До краја месеца инструкције за случај рата добиће око 1.000 резервиста из 30 градова. Поред обвезника, на списку се налази и 50.000 ствари које се мобилишу
07. 09. 2012. Р. Др., Вечерње новости

НОВИ ратни распоред до краја месеца добиће око хиљаду резервиста из 30 градова Србије, а у осам места биће одржане једнодневне војне вежбе. Део припадника резервног састава добиће нове инструкције за случај рата, док ће остали задржати распоред који су имали и раније. Истовремено, у војне одсеке биће позвани и грађани који су власници ствари потребних војсци за одбрану земље.

Позиви који ових дана стижу на адресе војних обвезника, како објашњавају у Министарству одбране, део су редовног ажурирања спискова резервног састава.

– Реч је о послу који је предвиђен редовним годишњим плановима органа који брину о војној обавези грађана – каже пуковник Миливоје Пајовић из Управе за односе са јавношћу. – Нема никакве ванредне ситуације, тако да војни обвезници немају разлога за страх. Ажурирање ратних распореда предвиђено је законом који регулише војну обавезу.

У војним списковима евидентирано је 1,7 милиона припадника резервног састава. Проблем је, међутим, што огромна већина њих нема јединицу којој се пријављује у случају рата. Због тога ће овог месеца део резервних официра бити позван на једнодневну обуку у локалне војне одсеке. То подразумева упознавање са бројним стањем, распоредом, плановима мобилизације…

ЗЕМЉУ БРАНЕ НА ПОСЛУ
ЈЕДИНА категорија војних обвезника које ће заобићи позиви војних органа су грађани који су у случају рата дужни – да раде. У војној евиденцији налази се око 70.000 људи који имају радну обавезу. На радном месту државу бране запослени у јавним и комуналним службама, медицинским установама, фабрикама значајним за одбрану земље…

Плаве коверте ових дана стижу и на адресе грађана који поседују ствари које војска у случају рата може да мобилише. Ратни распоред, поред војних обвезника, имају и аутомобили, камиони, грађевинске машине, авиони… Позиве углавном добијају власници аутомобила и камиона, а упућују се на основу полицијске евиденције. На списку Министарства одбране налази се више од 50.000 ствари, чији су власници дужни да их у рату уступе трупи.

Прелазак на професионалну војску није укинуо и обавезу грађана да у случају рата обуку униформу, али и да се одазивају на позиве војних органа. Закон за игнорисање наређења предвиђа казне које су и до више стотина хиљада динара. Резервни састав у “не дај боже” ситуацијама организује се у осам бригада, од којих свака покрива по одређени део Србије. Војници који су војни рок одслужили без оружја, могу да се ангажују у јединицама цивилне заштите у случају елементарних непогода.

Скоро да се граничи с научном фантастиком, када (данас) покушавамо да реконструишемо политичке догађаје крајем двадесетог и почетком 21. века. Сваком ко се труди да запише и покаткад и објасни нови поредак ствари у свету, намеће се закључак којег је тешко изговорити а камоли написати: Нови светски поредак легализовао је, у ствари, тероризам! Немилосрдно звучи, али је нажалост тако! И када се чињенице послажу из те перспективе, онда је потпуно јасно шта се десило с међународнимправом, али је и исто тако нејасно како смо тако лако, све то, дозволили. Неко би рекао да су избори били сужени због врло јасне, стално присутне, претње употребе силе.

07.09.2012. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

 Међутим, данас у мултиполарној прекомпозицији света: да ли се та сила налази само на једној страни?

Наравно да не! Дакле, време је (коначно) за реакцију на све прошле, ужасом и терором, потписане политичке догађаје. Питање је, не да ли ће, већ на који начин силе у успону планирају да поврате дугоочекивану равнотежу снага? И, коначно, како ће се то одразити на актуелно питање Косова и Метохије.

Управо ово и јесте тема овог чланка.

Да подсетимо тек на неколико, важних чињеница које би требало да одреде будући међународно правни поредак и успоставе правду тамо одакле је чистом силом отерана. Дакле, не тако давне 1999. године званични повод за НАТО агресију над (тадашњом) СРЈ био је извештај који је поднео Вилијам Вокер, шеф посматрачке мисије ОЕБСА, о „масакру“ над албанским цивилима у Рачку. Десет година касније, Хелен Ранта, шефица форензичког тима у својој јавној исповести, књизи коју је написала под притиском савести рекла је да је под Вокеровим (али и не само његовим) притиском дала „дубље закључке“ о догађајима у Рачку, који нису одговарали истини (1). Годину дана пре објављивања њене књиге „Косово и међународно друштво“ (КоsovoandInternationalSociety) Ранта је Јевгенију Баранову и Александру Замислову, руским ауторима документарног филма „Крај-осуђени на прогонство“ рекла да је: „Вокер био ужаснут резултатима наше истраге… Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. Та тела су припадала терористима, српским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге.“ (2)

На ову фрапантну чињеницу, тај високо развијени званични део Запада, никада није реаговао! Зашто? Било је за очекивати да они који су повели свет у кампању „рата против терора“ на првом месту САД, реагују. Међутим, њихова ћутња само је потврдила закључак с почетка текста – да је нови светски поредак легализовао, у ствари, тероризам! Односно да су САД потписница „мапе пута“ терористима који су на српској (и не само српској) територији направили државу! Звучи прејако? Онда да пређемо на следећи пример: Бивша тужитељка Хашког трибунала, Карла дел Понте, попут Хелен Ранта, у својој књизи „Лов: ја и ратни злочинци “ (La caccia: Io e i criminali di guerra) је „проговорила“ о трговини органима на Косову и Метохији. „Укратко, радила сам шта сам могла и мислила сам да би неко други требало да настави ту истрагу. Нажалост, нико није наставио да истражује. Зато сам ту епизоду о наводима о трговини органа унела у књигу,“ Рекла је, дел Понтеоова поводом монструзних дешавања на КиМ током 1999. године. (3)

