче суштине државе, само су рашириле фаму о природи његовог утицаја на данашње прилике у Србији. При том се не може пренебрегнути упечатљив утисак да његово одсуство из врха власти никада није било (у ефекту) присутније: иако је одувек играо симултанку са својим супарницима са оба политичка пола, сви су били изненађени када је он, као Деус абсцондитус, једном кратком, али јасном поруком подршке Томиславу Николићу, дан уочи тишине пред други изборни круг за председника Србије, драматично променио слику данашње Србије, а у ропотарницу Историје послао оне који су својим пошасним деловањем учинили да савремена Србија заличи на негдашњу Атлантиду. Била је то шах-мат завршница, која је поново доказала Коштуничин редак дар да се увремени и да економичним поступком произведе далекосежне политичке консеквенце.
Нажалост, то својство, страно је свим његовим политичким савременицима, а понајвише оном који је пре избора императорски изјавио „да му не пада на памет да с неким кохабитира“ (сирома’, са више од пола века живота, није стигао да научи да је кохабитација највиши степен демократски устројене државе, у којој влада подела власти!) Он се недавно опсетио да пучанству објави да је „Демократска странка институција од националног значаја“, те да због тога не може пропасти. При том се не зна да ли та иста корпорацијска странка неће пропасти због свог значаја или због тога што је напрасно постала институција од националне релеванције. Јер, члановима те исте профитерске странке придев национални био је стран и непожељан, као што су непожељни били и национални традиционалисти. Да ли је за будућност те исте странке битно да јавност свакодневно обавештава о „кошаркашким подвизима“ добрано уздрманог председника, питање је којим ће се и надаље бавити жута штампа, а не озбиљни медији!
Истовремено, неумерени напади на њега постају све непопуларнији, јењавају и чиле као кунадра маслачка на ветру: свест његових неистомишљеника и разјарених опонената о недостатку правог „кључа“ за „браву“ која носи часно име председника ДСС-а, учинила их је поражавајуће немоћним, малаксалим, сломљеним пред теретом осећања тужног беснила што им Коштуница постаје још неразазнатљивији, још тајновитији.
Чак је и велики пречански шаљивџија, који би себе најрадије да представи као реинкарнираног Стерију, да овај, на његову несрећу, није био Србин, а који је недавно, без икаквих санкција, изјавио „да Војводина није српска покрајина“, одустао од ступидне пролиферације наводно духовито пермутоване досетке о „… Коштуници др Војиславу…“ која је требало, ваљда, да имплицира (шта ли?) да Коштуница није докторирао, иако је то регуларно, цум лауде, учинио још док је војвођански Обломов возио бицикл, а своје књиге написао у време када овај набеђени комедиограф није ни на мотор сео! У протеклих дванаест година Ненад Кавасаки Чанак предњачио је у извргавању руглу сваког акта Војислава Коштунице, утолико пре што у његовом свеколиком понашању, које се одликовало понајвећма достојанством, доличношћу и грађанском суздржаношћу, није могао уочити ни сенку своје властите бахатости, просташтва и примитивности, које је лако препознавао у својим „саборцима“, лишеним било какве државотворне идеје и потребе да свој ангажман подреде јачању институција у већ добрано нарушеној земљи (још је Карен Хорнај открила да неразумевање нечег, човеку страног и неприступачног, најчешће кумулира страх, а да он потом служи као окидач за ерупцију хистеричне, неконтролисане агресије, чији је једини позитивни психички ефекат – дефрустрација акутно агитиране особе!)
Елем, све је и почело признањем овог ад хоц афористичара да је 24. септембра 2000. године био принуђен да, док је једном руком у гласачку кутију убацивао листић са заокруженим Коштуничиним именом, палцем и кажипрстом друге шаке морао да, наводно, запуши ноздрве, како би лакше поднео тадашњи договор ДОС-ових лидера да бољег кандидата од Коштунице немају, те да су у обавези да стану иза њега, без обзира на то шта су о њему тада мислили. У ствари, стао је он испред њих, свестан да та импровизовано формирана опозициона странка нема мачеваоца којег би могла да истури пред Милошевића, а да при том има ма и најмању шансу да у равноправном такмичењу с њим и његовом харизмом, евентуално дође до жуђене победе (небитно је овде улазити у расправу о свим аспектима те победе!) Оцењено је, тада, невољно додуше, да би свако од њих, од набеђеног „патријарха демократије“, склоног упражњавању коњичких вештина над црквеним лицима, преко макијавелистичког реформатора на злом гласу због безазорног прибегавања језуитским методама у политичким обрачунима, све до универзитетског професора психологије, који због своје дугогодишње запарложености Ид не разликује од инцеста, без обзира на споља изрежирани редослед потеза, и на изнутра логистички брижљиво припреману реализацију тих истих увозних циљева, срачунатих на рушење власти, дакле, да би свако од њих могао да се приближи подручју тоталног фијаска осим Војислава Коштунице, који је сваког могао да погледа у очи, као што то може да учини и данас.
Од доласка на место председника државе ређали су се некад вулгарни, некад простачки, некад приглупи, некад примитивни, некад банални, али свагда брутални напади на Војислава Коштуницу, напади на које он никада није одговарао. А шта да одговори бившем полицијском позорнику, који се после 2000. године промитарио у политичког херменеутичара, публицисту и есејисту, када овај у подсмешљивом тону помиње „Коштуничине“ изразе – који се, узгред, лако могу прочитати и у списима Слободана Јовановића, Живојина Перића, Томе Живановића, Драгољуба Јовановића, Валтазара Богишића, Стојана Новаковића или Милана Бартоша, изразе попут „вазда“, „ваљано“, „нисам властан да одговорим на постављено питање“, и других: као да ти изрази нису и данас живи, већ их је Коштуница тобоже извукао из неке умољчане лексичке шкриње заборављених речи, уместо да, хватајући током протоколарног руковања, својом левом руком Соланину десну надлактицу, уз неизбежне, „легитимне“ и општераспрострањене узвике: „Вау!“ или „Упс!“ Не, Коштуница је остао непоколебљив у свом одмереном грађанском општењу, не марећи за западњачке језичке модне трендове, по којима ће политичари ускоро комуницирати, највероватније, ономатопејама.
ИЗВАН СТЕРЕОТИПА „ПОЛИТИЧКИХ АНАЛИТИЧАРА“
Уочљива апартност Војислава Коштунице од свега менталитетски уобичајеног и карактеролошки тривијалног и препознатљивог, овешталог чак, има своје дубоке корене у свим закуцима његовог свеколиког хабитуса: сведен у јавној експозицији, малко повучен од светине до опшивница, за његове опоненте, неразумљиве интровертираности, одмерен и прецизан у одређивању политичке дијагностике, посвећенички истрајан у покушају да своје теоријске увиде из домена политичке филозофије институционално преточи у праксеолошке форме легализма, толико скроман у приватном животу да га добронамерни перципирају као аскету, а злонамерни као чудака, Војислав Коштуница измиче свим стереотипима набеђених политичких аналитичара, издвајајући се из мноштва конфекцијских политичара, лако препознатљивих (поготово данас, када је читава јавност упозната са безочним неподопштинама досадашњег режима!) по томе што своје личне интересе безочно претпостављају и општим, и јавним.
Премда је пароксизам своје популарности – не и славе (слава је вредност у трајању, а популарност својство неке личности које један тренутак Историје јерихонски обзнани, а већ потоњи га угуши као анахроно, некорисно као „свели цветак у молитвенику“) – доживео на прелому два века, у познатим догађајима на чију природу нећемо трошити речи, име Војислава Коштунице прочуло се у елитистичкој јавности као славно још с почетка седамдесетих година, када је пророчанска реч најумнијег Србина Михаила Ђурића, поводом уставних амандмана, доживела свој срамни судски епилог у утамничењу писца књиге „Хуманизам као политички идеал“, а млади асистенти окупљени око харизматичног професора били брутално одстрањени са Правног факултета. Кажу да је Војислав Коштуница тада изговорио реченицу која сигурно улази у анале наше политичке историје, „да му је драг Платон, а да му је још дража истина коју он одважно објављује“, што је прва од четири кључне реченице које могу послужити као оквир за портрет овог теоретичара државе и доказаног државника (јер, ако је доскорашњи министар културе, без биографије, без библиографије и завршеног факултета могао у јавном упитнику себе да оквалификује као државника – а реч је, заправо само о државном службенику на одређено време –потпуно је природно и свима јасно да се уз име Војислава Коштунице мора везати и ова атрибуција, будући да је цео свој живот посветио изучавању идеје државотворности, а у праксеолошком деловању учинио све да од наслеђених остатака државе изгради нову, која би представљала стреху свих грађанских слобода и права!)
АЛАДИНОВА ЛАМПА
Већ осамдесетих година минулог века, међу тек стасалим академским грађанима имена Косте Чавошког, Данила Н. Басте и Војислава Коштунице изговарала су се шапатом поштовања, као каква јавка, као лозинка за улазак у повлашћени свет идеја, спекулација и критичког мишљења, очишћеног од свих наслага идеолошке доктринарности и једнопартијске схоластичности, а њихове појединачне теоријске авантуре, у које су ушли са још већим жаром после изгона, праћене су с великом радозналошћу и надом просвећене опозиције да ће у радовима ових мислилаца открити наслућиване просторе „субверзивне“ духовне алтернативности и неоткривених политичких слобода.
Излазак из штампе једне од најтемељније уобличених политиколошко-филозофских и правно-социолошких расправа „Политички монизам или плурализам – друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944 – 1949“, из пера Војиславе Коштунице и Косте Чавошког 1983. године, имала је незабележен одјек како у ускостручној, тако и у најширој, лаичкој јавности, будући да је снагом аргумената, рударском истрајношћу ископаних из непознатих или мање проучаваних извора, и хотимице затурене, прашином препокривене литературе нудила убедљиве доказе, који су се само интуицијом наслућивали, да је природа брозовског репресивног режима у заметку била не само монистички политички форматирана, већ и идеолошки циљано деспотски устројавана.
За младе, ребелски опијене и радознале мислеће главе на почетку осамдесетих, у којима се кипућа биологија мешала с духовним осећањем осујећености постојећим поретком, појава овог студиозног списа двојице одважних Ђурићевих баштиника, одзвонила је отрежњујућом јеком, као да је неки виши, трансцендентни ауторитет рекао „Колумбов дневник или бележница Дидака Пира“! Једном речју, та књига имала је својство и ефекат Аладинове лампе, у потпуној идеолошкој помрчини тог времена. Када су се политичке прилике поткрај те противречне деценије почеле лагано либерализовати, и у наставу се вратили, заједно са симболичким повратком Михаила Ђурића у препуној Петици Правног факултета, Коста Чавошки и Данило Н. Баста, Војислав Коштуница је без сувишне патетике одбио тај морално контроверзни позив, уз ново антологијско образложење да они који су га својевремено протерали са факултета немају никакав легитимитет да га на било који начин „рехабилитују“. После мартирског сврставања уз свог великог учитеља Михаила Ђурића, као парадигме филозофа који је и тада персонификовао јединство мишљења и делања, чију је судбину, у нешто ублаженијим трагичним регистрима, са неколицином достојанствених колега, одлучио безостатно да дели (проф. Ђурић је, ипак, допао робије и драконску казну одслужио без икаквог роптања, сматрајући то нераздвојним делом свог позвања и „службовања“ највишој страсти људског Ума! – Истини!) овај акт Војислава Коштунице, ова реченица која се тумачила и препричавала као својеврсни цуриозум интелектуалног ангажмана, а њена се садржина домаштавала у каснијим годинама као жудња човека да у неком другом види све оно за шта сам нема довољно куражи, представља други преломни моменат, другу битну реченицу у биографији председника Демократске странке Србије. Та његова одлука је без преседана у нашој новијој духовној и политичкој историји, што ни у којем случају не значи да су одлуке Чавошког и Басте у било којем смислу етички дубиозне! Напротив: чини се, поготово посматрано из перспективе савремене духовне ситуације, у којој се људска природа све више тањи, прозире и редукује на некритичку нарцисоидност, самоокренутост и грамзивост, да су многе генерације студената, не само са Правног факултета, већ и оних сродних, на којима се изучавају друштвено-хуманистичке науке, биле драстично прикраћене за мисаоно-критички утицај једног аутентичног баштиника разуђеног опуса Слободана Јовановића какав је био Војислав Коштуница, следбеника „београдског стила“, и, што је много важније, истинског познаваоца важности државе за опстанак и очување једне нације, и институционалну сигурност свих грађана под њеним кровом!
Заиста, веома је тешко разумети човека који се у напону својих биолошких моћи јавно одриче универзитетске каријере и свих социјално пожељних нузефеката професорске вокације, укључујући и потенцијални улазак у САНУ, утолико пре што је за улазак у то (ванвремено) здање бесмртних увек била, а и данас је, важнија нечија друштвена гратификованост, домети тренутне политичке позиционираности и, томе саобразно, зрачење на све аспекте егзистенцијалних варијабли, него стварна сигнификантност и релеванција научног или уметничког дела једног појединца у озрачју савремене хуманистике („неукусно је“, одговарају неки академици, предложити неког младог човека са делом које већ сада својим обимом и дубином надилази наше парохијалне оквире, и улази у корпус непролазних европских вредности, заборављајући, ти исти академици, да су они у поменуту институцију укорачили млади, са једним књижуљком под пазухом, али и необузданом подршком тадашњих, махом политичких ауторитета!) Војислав Коштуница као да је тим актом на сав глас, метафорички речено, разуме се, јер је реч о човеку који више ћути него што гласно говори, објавио демисионирање од властите будућности. За овдашњи менталитет, тај чин је раван најтежем светогрђу.
Лакше је ипак разумети Коштуничину наоко ригидну, принципијелну одрешитост када се стекне темељнији увид у његову племениту теоријску заокупљеност значајем идеје државотворности, али и о ендемским опасностима ове, цивилизацијски најкомплексније творевине људског Ума по индивидуалне слободе, али, можда још важније, и по мањинска права групација које су институционално форматиране под окриљем позитивних правних норми! Отуда тај фамозни „легализам“, појам који игноранти бујне крви, а кратке памети приписују тобожњем Коштуничином анахроном традиционализму и конзервативизму, упркос белоданој чињеници што и сви појмови из домена (нео)либералне државе – „правна држава“, „цивилна контрола државе“, „невладине организације“, „грађанско друштво“, „јавно мњење“, и „подела власти“ – дугују свој витализам управо светом Тројству, о којем Коштуница пише још од својих младалачких научних дана: о владавини права, о законом ограниченој моћи државе, и, најпосле, о зајемченим правима грађана и мањина под окриљем апарата принуде, без обзира на то што побројани правни термини не постоје изоловано, као некакве веберовске идеалне форме, већ делују у тесном међусобном садејству, као конститутивни делови једног амалгамисаног државно-правног феномена.
СВЕМОЋ ВЕЋИНЕ У ДЕМОКРАТИЈИ
Познаваоци државноправне теорије и филозофије политичких доктрина знају да Војислав Коштуница спада у ону малу групу мислилаца, који су од првог, па до последњег списа, највећу пажњу посветили и присојној, и осојној страни државе, као најузвишеније цивилизацијске творевине: „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“, „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“ и „Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Толквила“, само су неки од дубоко промишљених правно-филозофских списа Војислава Коштунице, из којих се лако – макар пуким, механичким читањем наслова – може разабрати његова брига да се тај организовани апарат принуде, конституисан и структурисан да би се обуздало људско зло и, последично томе, социјална анархија, не би изметнуо у своју супротност, у тирански волунтаризам над незаштићеним грађанином – појединцем или мањинском политичком организацијом која делује у оквирима прописаног легализма. Због тога, недавно изречена дисквалификација Коштуничних теоријских и праксеолошких политичких настојања као „окорело етатистичких“, и то од стране једног другог пречанског друштвено-политичког и аутономашког прегаоца, који ламентира над чињеницом да је Војводина једина од седам бивших југословенских ентитетских структура без државотворних атрибуција, делује, у најмању руку, фарсично. Јер, међу овдашњим правним и државнополитичким мислиоцима нема већег „песника“ слободе од Војислава Коштунице, о чему постоји мноштво поткрепа и аргумената у његовим радовима о антиномичној природи и државе, и демократије: „Оно што доводи у питање опстанак демократије није немоћ већине, већ, напротив, њена свемоћ. Резултат свемоћи већине у демократији јесте тај да све мање има изузетних личности (и на подручју политике, и у културном животу), да су у друштву узели маха осредњост, конформизам, да су појединци незаштићени. Човек је у демократији слаб, а утицај већине на њега подсећа на хучну бујицу пред чијим је бесом сваки појединачни напор осуђен на неуспех. Зато и треба трагати за средствима (политичко-правним, моралним и верским), која би ову бујицу могла да усмере у одређеном правцу“ („Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Толквила“, „Филозофске студије X“, Београд, 1978. година, страна 197, курзив наш).
Сличне, запањујуће пророчанске речи о тамној страни државног устројства можемо наћи и у Коштуничином, већ поменутом тексту „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“, где бивши председник СР Југославије антиципира однос државе према појединцу из перспективе тзв. сагласности, као угаоном камену уговорне теорије: „Пораст државне власти над људским животом данас који се не може мерити ни са чиме што је постојало у друштвима прошлости – тај пораст власти праћен је сталним истицањем у модерним државама да оне управљају у сагласности са вољом својих грађана. Све оно што држава чини, она чини позивајући се заправо на тврдњу да ослобађа чланове друштва и да влада са њиховом сагласношћу.“ Не задржавајући се на овој констатацији, Коштуница појави сагласности прилази и из угла њене актуалности, тврдећи да се „без двоумљења може рећи да политички режими у којима се управља и манипулише цензуром и другим облицима забрана штампане речи, као и другим начинима ограничавања избора и разлика у мишљењу, да режими у којима државно-партијски апарат ‘производи’ сагласност уместо да омогући њено спонтано испољавање и развој – да сви ови режими нису демократски, односно да не почивају на сагласности оних којима управљају. Наметнута или изнуђена плебисцитарна подршка народа не представља вид сагласности. Нема сагласности тамо где народ нема могућности за изражавање несагласности. Јер тамо где несагласност не може да се испољи, не постоје докази да је народ сагласан са владом и њеном политиком“. Ове отрежњујуће речи Војислав Коштуница није исписао данас, већ их је обзнанио у „Филозофским студијама XИВ“, на страни 53, далеке 1982. године, да би свој есеј завршио јетком поентом која има универзално, а не партикуларно значење: „За државе које не дозвољавају отворено неслагање не може се рећи да се заснивају на сагласности својих грађана. Једна влада не почива на сагласности својих грађана у мери у којој је неслагање у њој сузбијено“ (исто, курзив наш).
СТЕЋАК КОЈИ ПРЕТРАЈАВА
Да су знали за његове радове, да су макар интуицијом осетили да он није ничија лутка на концу, још мање нечија марионета, упркос његовим темељним увидима у постепено нестајање класично схваћеног суверенитета, у условима репресивности униполарног света, који се већ данас променио у мултиполарни, његови и тадашњи, и садашњи опоненти не би били толико увређено изненађени када је Коштуница одбио легалистички исконфабулирану, протоколарну функцију „енглеске краљице“ 2000. године, и када се успротивио инерцији појединачног и групног волунтаризма, који се после војно-полицијски изведеног пуча запатио као природни наставак насилног преузимања власти, као „легитимног“ вида криминалног обрачуна са „некооперативним“ појединцима. Требало је нову власт увести у легалне токове, како би се осујетило насумично, уз честу медијску асистенцију и режиране приватне „ауторске филмове“, хапшење невиних људи, како би се обуставило рекетирање људи „у присуству власти“, и дефинитивно спречило куповање „туђе кривице“ и „властите невиности“, уз посредовање паравојних формација, с којима једном постигнут договор није могао да се развргне пуким молбама, „дипломатским“ преговорима или празним претњама! У ситуацији која се отимала свакој разборитој контроли, Коштуница је учинио све да у јавни живот уведе ред, пристојност и одмереност, знајући при том да за противнике има острашћене идеолошке полуинтелигентне и новоформиране профитере, који су опијени неограниченом самовољом следили озлоглашену праксу бољшевичких бојовника. Највећма га нису разумели (а неразумевање закономерно изазива и прехрањује хостилизацију – то смо већ детаљно описали!), тако да је највећу срџбу изазивао неколико пута поновљени, али ни у којем случају не и надмени Коштуничин одговор на неодговарајућа питања: „Ја о томе нисам обавештен!“
То је трећа реченица која је, само за драматично неупућене, имала својство катализатора у додатном процесу сатанизације његовог лика, и стигматизације његовог политичког деловања као реметилачког и злоћудно успоравајућег у односу на наводно убрзани реформски курс, који би нас, да није њега било, и да га нема, увелико одвео под просперитетне сводове Европске уније. Ту реченицу Коштуница је напросто испосредовао из кључних списа који се тичу филозофије политичких доктрина, од Аристотелове „Политике“, све до Поперовог „Отвореног друштва“, а по којима је „тајна“ конститутивни, нераскидиви део онтологије државног битка, те да се о свему што иманентно припада „државном разлогу“ не може, и не сме јавно говорити. С друге стране, за разлику од потоњих шарлатанских импровизатора, којима се, примера ради, у необавезним и необавезујућим разговорима са пољопривредницима, могла отети и однекуд залутала метафизичка реченица „да је у земљи наша будућност“, Коштуница је избегавао исказе који своје упориште нису имали у законодавној нормативистици, који су, дакле, били изван легалистичког лежишта, једнако као што је избегавао конфесионалне изливе у којима је „предвиђао прошлост“ или се „сећао будућности“, јер му природа карактера није допуштала да неподношљиво лако манипулише политичким артефактима и умрежава их у наоко истините велике нарације о емпиријским потпуно непроверљивим чињеницама многоструко сложене државне структуре. Не, он је одбијао да се изјашњава о догађајима које је политичка реалност могла већ сутра да демантује, имајући при том на уму и опаску Лешека Колаковског, из студије о „Апоријама легалног насиља“, да је „криптична држава“ таутолошка синтагма. Чак се и у Платоновој „Држави“, тој великој утопистичкој поеми, оставља, макар и сасвим минимална, могућност да и премудри филозофи, којима се поверава моћ да управљају животом и судбинама грађана античког полиса, понекад не знају етиопатогенезу неких социјалних појава, због чега се Коштуничина лапидарност показује не само филозофски оправданом, већ и морално недоводљивом у питање. Дакле, тај насилни процес преображавања карактерних врлина Војислава Коштунице у његове етички зазорне мане, био је дуготрајан, апсурдан и политички инфаман, али се та гомила речи убрзо претворила у реторичку пиљевину, а испразне оптужбе на његов рачун у оно што Французи с добрим разлозима називају „papier mache“!
Кредибилитет, и политички, и духовни, и морални, Војислав Коштуница само је ојачао у потоњим годинама. Нема политичара који се тише успињао на врхове власти и који је још тише са њих силазио! Државником га чини непрестана брига за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије, преосетљивост на сваки покушај угрожавања зајемчених права појединца и мањинских група, побуњенички просвећени револт на свако самовољно релативизовање уставног и законског позитивног нормативизма, али, можда понајвише, готово непојамно одсуство, код нас увелико уврежене параноидне жеље да се влада по сваку цену, попут дојучерашњих главара који се још нису освестили од тешког пораза и који се још даве и батргају у естрадним симулакрумима властитих самообмана. Да је само изговорио антологијски аподиктичну реченицу, до које је доспео после отрежњујућег увида у непостојање консензуса да се обузда даљи расап српске државности: „Ја предајем мандат народу!“, а да ништа није учинио на јачању институција државног система, ушао би у историју, у којој већ поодавно заузима почасно место. Војислава Коштуницу не морате волети, али је тешко не поштовати га!
Само се у овој нашој средини, само се у овој нашој држави, која титра на граници самоодржања, може догодити парадокс да најобразованији Србин, ендемски европејац који зна да Европа није само Брисел у којем се, као у каквој мануфактури, производе папири, већ да је Европа и добра, вечна старетинарница универзалних идеја и вредности, да темељни познавалац страних језика, аутентични либертерски мислилац и баштиник аутентичних демократских тековина, од стране одасвуд потпомаганих глобалиста, чија био-библиографија може лако да стане на лице и наличје биометријске личне карте, буде проглашен за окорелог националисту, што је у данашњем наопаком свету, нажалост, синоним за шовинисту. Војислав Коштуница је ипак, попут стећка, преживео сва наша превирања и све наше драме, хаос и дреку од којих губимо дах, а који стварају пролазни и помена недостојни људи. Он је једном засвагда схватио, слушајући пажљиво свог великог учитеља да „нема човекољубља без родољубља!“
Извор Печат, 30. август 2012

Милорад Вучелић: "ЛИЈЕПА НАША СРБИЈО"


Лијепа наша Србијо

ПЕЧАТ|  | AVGUST 30, 2012 23:59


Пише Милорад Вучелић

Када чујете неког политичара, аналитичара, телевизијског  водитеља, новинара или  бриселског функционера да каже како би Срби требало да гледају, не осврћући се, искључиво у будућност, и када на то још додају неопходност добросуседске сарадње у региону, будите спремни да прихватите да они подразумевају да нам је национална прошлост доказано гнусно злочиначка, а да су српске жртве плод чисте митоманије и пример „самовиктимизујуће мегаломаније“ (мисли се на Јасеновац), како би то рекао и један перманентни јунак наше  рубрике „Глупарник“. Поменути „перманентни јунак“  учестало се иначе сели из разних новина на телевизијске канале и обратно. Наћи ћете га подробније описаног у тексту М. Зарковића „Устани Београде, Хрватска те зове, зове…“ у овом броју „Печата“.
Један од специјалитета Брозовог режима било је насилно изједначавање свих злочина почињених на територији бивше Југославије. Био је то у основи начин да се прикрије усташки геноцид почињен у НДХ над српским народом и да се он поравна са сваком колаборацијом или жртвама у сукобима снага револуције и контрареволуције. Неко ће мргодно рећи да је то био добар начин да се очува заједничка држава. Трајање те државе после смрти њеног вође и начин на који је разбијена јасно говоре и о вредности овог могућег критичког приговора, као и о смислу и домашајима оваквог  очувања државе.
То брозовско-хрватско становиште не само да је претрајало упркос свим могућим променама које су се одиграле, него у новије време  доживљава и прави процват. Насилно изједначавање  и  успостављање симетрија  код данашњих уредника, новинара, невладиних активиста постало је прави условни рефлекс. Том условном брозовском рефлексу покушава се дати цивилизацијски и демократски легитимитет. Национално мазохистички користи се сваки, па и најбруталнији и најсуманутији повод да се призову тобожње српске кривице како би се, последично, успоставила симетрија. Тако је било и са иступањем извесног  историчара и  католичког свештеника Стјепана Разума који је, по хиљадити пут, говорио о томе како је Јасеновац српски мит итд. Препоручујемо  читаоцима текст Ратка Дмитровића у овом броју „Печата“.
За разлику од званичног Београда који је дипломатским путем реаговао, српским новинарима и аналитичарима је то одмах била прилика и повод да крену са оптужбама на рачун Српске православне цркве, и да се упусте у успостављања аналогија између Јасеновца и Перановићеве лопате, уз помињање наводног  рата  етносећања…
Да нема јеврејских жртава на територији НДХ-а могуће је да се на стотине хиљада камом и србосјеком покланих и маљем затучених Срба не би ни помињали. Овако, испада да се српске жртве на неки начин „шверцују“ поред јеврејских и тако боре за постојање. Ту борбу за сећање ове жртве  воде понајвише са својим данашњим потомцима који су запосели политичке говорнице, Јавни сервис и друге медије у Србији. Потврђује се по ко зна који пут она стара позната мисао да Србин у расправи када хоће да покаже да је толерантан и демократа пређе на противничку страну. По правилу је то прелазак на хрватско становиште. Са тог становишта могуће је да ће се правдати и „Олуја на Северу“, о којој пише Никола Врзић. Када би још Србија прихватила Лијепу нашу за химну, не би ни било оволико трвења око певања химне. О томе сведоче и трајни покушаји да се истраже тобожње контроверзе око лика и дела Алојзија Степинца и доведу у питање његови злочини, а што и не би када се оволико прича, по смислу подржавалачких,  развило око обичног католичког попа какав је Стјепан Разум.
Стога, пре него што се читаоци „Печата“, видевши најпре насловну страну, упусте у даље чари и ужитак читања текстова Ратка Дмитровића и Миодрага Зарковића, са великим задовољством дајем реч  кардиналу Еугенију Тисерану, који је био ватикански опуномоћеник за Балкан. Ово је документ извештај Николе Рушиновића, Павелићевог изасланика при Ватикану, који је он поднео 16.3. 1942. усташком министру Лорковићу.

 

„Тисеран: Ја сам Француз, али у Риму живим већ 23 година. Желите ли да говорите француски или талијански?
Рушиновић: Ваша узоритости, радије бих талијански.
Тисеран: Одакле сте, господине?
Рушиновић: Из Далмације.
Тисеран: Како ви као Далматинац можете представљати Хрватску? Има ли још таквих случајева у вашем јавном и политичком животу?
Рушиновић: Ваша узоритости, у Далмацији, осим незнатног броја Талијана, живе искључиво Хрвати.
Тисеран: Па како то да су вам ваши велики пријатељи и савезници Талијани могли узети Далмацију? Ви сте, дакле, слободни? Зар не радите све што хоће Нијемци, као што то раде и други поробљени народи у Еуропи? Зар се то може назвати слободом?
Рушиновић: Опростите, узоритости, али у томе се не бих могао сугласити с вама. Хрватска има своје границе, свог државног поглавара, своју владу, своју војску, своја дипломатска представништва. Ми уредујемо свој дом како одговара души и интересима хрватскога народа.
Тисеран: Ваша слобода слична је слободи француског маршала Петаина. И он је слободан, али Нијемцима мора давати 80 одсто свих живежних намирница, док француски народ умире од глади. То нису приче, то ја знам врло добро.
Рушиновић: Хрватска је једнодушно иступила на страни Њемачке и помогла јој да сруши Југославију…
Тисеран: ]а знам да је хрватски народ тежио за слободом и да је на то имао право. То му право нитко није могао оспорити. Разумијем што је хрватски народ, у најповољнијем часу, устао противу Срба. Али драги господине, ваши пријатељи, фашисти, смију се вашој самосталности и слободи и егзистенцији хрватске државе. То ја чујем од њихових политичких глава. То што о вама говоре талијански часници, који се налазе у обалном појасу, управо је страшно. По њима, никад у Хрватској није било толико звјерстава као данас, кад су у тим крајевима на дневном реду убијања, палежи, разбојства, пљачке и крвави обрачуни.
Рушиновић: Све што се у Италији шири о Хрватској заудара клеветом. Нетко нас жели приказати чопором барбара и људождера.
Тисеран: Узалуд се браните, господине. Још за вријеме тридесетогодишњег рата, Хрвати су били познати као дивљаци, па су и у моме родном крају, Лораини, попалили неколико мјеста и тамо су опћенито сматрани злим људима.
Рушиновић: Али, Ваша узоритости…
Тисеран: Света столица је примила осам тисућа фотографија о злочинствима над православним пучанством. Знам позитивно, господине, да су и сами фрањевци, као на примјер отац Симић у Книну, узели учешћа у нападајима на српски живаљ, те су рушили православне цркве. Отац Симић је, са оружјем у руци, предводио скупину људи који су срушили православну цркву у Книну. Исто тако, порушили сте православну цркву у Бањој Луци. Поуздано знам да су се фрањевци у Босни и Херцеговини опћенито јадно понијели. То ме боли. Такве ствари не може чинит одгојен, културан и цивилизиран човјек, поготову свећеник.
Рушиновић: Ово слушам први пута …
Тисеран: Усташе су поклале највећи број православних свећеника. Након капитулације Југославије, у Хрватској је нестало 350. 000 Срба. Зар то није жалосно?
Рушиновић: Бојим се, Ваша узоритости, да су информације којима располажете…
Тисеран: Када ће вам доћи краљ, војвода од Сполета?
Рушиновић: Ускоро.
Тисеран: Ваш краљ никада неће доћи у Хрватску. Рекао ми је да сте га учинили краљем у земљи која није краљевина, јер овиси о Њемачкој и Италији. Кад сам га упитао хоће ли путовати у Загреб, одговорио је: ‘Како могу на то помишљати кад талијанска влада својим поступцима и непрестаним погрешкама квари пријатељске односе с Хрватском? С каквим бих се лицем могао појавити пред Хрватима?’ Војвода од Сполета, господине, одбија да иде у Хрватску.
Рушиновић: Колико ја знам, војвода од Сполета с радошћу је прихватио титулу хрватскога краља.
Тисеран: Присуствовао сам тој церемонији. Било је то осамнаестог свибња прошле године, у присуству талијанског краља Емануела Трећег, те Мусолинија, Павелића, војводе од Сполета (који се послије смрти свога брата назвао војводом од Аосте). Ваша круна била је најприје понуђена краљу Виктору Емануелу Трећем, али он већ има довољан број ефемерних круна,
па је ову пребацио својем братучеду, војводи од Сполета, којега је, дан прије него је овај именован краљем Хрватске, примио и Свети отац.
Рушиновић: Ваша узоритости, Хрвати су одвајкада представљали предзиђе кршћанства…
Тисеран: ANTEMURALE CHRISTIANITATIS добили су Хрвати, јер су били католици, мада су и Срби, премда припадају православној вјери, дали за Запад и католицизам исто толико колико и Хрвати, борећи се у кршћанским војскама…
Рушиновић: (Покушава да нађе ријеч)
Тисеран: Шта мислите, господине, како ће се завршити овај рат? Рушиновић: Разумије се, побједом сила Оси.
Тисеран: Мислите ли да ће и Независна Држава Хрватска наставити да егзистира?
Рушиновић: Наравски…
Тисеран: Ја пак мислим, господине, да ће Њемачка и Италија изгубити рат. Пораз сила Осовине већ сада је свршена ствар… Послије тог пораза, морам вам рећи, нестати ће и Независне Државе Хрватске, а Југославија ће бити поново успостављена…“

ТРИФУНОВИЋ: “ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ”


 

“ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ”

8 септембар 2012, СРБски ФБРепортер (преузето са сајта „Плетеније Словес“

Пише: Станимир Трифуновић

 

Доследно, активно и надасве гласнозборно  потврђивање противуставних и антинационалних договора које je са сепаратистима постигла претходна власт, са једне стране и, „болним компромисима“, самоуверено продубљивање истог процеса који нова влада  неумољиво предузима, са друге стране, наводи на нејасну и непријатну (за неке можда и умирујућу?) претпоставку да су актуелне власти геополитички и стратешкополитички п(р)осветљене, те да, негде далеко у туђини (слутимо где), интимно спознавши нешто више од обичног пука, свог Народа, о томе, неодустајно делајући, морају ћутати.

Свакако, ово може остати само наивна хипотеза разочараног аутора ових редова и не мора имати никакве реалне и на чињеницама утемељене везе са објективном стварношћу, тј. оним што се назива истина, али, сложићемо се, потоњи опстанак политичке парадигме претходног режима, осим што сведочи да је политичка дегенерација националног питања настављена, недвосмислено потврђује злу слут да је творчев пројекат итекако жи(ла)в и да је његова разграђујућа моћ метастазирала на безмало цели политички организам Србије. Може ли се стога из јасног континуитета национално дегенеративне политике актуелне владајуће класе према Косметском питању (и питању ЕУ) са истом претходне власти,  непосредно закључити ишта друго и ишта једноставније што не би довело у сумњу њену апсолутну патриотску верност, до да се негде тамо и не тако давно заиста збило још једно, ново „духовно рађање“ увођењем нашег последњег у низу политичког „посвећеника“ у творчев тајни, планетарни план?

Искушењима Посвећења култу „прихватања реалности“ подвргнут је очито не само србијански већ и регионални српски владајући естаблишмент због чега суморна претпоставка о творчевом осмишљеном, синхронизованом акционом плану постаје више него оправдана. Наравно, још увек не и доказива. Постоји међутим нешто што се не може не приметити, строг, хладан и шкрт тон којим се свака историјска, интелектуална и емоционална непомирљивост сопственог Народа са творчевим пројектом, грубим игнорисањем дисциплинује и вредносним нихилизмом банализује. Под неизговореним, али Посвећењем, изнуђеним, геслом „Ми (!) знамо шта је најбоље за Србију“ степен отуђења владајуће класе од критичког става нације и њеног места у општој историји прети да задобије димензије политичког аутизма који не може бити апсорбован у национално-идентитетски ДНК.  Овај степен подвајања званичне политичке платформе од недискутабилних појмова озбиљне, одговорне и историјски утемељене националне политике у оној мери је продубљен у којој сазрева колективна свест да се ради о последњим минутима драматичне и кобне обмане. Перфидна компензаторна подвала која се имплицитно потура Народу кроз тобожње коначно и трајно скидање непотребног и сувишног балста тегобне и мучне Косметске реалности дискретно је „украшена“ сентименталним аргументом, тихом, неизговореном националном чежњом за присаједињењем Републике Српске са Србијом и помпезно маскирана громогласном најавом обрачуна са корупцијом., одвећ болном народном темом. Тако ствари стоје из перспективе Народа. Ако, пак, у читаву агонију укалкулишемо и непознату са почетка текста, односно Иницијацију наше руководеће политичке класе, онда наша савремена драма добија елементе„Хомерског питања“, тј. питања на које нећемо добити одговор у скорије време, ако га икада и добијемо?

Зна ли, дакле, власт нешто више?

Журба са којом се обављају последњи припремни радови за коначну и неповратну национално-политичку дегенерацију сопственог Народа не само да оправдава претпоставку да власти заиста знају и за некакво “Пето јеванђеље” (творчево, ваљда?), већ индицира да је властима задати рок за финализацију творчевог  пројекта заправо већ запао у драматичан временски шкрипац (који је очигледно чини нервознијом  и ригиднијом но што би иначе била), те да би и симболични импулс народног незадовољства, бледо и анемично непристајање на „прихватање реалности“ озбиљније угрозило динамику реализације творчевих глобал-планетарних планова и можда учинило сасвим узалудним недавно Посвећење власти.

Оно што се такође, неизоставно, морамо запитати јесте какав је коначни епилог Посвећеног саучешћа у творчевом пројекту? Наивно посматрано, могу се извести барем две грубе претпоставке: Осиона, о историју и Народ оглушујућа журба Инициране власти да започне и заврши последњи чин Косметске епопеје може подразумевати или 1) неповратну капитулацију, или 2) зачетак капитулације идеје о неповратности учињених уступака отимачу свете српске земље. Елем, врло брзо ћемо знати да ли је Посвећење било у функцији подизања беле заставе на црвеном Косову Пољу или први степен дугорочног заокрета?

Оно што ипак јесте у нашим рукама и припада само нашој индивидуалној и заједничкој (националној) одговорности јесте само наш избор и само наша одлука хоћемо ли пристати да и сами као национ будемо Посвећени, онако како нам се чини да је творац Посветио оне који нас предводе и у наше име самоуверено одлучују. Како год, не постоји нити лепши нити светији догађај од Посвећења у ТВОРЦА у нама самима. Тај догађај враћа човека под окриље Ствараоца и речи претвара у дела. У своје име можемо тврдити да смо овај чин Посвећења предузели. Може ли власт доказати да се ради о истом ТВОРЦУ на којег мислимо ми? Једном и једином.

СИМОВИЋ: "ТЕШКО УМЕТНИКУ КОЈИ СЕ ОДРИЧЕ ИСТИНЕ!"


 

Уметност и Истина

 

Тешко уметнику који се одриче Истине!

 

 

Драган Симовић

 

 

Уметност мора да служи Истини, будући да је Истина Сам Бог, Сам Дух Стварања!

Уметник је од Великог Духа Стварања примио дар уметнички, да служи Истини, и да се бори за Истину!

Служећи Истини, и борећи се за Истину, и сам уметник постаје Биће Истине, постаје бесмртан и вечан у Вечноме Духу Стварања.

Тешко оном уметнику који напусти Истину, и почне да ствара дела која су противна Истини!

Тај уметник отпочиње да твори тешку Карму, грозну Усудбу, и његова Душа, по одласку са овога света, по Древном учењу Великих Посвећеника, еонима обитава у Пољу Ледене Таме.

Дела која такав уметник иза себе остави, постају тамни ентитети, уистини ентитети зла, који још за дуго трују народе и свет.

Постоје живе божанске душе уметника, и опет, постоје мртве сеновите душе уметника.

Прве су душе служиле Светлости, а друге су служиле Тами.

Србија је данас огледало свеколиког света!

Србија је, зацело, свет у малом!

У Србији је много уметника који су своју душу продали Тами.

Који су се определили да буде одане слуге Тами и Злу!

Нисам могао да поверујем, да у Србији, мед Србима, има толико мртвих душа уметника!

Да има толико јадних и бедних уметника, који се одричу Истине и Светлости, и окрећу се према Лажи и Тами!

Од свих проданих србских уметника, највише их је из света филма!

Гледам лица тих проданих србских уметника, и са тих лица веје метафизичка смрт!

Она најгрознија смрт, што и саму наду на спасење потире!

Нема сврхе да спомињем њихова имена, зато што они више и немају словесна имена!

Они су безимени, мртви и пре смрти!

Уствари, они су умрли оног трена када су окренули леђа Истини, када су се одрекли Истине!

Оно што је од њих још остало, то су само њихови ентитети, њихове сенке и утваре.

 

 

 

 

ХОРДА: Док се код нас снимају отворено АнтиСрпски филмови, у Русији је нагласак на родољубљу и породичним вредностима!


Средњовековни трилер о Русији и Златној Хорди

3. септембар 2012. Извор: Руска Реч
Олга Кирјанова, pravoslavie.ru
У биоскопима Русије 20. септембра почиње приказивање филма „Хорда“ редитеља Андреја Прошкина. „Хорда“ је прави четрнаестовековни трилер о московском митрополиту Алексију и једином народу који је икада успео да освоји Русију — Монголима.
Средњовековни трилер о Русији и Златној Хорди

Епицентар драме: митрополит Алексије и слепа мајка кана Џанибека. Парадоксалне реалије из живота Златне Хорде 14. века урађене су мајсторски. Извор: kinopoisk.ru.

„Хорда“ (рус. „Орда“), нови филм компаније „Православна енциклопедија“, изазвао је велико интересовање далеко пре него што је завршено снимање. Узрок томе су сјајна глумачка екипа, угледна имена сценаристе, редитеља и сниматеља, а изнад свега избор теме. Све је ту необично: радња се дешава у Русији у средњем веку, у доба монголског јарма; главни јунак је православни јерарх, московски архијереј; и најзад, заплет филма је заснован на житију овог светитеља.

Филм је снимљен на основу приче о чуду које је учинио свети Алексије, митрополит московски — молитвом је исцелио од слепила Тајдулу, мајку монголског кана Џанибека. Болесну канову мајку су покушавали да излече на разне начине, доводили су јој врачеве и шамане из свих крајева пространог монголског царства, и после многих узалудних покушаја Тајдулин син најзад одлучи да се обрати „московском чаробњаку“ — тако Џанибек у филму назива светог Алексија. Монголи су за сваки случај гајили страхопоштовање према духовним лицима покорених народа, да случајно не разгневе туђе богове. Тај њихов обичај се задржао и у 14. веку, када су житељи Златне Хорде масовно примали ислам. Име митрополита Алексија и његов духовни ауторитет били су прилично познати у Сарају. Управо стога кан доноси одлуку да пошаље изасланике у Москву, код великог кнеза Ивана Ивановича, званог „Црвени“, који је био монголски вазал и плаћао данак Хорди. Џанибеков ултиматум био је крајње једноставан: или ће Алексије доћи и исцелити Тајдулу, или ће бити рата.

Захваљујући мајсторском умећу сниматеља пред гледаоцима се из разних, понекад необичних углова ређају живе и ефектне сцене: источњачки град са прљавштином и тескобом уских уличица по којима врви људски мравињак; пир у кановом двору, где званице халапљиво гутају комаде меса и бришу масне прсте о сопствено или туђе одело; покољ руских заробљеника „онако“, ради забаве и жеље да се покаже вештина и неустрашивост.

Стари текст житија светог Алексија каже да су пред одлазак у Хорду кнез Иван и митрополит, заједно са свештеним сабором, отишли на молебан у храм Успења Пресвете Богородице у Кремљу. И кнез и народ су се тужна срца растајали са вољеним архипастиром — били су убеђени да га испраћају у сигурну смрт. Међутим, за време службе сама од себе се упали свећа пред кивотом са моштима светог Петра, Алексијевог претходника на владичанској катедри. Сви присутни живнуше, схватајући то као очигледан знак благовољења Божјег.

„Већ од првих кадрова гледалац тако дубоко понире у древно предање, да питање историјске веродостојности отпада само по себи и давно минули дани оживљавају на платну у оној одбојној и истовремено запањујуће маркантној велелепности…“, истиче филмски критичар Станислав Ростоцки.

Творци филма су се удаљили од приче која се наводи у житију. Оставили су само „тачке ослонца“: Џанибеков позив, митрополитов долазак у монголску престоницу и исцељење Тајдуле. Све остало је ауторска интерпретација, чије су шаре ћудљиво распоређене по историјској подлози. У филму свети Алексије одлази у Хорду само са младим келејником Феђом и двојицом монголских војника.

Успут се владика непрестано моли, очекујући од Бога помоћ у предстојећем подухвату, и постепено, по замислу сценаристе, постаје уверен у своју способност да учини чудо. Самопоуздању доприноси и то што је зауставио крварење коњу монголског војника који је, по обичају свог народа, пио свежу коњску крв да би се окрепио.

У филму је Московска кнежевина осликана потезима који преносе углавном расположење и атмосферу, док су реалије из живота Хорде добро осенчене и живописне. Захваљујући мајсторском умећу сниматеља пред гледаоцима се из разних, понекад необичних углова ређају живе и ефектне сцене: источњачки град са прљавштином и тескобом уских уличица по којима врви људски мравињак; пир у кановом двору, где званице халапљиво гутају комаде меса и бришу масне прсте о сопствено или туђе одело; покољ руских заробљеника „онако“, ради забаве и жеље да се покаже вештина и неустрашивост. Такав је свет Златне Хорде, у који доспева главни јунак. Окрутност и подмуклост су овде у парадоксалној хармонији са дирљивом љубављу према најрођенијима, као у Џанибековом односу према Тајдули, и са тежњом за непознатим, са потрагом за чудима.

„Московски чаробњак“ је за становнике Сараја, у интерпретацији твораца „Хорде“, само још један кандидат за чудотворство, али угледнији, познатији и поштованији од осталих. Међутим, упркос очекивањима Монгола и надању главног јунака, није се догодило очигледно и недвосмислено чудо. Тајдула није прогледала. Тачније, није одмах прогледала.

Чудо се није догодило, и митрополит Алексије то доживљава као сопствени духовни пораз. Горчина пораза појачава се тиме што он у сопственим очима постаје кривац за будућа страдања свога народа. Када се вратио у Сарај и придружио новој групи руских заробљеника, бивши угледни московски гост добровољно узима на себе ропски јарам, делећи горчину и понижење заробљеништва са онима који су још јуче били његова паства.

По свему судећи, неће свако моћи да у своме срцу споји лик светог Алексија, како је описан у житију, са јунаком „Хорде“.

Али свако искушење има крај. У тренутку када се чини да су исцрпљене све телесне и моралне снаге главног јунака, када се са потпуно бледих усана отима само ћутљиви молитвени вапај (и то није молитва за себе, него за несталог Феђу), тада се преокреће његова судбина. Тајдула оздравља, а исцељење од телесног слепила учинило је да Тајдула и духовно прогледа.

За Џанибека је то доказ истинске моћи „московског чаробњака“ и он се на све начине труди да изглади своју кривицу према њему.

По свему судећи, неће свако моћи да у своме срцу споји лик светог Алексија, како је описан у житију, са јунаком „Хорде“. Чини се да филм пре треба схватити као покушај да се широком гледалаштву приближи лик духовног човека, не само као подвижника, црквеног дипломате, богослова и мислиоца, него и као молитвеника, спремног да ради свог народа жртвује сопствени живот.

Редитељ филма, Андреј Прошкин, добио је на 34. Московском међународном филмском фестивалу награду за најбоље редитељско остварење. Филм је добио и високе оцене критичара и новинара. Остало је да гледаоци кажу своју реч.

ИНТЕРВЈУ: Др Момчило Суботић говори о српско-муслиманском питању, препороду српског националног бића, очувању језика…


Интервју

Др Момчило Суботић говори о српско-муслиманском питању, препороду српског националног бића, очувању језика

 8 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Биљана Живковић

 

Порекло се не може сакрити !

Аустроугарска окупација произвела је на српском историјском и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку аустроугарске политике католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла, који је и данас  актуелан – каже др Момчило Суботић

 

Недавно одржан Округли сто „О Србима муслиманске вероисповести”, јединствен је у историји науке о језику. Учесници научници, представници интелектуалне елите у земљи и расејању сложили су се у једном: треба учинити све да се сачува српска језичка вредност и култура. Српски језик треба да буде искра повезивања, или спона народа истог порекла, у овом случају – муслиманског и српског православног. Што пре се схвати историјска истина, више неће моћи туђини жедни словенске крви да користе верске различитости на српском етно-језичком простору за изазивање сукоба српског народа, осуђеног да га међају, деле, завађају, уклањају са историјске сцене из, само Западу, знаних разлога. Уједно ово је тема нашег разговора са др Момчилом Суботићем, научним саветником Института за политичке студије, иначе једним од организатора историјског скупа.

Научни скуп О Србима муслиманске вероисповести, и Зборник радова који је публикован под истим називом, представља још један значајан корак у реконституисању српске историјске, језичке, културне и политичке мисли у постјугословенском периоду. Овом скупу претходило је неколико научних скупова, на којима је обновљена идеја о Србима као мултиконфесионалном народу, тј. идеја о Србима три вере или три закона у Вуковој терминологији. У Новом Саду новембра 2007, у организацији Покрета за обнову србистике и Владе РСК у прогонству одржан је дводневни међународни научни скуп Српско питање и србистика, на којем је учествовало 59 домаћих и страних историчара, књижевника, филолофга и лингвиста, политиколога, социолога, правника, и том приликом издата су три обимна зборника. Поменути научни скуп благословио је епископ Бачки Иринеј, што је вероватно јединствен пример у нашој историји, и он је том приликом изричито нагласиода СПЦ никад није тврдила да су  Срби само православци. Активношћу истих актера, августа 2009, на стогодишњицу оснивања обновљена је Матица српска у Дубровнику са седиштем у Београду, а затим, у пролеће 2010. у Земуну  одржан је  научни скуп под називом Љетопис Матице српске у Дубровнику. Скуп је посвећен стопедесетогодишњици рођења великог слависте Милана Решетара, једног од најзначајнијих дубровачких Срба католика. На овом посећеном скупу са својим радовима појавило се 26 аутора. Том приликом издата су два зборника, а предстваљена је и Матичина издавачка делатност. Била је то јединствена прилика да се по први пут обави  расправа о Србима римокатолицима, што је после југословенског периода значајан допринос у обнављању српске политичке мисли. Посебно место и значај у иницирању и организацији ових  научних скупова припада професору Петру Милосављевићу, као кључном обновитељу српске језичко-етничке парадигме. И овај научни скуп о Србима муслиманске вероисповести, након пропасти Југославије и идеје југословенства, схватамо као прилику да у складу са научном аргументацијом укажемо да за питања нације, вере, језика, књижевности… важе исти они  европски принципи на које се данас многи и често позивају,  а то онда чини неопходним  да се српско и  муслиманско/бошњачко  питање  сагледа у широј историјској, етно-језичкој и геополитичкој димензији. Одржали смо, дакле, један до сада јединствен, па према томе историјски  научни скуп о једној грани српског народа – о Србима муслиманске вероисповести. Позвали смо се, при томе, на европске етно-језичке принципе, на којима су током 19. века  конституисане и савремене европске нације – као што су немачка, италијанска, мађарска, чешка, словачка и друге, сходно филолошким учењима Фихтеа, Хердера, као  и  корифеја славистичке науке – Добровског, Шафарика, Миклошича, Копитара, Доситеја, Вука, Даничића. Сви они су полазили од става да је нација језичка чињеница, да је национално питање првенствено лингвистичко питање. Тако су као заједнице језика настале савремене европске нације. И у средњовековној српској држави нације су се разликовале по језику, познато је да је и Стеван Немања  народ поистовећивао са језиком. На двору цара Душана седели су и православни  и католички Срби. И сам Немања прво је крштен у католичкој цркви, а Вукан, ако не и сам католик, оно под снажним утицајем католичке цркве. Све је то добро познато. Кад је у питању наша тема, било је појединаца, Срба  православних и муслимана, који су писали о српском идентитету словенских муслимана, још за турске власти, а поготово у време Аустроугарске, као и у међуратном југословенском периоду. Једна од одлика зборника је у томе што на једном месту презентује све те радове – каже др Момчило Суботић, стручњак за политичку историју и геополитику Балкана, говорећи о  значају скупа.

  Стиче се утисак да  је научни скуп појаснио неке историјске и језичке недоумице?

Надамо се да јесте. Пре свега, детаљније су анализиране и актуелизоване неке у историји иначе познате чињенице, којима у нашем образовном систему и јавности није поклоњена довољна пажња. Ту пре свега мислимо на историјски ток и карактеристике исламизације коју је изводила Османска турска држава на српском етно-језичком простору, од Косовске битке  до  Берлинског конгреса. То је период „турчења“ домаћег српског становништва, у „првим” вековима (15. и 16.) ненасилним путем, и то најпре српског племства, а затим,  и насиљем, присилним мобилизацијама у време турске империјалне дефанзиве у бројним турско-угарским и аустро-турским ратовима током 17. и 18. века, поготово, након Бечког рата 1683-1699, када је до 1912. године, почело повлачење „болесника са Босфора“ из европских земаља. Српске буне и устанци, као и бројно учешће Срба у аустријским и угарским формацијама, а нарочито Српска револуција 1804. и устанци српског народа у Босни и Херцеговини у другој половини  19. века, одлучујуће су допринели ослобођењу српског народа и формирању независне српске државе крајем 19. века. Такође, највиђенији Срби који су примили ислам и постали кључни носиоци турске државне идеје, попут Баје (Бајице) – Мехмед паше Соколовића нису заборавили своје српство. Они су (  било је укупно 17 турских  великих везира српског порекла)  успешно носили то своје двојство. Мехмед паша Соколовић обновио је 1557. године  Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог рођака Макарија; један други Соколовић- Ферхад паша саградио је познату џамију у Бањалуци. То су били они Срби, многи су и заборавили или настојали да забораве своје српско порекло, који су се испели високо у турској државној и војној хијерархији. Поменимо и Омер пашу Латаса (исламизовани Личанин Мићо Латас), који се својим талентом, али и свирепошћу према својим сународницима „одметнуо“ до чина сераскера – врховног војног заповедника у турској војсци итд. Иво Андрићу својој докторској дисертацији „Развој  духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, ово турчење Срба у Босни приказује познатим стиховима:

 „Бег је Рада лијепо потурчиои

 са лијепом Аном оженио,

Дарово му десет кућа кмета,

Не зове се сада Радојица,

Већ се зове Пилиповић Ибро“.[1]

Отуда, обичан муслимански свет, тј. бивши Срби, сад Турци, како су сами себе називали, (Турци су их звали „Бошњаци“, а ови њих „Туркеши“), налазили су се у оном стању колективног идентитета који Меша Селимовић казује кроз лик Хасана у Дервишу и смрти „Ни са ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећајем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме од ма каквог рјешења!“. [2]

За идентитет босанских муслимана након одласка Турака Меша каже „…Национална неодређеност, лутање између етничког и религиозног идентификовања, неимање колективног смјера и недостатак повјесне перспективе, резултирали су колективним несналажењем, и пасивним односом према животу који, после 1878, нису сматрали својим“.[3]  

  Муслимани јесу Срби мухамеданске вероисповести, али зашто је то данас тешко рећи, а још теже спровести у праксу? Зашто се грешило и ко је кривац?

 Данашњи босанскохерцеговачки муслимани (од 1993. Бошњаци), као и муслимани из Рашке области (такође одскора Бошњаци), у највећем броју јесу пореклом Срби, уз мањи број оних који су турског порекла (Кајтаз, Бехмен, Ченгић и сл.) и чији су преци дошли са Османовићима. Рекли смо да је још за турске власти дошло до обнављања српске националне свести међу виђенијим босанским „Турцима“, неки међу њима били су и бегови. У Зборнику можете прочитати како је Омер бег Сулејманпашић Деспотовић (потомак Сулејман паше Скопљака), као босански коленовић кликтао српству, писао ћирилицом,  као уосталом цео босански беговат до 1878, као и  узвишене песме Османа Ђикића и многих других који славе српство. Разуме се, да није никаква јерес горити о томе да су муслимани српског порекла. То они добро знају! И  не треба избегавати  да се то каже. Без обзира што су босански муслимани више пута кроз историју мењали свој идентитет и што су они данас, разуме се, више у политичком него у етничком смислу Бошњаци, ова тема је научно релевантна и легитимна. Српска наука – историографија и филологија, већ од Даничића наовамо, нажалост, служила је ненаучним, хрватским државним циљевима, онако како их је Штросмајер, а потом Јагић и плејада хрватских политичара од Старчевића до Туђмана, видео и заговарао. Греси српске историје и науке о језику у југословенском периоду- тзв. сербокроатистике су евидентни. Али у питању је  колонијална политика великих сила. Отуда је неопходно да се каже и следеће: Босна и Херцеговина је у европској науци сматрана за српски етнографски и историјски простор све до Берлинског конгреса, 1878. Тада је једног окупатора (Турску) заменио други окупатор (Аустроугарска) .  Аустрија је бацила око на Босну и Херцеговину већ крајем 18. века, али је свој наступ интензивирала у време буђења идеје српског националног ослобођења и уједињења-то је време од Гарашаниновог „Начертанија“ до српских устанака у Босни и Херцеговини. Била  је неко време спремна да са Србијом дели Босну, али је након победе Немаца у француско-пруском рату, рачунајући на немачку подршку,  Аустрија испољила претензије на целу Босну и Херцеговину.  Аустроугарска окупација, затим анексија Босне и Херцеговине подгревала је  хрватске тежње  за припајањем ових области. Хрвати су се надали тријалистичком преуређењу Двојне монархије све до њене пропасти 1918. године.  И као што су се босански муслимани идентификовали са турском државном идејом, Хрвати у своје геополитичке интересе усклађивали са католичком Хабзбуршком монархијом. До Берлинског конгреса  Штросмајерова Народна странка је стајала  на становишту да се Хрвати неће противити присаједињењу Босне Србији, да би након овог по Србе „фаталног конгреса“  и аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, Хрвати све своје наде упирали у Аустроугарску и „обећано“ тријалистичко преуређење Двојне монархије, што би омогућило формирање велике хрватске државе: уједињењем Хрватске, Славоније, Далмације  Босне и Херцеговине, на које је Хрватска „полагала“ своје „историјско и државно право“. Са Аустроугарском у Босну и Херцеговину су се ушуњали језуити, главни носиоци бечке политике, верски нетрпељиви, национално искључиви и агресивни, на челу са надбискупом сарајевским (врхбосанским) Јосипом Штадлером. Окупациона власт утемељила је католичку верску пропаганду, а Штадлер је постао папин повереник Конгрегације за пропаганду вере на Балкану и поузданик загребачке великохрватске пропаганде у Херцег-Босни. До тада су у Босни, како истичу босански фрањевци – Иван Франо Јукић и Томо Ковачевић, живели  само Срби – православне, католичке и мухамеданске вере. Да Хрвата тада још нема у Босни, сведочи и хрватски историчар Вјекослав Клаић, као и политичар Антун Радић. Хрватство је у Босну дошло са аустријском окупацијом и са Штадлером. Аустроугарска је насељавала католички живаљ уз Дрину који ће касније сви постати Хрвати. И као што Хрвата у 19. веку нема у Босни, нема их ни у Далмацији. О томе податке доноси аустријска државна статистика 1850. Штросмајер је „протурио“ Хрвате у Далмацију преко дон Миха Павлиновића, они ће настати хрватизовањем католичких Срба. За нас је важан Бењамин Калај (1839-1903), најзначајнији гувернер Босне и Херцеговине. Дошавши на чело окупационе управе у Босни и Херцеговини (1882),  он је, полазећи од Андрашијевих идеја „аустроугарског Балкана“ у Босни и Херцеговини разрадио целовиту државну политику, која се заснивала на следећим тачкама:  „стварање „босанске нације“ и утемељења духа „бош

њаштва“ као политичке и националне идеологије, продубљавање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање босанских муслимана и католика, постепено покатоличавање босанских муслимана, потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босни  и Херцеговини“. [4]Одличан познавалац српског језика и писац књиге Историја српског народа Бењамин Калај је напустио своје раније ставове о српском карактеру БиХ и развио тезу о постојању посебног бошњачког народа, као носиоца континуитета босанске државности. Калајева управа имала је задатак да  не дозволи да се код муслимана разбуди српска национална свест и да српске покрајине Босну и Херцеговину трајно искључи као фактор српског и југословенског уједињења. Прогоњени су сви мухамеданци са развијеном српском националном свешћу, Србима је било забрањено да се зову својим народним именом, све независне српске новине су биле забрањене, уместо српског уводи се босански језик, босанска застава и босански грб.  Калај је ишао дотле да је забранио и своју Историју српског народа како би утемељио босански сепаратизам. Позивањем на богумилско порекло босанских муслимана Калај је настојао да им обезбеди оно што нису имали, национални идентитет и историјски континуитет. Калајева „босанска нација“ представљала је политичку нацију, по узору на мађарску политичку нацију Јожефа Етвеша, термин који ће прихватити и Хрвати, па је била и прва фаза у изградњи босанске  нације. Калај није порицао српски карактер Босне и Херцеговине, али је преко тога прелазио из политичких разлога. Сматрао је да је реално водити политику босанске нације и због уверења да је српском народу прирођен дух сепаратизма. Пред крај своје владавине Калај  је напустио  теорију о бошњаштву и настојао да докаже  међузависност муслимана и католика-новоименованих Хрвата и обезбеди њихову заједничку супротстављеност Србима. Калај је веровао да ће босански муслимани свакако прећи на хришћанство, па је задатак његове управе да то буде католичанство, а не православље. Стога је укинуо и њихов писмо ћирилицу, тзв. „беговско писмо“, које су они звали и „стара Србија“, и уопште припремао терен да српство у Босни и Херцеговини сузбије хрватством. Данас бошњачки интелектуалци (Мухамед Филиповић, Адил Зулфикарпашић, Нијаз Дураковић и још неки) до у танчине понављају Калајев концепт „босанске нације“, тражећи спољне патроне (САД, НАТО…) који ће обезбеђивати тај и такав идентитет. Јован Цвијић је рекао да је Берлински конгрес учинио Србију „опкољеном“ земљом, а Срби су постали „ухапшен“ народ. Проширена ова теза гласи:  Аустроугарска окупација произвела је на српском историјском и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку  аустроугарске политике  католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла, који  је и данас  актуелан.

 Да ли сматрате да је за организовање, али и за учешће лингвиста, историчара, балканолога, аналитичара на на овом скупуу постојећим друштевно-политичким околностима, глобалистичкој клими,  била потребна одважност?

У неким ранијим временима би то било политички непожељно, па самим тим и опасно. Данас, када се српска држава и друштво, у идеолошком и геополитичком смислу, налази на неутврђеном путу између југословенства и евроатлантизма, значи у потпуном политичком, националном и државном вакуму, овакво „призивање памети“ најбезболније је прећутати, као што су то медији и јавне установе и учинле. Као научна база овом скупу, на којем су били врсни познаваоци теме, појавио се Институт за политичке студије с обзиром да је питање националног идентитета не само иманентно научно питање, већ  основ за сваку врсту међунационалних и међудржавних  асоцијација.

Колико скупови ове врсте могу да допринесу расветљавању и кристалисању историјске истине и жеље да се превазиђе појава „својатања ”, отимања српског језика, али и другачијег односа према  самом српском (урушеном) националном бићу?

Верујем да може, иако се то на српском/југословнском примеру не показује. Овде је, као што сам рекао наука била у служби политике. Пример за ову тврдњу садржан је у прихватању хрватске Штросмајер/Јагићевске  политичке и језичке парадигме о Хрвато-Србима. Штросмајер је истицао, због политичких разлога Бечког двора, да су Срби и Хрвати етнички и политички један народ, те да треба заједно са Словенцима, као јужни Словени, да формирају јужнословенску државу са средиштем у Загребу. Он не помиње Бугаре јер они нису били у оквиру Хабсбуршке монархије. Штросмајер је своје ставове мењао у складу са интересима Бечког двора, али оно што је континуирано чинио јесте позив на  католичење Срба, који би, као што је пракса показала,затим постали Хрвати, и тако би нестајањем Срба они заиста постали исто што и Хрвати. Јагић је српско-хрватски етнојезички чвор толико замрсио да се ни до дана данашњег неда лако размрсити. Он је истицао став да су Срби и Хрвати један народ, јер говоре истим језиком (пошто су Хрвати у време илирског покрета напустили свој кајкавски и преузели Вуков српски- штокавски језик. Свој кајкавски су, како је истицао Крлежа: „Као мртво трупло избацили кроз прозор“), али да су Срби православци а Хрвати католици, и најпосле да су Срби екавци а Хрвати ијекавци. Тиме је Јагић отпочео процес конституисања тзв. Хрвата штокаваца, који нису ништа друго него Срби католици, које је он прогласио Хрватима. Босански муслимани се тада још не помињу. Они ће се етнички, по истим принципима етнојезички формирати у Титовој Југославији, почетком 1960-етих година. По принципу: колико језика толико народа. Ако Хрвати могу узети српски језик и прогласити га за хрватски, а са језиком и Србе католике, и на том простору формирати своју велику ( и НДХ и данашња Хрватска) државу, зашто то не би могли и други народи настали из српског етнојезичког супстрата; кад може два језика, могу и три, четири, пет. Баш као што су учинили Бошњаци, Црногорци, сутра можда и Војвођани. То српски језикословци, као ни остали интелектуалци не смеју прећутати. Али, да ли то чине српске националне институције: САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, факултети и институти, поготово српског језика и књижевности. Како је могуће да се у Србији изучавају нациналне књижевности и језици, култура других народа, а не и и научна дисциплина о српском језику, књжевности и народу – србистика. На који то начин Вукова задужбина баштини Вукова научна достигнућа, ако пориче његов принцип о Србима три закона итд, итд.

 Ви сте један од иницијатора научног скупа, како сте дошли на идеју да се сусрет ове врсте организује?

Бавим се српском политичком историјом, српскохрватским односима и савременим политичким и геополитичким процесима и односима на Балкану. Докторирао сам на хрватској геополитици према БиХ и другим српским просторима од илирског покрета до данас, и написао сам приличан број радова. Овим темама се није могуће озбиљније бавити без одговарајућег захвата у језичке проблеме. Језик је овде инструментализован у геополитичке сврхе; за потребе стварања географски одрживе и геополитички самосвојне државне целине. Тако је било са Хрватском. Да није преузела Вуков српски језик никад Хрватска не би успела да изађе из три кајкавске жупаније на ширину српског штокавског подручја у Далмацији, Славонији, БиХ. Са освајањем језичког  простора освојила је и српски католички народ. Питање језика као атрибута нације и државе појавило се и у БиХ и Црној Гори. Срби у РСК нису успели да се одрже. Срби у БиХ су се одржали. Република Српска је највећа тековина у борби Срба за „југословенско наслеђе“. То је наша једина политичка и национална актива. Након „разбираспада“ југословенске државе, а то значи  нове „империјалне интервенције“ на српски етнички простор, Србија је  постала  резидуална творевина, која би, овако сатрвена и обогаљена отимањем Косова и Метохије, да се утисне у некакве европске и евроатлантске асоцијације, уместо да ради на сопственом националном и државном консолидовању, што је данас  могуће уз ослонац на Русију. Тако би се у перспективи као сасвим нормнално и природно, отворило и питање интегралног српства, започето у предјугословенском периоду, у претпрошлом веку.

 Скуп је завршен заједничким поруком?

 Скуп је свој рад завршио поруком да треба деловати у смеру идеја о интегралном српству, те да се у том смислу треба „вратити“ у предјугословенски период, јер је хрватска (Штросмајерова) идеја Југославије за Србе представљала дисконтинуитет у историјском, етничком, језичком, верском, геополитичком, културном и сваком другом значењу. Ми Срби смо и историјом и географијом део Европе. То онда  значи да треба да примењујемо европске принципе , па и оне које се тичу српског језика, српске књижевности, српског народа. То даље подразумева и српске установе, културу, и следствено томе српску политику. Примењујући европске принципе – на којима су настале модерне европске нације и њихове државе, а они као што знамо важе и данас, треба да инсистирамо на обележавању српске језичке заједнице. Треба јасно и гласно да кажемо да је српски језик данас стандардни  језик не само у  Србији, већ и  у три новонастале државе: у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Они заједно чине српску језичку заједницу. Овде се расрбљивање прелило и на Црну Гору, дакле на исти народ, исте православне вере, што само по себи говори да је неприхватљиво конституисање нација по верској основи, као што је, уз подршку моћних колонизатора, учињено на српском етнојезичком простору.

На овом посећеном  скупу своје реферате презентовало је 18 учесника, од укупно 20 чији су радови објављени у зборнику. То су  историчари: Каплан Буровић, Славенко Терзић, Салих Селимовић, Радмило Петровић, Никола Жутић, Бранко Надовеза, Момчило Диклић, књижевници: Војислав Максимовић, Ненад Кебара, затим, Слободан Јарчевић, Јово Бајић, етичар Раде С. Н. Рајић), филолози и лингвисти Петар Милосављевић, Радмило Маројевић, Милош Квачевић, правници и сиоциолози, социолози религије Милорад Буха, Мехмедалија Нухић, Владан Станковић, етнолог, демограф Ирена Медар – Тањга, и  ја као политиколог.

Коме је сада у Србији потребна србокроатистика, и како се изборити са остацима  тих несрећних времена и за наш народ и за српски језик?

Овде имамо један парадокс: док су се новонастале државе-нације одрекле сербокроатистике, преименујући српскохрватски, у ствари српски језик, у свој нови- хрватски, босански, црногорски, јачајући тако своју иначе синтетичку нацију и државотворност, дотле српске путовође, како оне политичке тако и оне смештене у главним српским институцијама, и даље истрајавају на сербокроатистици, нарушавајући како интегритет српског језика и књижевности, тако и државотворност српског народа. Српске институције се, на пример, нису још одрекле Новосадског договора из 1954, којег је Матица хрватска напустила још 1971. године, а  који полази од става да Срби, Хрвати и Црногорци говоре истим народним и књижевним језиком. То су бесмислице! Кад су то Срби говорили кајкавски?! Али, то не смета да САНУ издаје 17. том  речника српскохрватског језика,  иако је СКА исти под називом Речник српскога језика почела да издаје још почетком деведесетих година 19. века.

 Ви сте, такође,  један од представника српске интелектуалне елите који је иницирао обнову Матице српске дубровачке. Колико је значајна њена обнова и шта је до сада успела да оствари новообновљена Матица?

 Oбележавање стогодишњице Матице српске у Дубровнику (август 2009), као и решеност да обновимо њен рад, иако у потпуно другачијем историјском, етничком , језичком, геополитичком контексту, представља историјски важан догађај. Ако ни због чега другог, онда због тога што на овај начин указујемо на  историјску чињеницу да су постојали и да постоје Срби „три закона“- како је говорио Вук Караџић, односно да су Срби, попут многих других народа, такође мултиконфесионалан народ – од Светог Саве до данас. У југословенској историографији ова ноторна и уобичајена појава  је  скривана  и прећуткивана. У обе Југославије – првој утемељеној на Штросмајеровој идеји југословенства и другој Брозовој комунистичкој држави. Југословенство и комунизам негирали су и поништили Србе католике, као и Србе мухамеданце. Ова два феномена представљали су за Србе дисконтинуитет у сваком погледу. Сведоци смо разбираспада југословенске државе, када су се од српског етничког и територијалног супстрата формирале нове нације и државе засноване на антисрпству.  Након Новосадског међународног научног  скупа о Србистици-  ово је био још један корак на превладавању „југословенског и комунистичког“ српског дисконтинуитета. Повод за организовање скупа била је 150-годишњица рођења Милана Решетара, једног од водећих дубровачких Срба католика и водећег слависте свога доба. Разуме се, проблем није нимало једноставан. Не само да су Срби католици, на основу присвајања српског језика од стране Људевита Гаја у време илирског покрета (1835- 1843),  у највећем броју постали Хрвати и одлучујуће допринели стварању хрватске нације и државе, то исто учинили су и босански муслимани, већ се и православни део српског народа у лику Брозове и Ђиласове комунистичке нације Црногораца одметнуо од свог српског битисања. Разбијен је српски етнички и историјски простор  и на њему формиране нове вештачке, синтетичке нације, засноване на разлици вере и њихове сателитске, исто такве „недовршене“ државе. Матицу српску у Дубровнику установили су, по жељи добротвора Константина Вучковића, Срби католици и Срби православни. Треба истаћи да је Српска православна општина била веома заслужна за оснивање Матице српске. Њено оснивање поздравиле су све српске националне институције, и Академија и Матица српска у Новом Саду, чак и Матица хрватска. Ову нашу данашњу, обновљену Матицу српску у Дубровнику са седиштем у Београду није поздравила ниједна национална институција, ни српска, а камоли хрватскла. Као да хоће заједнички да избришу чињеницу да је Вук српски језик стандардизовао на основу говора дубровачких Срба католика; као да хоће да забашуре ко су дубровачки књижевници, историчари и уметници Иван Гундулић, Медо и Нико Пуцић Матија Бан дум Иван Стојановић, Милан Решетар, Марко Мурат, Луко Зоре Лујо и Иво Војновић, Јорјо Тадић и многи други, све што је вредело у Дубровнику, српски је  мислило и српски писало. Баш као што се српски књижевници и ствараоци мухамеданске вере немарно отуђују од српства и препуштају некаквој босанској нацији. Као да се заборавља шта су о свом националном пореклу говорили и писали  Осман Ђикић, Меша Селимовић, који је тестаментарно посведочио свој српски језик и српску народност, Скендер Куленовић, Каплан Буровић, Ћамил Сијарић, Емир Кустуирица, или Мехмед Беговић, професор београдског Правног факултета у међуратном периоду, један од најбољих познавалаца шеријатског права. Матица српска  је поред два зборника Љетописа матице српске у Дубровнику, издала и 16 књига колико је публиковала Матица српска у Дубровнику од 1909 – 1914.  Водећих српских писаца, као што су Иво Војновић Марко Цар, Франо Кулишић, Вид Вукасовић Вулетић, Вице Адамовић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић и други. Све ћирилицом, по жељи К. Вучковића, матичиног добротвора.                                       

Разговарала Биљана Живковић  

             

 

 

 

 

 

 

 

 

Биографија

Др Момчило Суботић(1957), је научни саветник Институт за политичке студије у Београду. Објавио је седам књига и преко 60 научних чланака, осврта и  приказа, приредио седам зборника радова. Најважнији радови: Геополитичке замисли у Хрватској према Босни и Херцеговини (од илирског покрета до данас); Право на самоопредељење и југословенски експеримент – Прва, друга, трећа Југославија; Новија српска политичка историја; Српско питање данас; Политичка мисао србистике; Српска Војводина и њене мањине; Аустро-хрватски геополитички пројекат илирства и југословенства; Филологија и геополитика; НАТО-изација Срба; Расрбљивање; Евроатлантско расрбљивање Црне Горе; Савремени хрватско-српски односи: тужба и противтужба за геноцид; Покрет Срба католика  у Дубровнику и Далмацији: нацинална и политичка мисао; Српски нацинални идентитет: историјски и савремени изазови; Отимање Косова у процесу расрбљивања Балкана; Русија и савремено српско питање с посебним освртом на Космет…

 


[1] Иво Андрић, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, Просвета, Београд, 1995,  29.

[2] Меша Селимовић, Сјећања, Београд, 2009, 23.

[3] Исто, 32.

[4] Види: Славенко Терзић, Реч на отварању скупа: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд, САНУ, 1995.