Настао је потрес који је убрзо био и заташкан. Једна од бизарних чињеница која је пратила „процурелу“ истину о позадини стварања тзв. „независног“ КиМ, била је да су у Хашком трибуналу волшебно нестали узорци ДНК, важни за истрагу о „Жутој кући“. „Ја тада нисам знала да су доказни узорци били уништени… чим сам сазнала за уништење доказа поставила сам питање Трибуналу… никада нисам потписала никакв налог за уништење узорака… Питајте (Сержа) Брамерца. Зна врло добро ко је то наредио,“ (4) биле су речи дел Понтеове која је, очигледно, знала која и каква машинерија стоји иза Трибунала у Хагу. Коначно, то је индиректно и рекла у својој „молби“ САД, ЕУ да пруже потпуну подршку истрази овог монструозног терористичког чина. Наравно, и овде је реакција поменутих моћника са „Запада“ била тишина. Уосталом како би проговорили о ономе што су сами направили!

Међутим, како истина има своје законитости па тако као набујала река исплива (кад-тад) и тамо где је најмање очекујете-тако је Европу продрмао извештај Дика Мартија који је недвосмислено говорио о ужасном терору у срцу Европе-на Косову и Метохији. Можда овде и сада не би било лоше подсетити на документарни филм „Крвави послови“ (BlutigeGeschäfte) немачке телевизије Зе-де-еф у којем је један од саговорника био и Дик Марти, известилац Савета Европе о трговини органима. Он је том прилико рекао да је документ УН из 2003. године захтевао врло озбиљну истрагу али: „Стављен је у ладицу и држан у тајности као и многи други и то је, сматрам, највећи скандал.“ (5)

У филму се, такође,  подсећа да су амерички стручњаци са америчког универзитета Беркли открили да је паралелно с „Жутом кућом“ постојала и међународна илегална мрежа трговине органима у Турској, власника др Јусуфа Сонмеза који је радио у злогласној клиници „Медикус“ на Косову. Даље се наводи да је ова клиника власништво немачког лекара! Без имало задршке, Марти је подсетио да је  ОВК до 1989. године у САД и другим земљама сматрана терористичком организацијом, а онда је постала савезник НАТО-а, зато што је Алијанси био потребан савезник на терену, и то је онај који има најснажније присуство, а то је била ОВК…“Запад је бацао бомбе на српску војску, а Косово је препустио ОВК. Критички извештаји, попут докумената УН су у томе сметали“,рекао је Марти. Једна од саговорница, Севим Дагделен, чланица Спољнополитичког одбора Бунденстага, потврдила је „заберу ћутања“ ауторима филма и рекла да су: „На питање о ратним злочинима, рекли да се ради о унутрашњем питању Косова! Сматрам то више него упитним, да немачка влада тако избегава одговор, јер на крају крајева, Бундесвер је већ више од 12 година присутан на Косову!“ (6)

Дакле, на крају да се вратимо на наш почетак: прича о Новом светском поретку, је итекако, прича о Косову и Метохији! Ово је, на првом месту, на снажан начин препознала Руска Федерација користећи, притом, сваку прилику да упозори и пробуди свет из овог летаргичног скоро хипнотичког „Америчког сна“. То, колико сада већ далеко одјекује руски глас и колико се све јасније и оштрије чује-сведочи и све присутнија хистерија у редовима олигарха са залазеће стране Сунца, а што се опет пресликава (као и неколико векова пре) на Косову и Метохији. Тако смо, следећи траг актуелних дешавања у Србији за само неколико дана имали прилику да видимо „побеснеле“ ЕУропљане у чије је име недвосмислено проговорио председник Европског парламента Мартин Шулц и рекао да је услов ЕУропе признање независности Косова и Метохије! Са мање дипломатског такта од његове канцеларке која је у посети Београду, пре годину дана, у ствари рекла исто: „Указали смо да је Немачка признала Косово, а Србија није. То је ситуација у којој је потребан напредак“(7) притом објашњавајући да не би било фер да то Србија чује пред сам улазак у Унију.

Остаје још само да се види како ће нова српска Влада да реагује? Хоће ли под притисцима „пасти“ или ће се одрећи трулих компромиса у корист једино и само Запада и окренути новим партнерствима и новим савезима у корист свог народа! Ово није време преиспитивања већ одлука. Признајемо нимало лаких али то и јесте у опису оних који себе виде у улози државника. Надамо се само да схватају озбиљност тог смртоносног загрљаја у коме су српске власти у континуитету па не виде да свет, више,  не чине само САД и њени сателити. Карте за тим округлим столом великих су се озбиљно промешале. Дај Боже, да овај пут одаберемо за савезнике оне који нам добро мисле!

Сетите се: њихове бомбе нису 1999. падале по српској деци!

 

+++

Напомене:

 

1.http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=10&dd=22&nav_category=206&nav_id=324678

2. Исто.

3. http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Svet-o-Taciju/Del-Ponte-Euleks-nesposoban-za-istragu-o-zutoj-kuci.lt.html

4. Исто.

5. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/150996/Nemacka-stitila-kasape-Srba

6. Исто.

7. http://www.pravda.rs/2011/08/23/merkel-ukinite-duplu-vlast-na-kosovu/

У дневним новинама „Прес“, блиским донедавној коалицији „За европску Србију“, чији је челник био бивши председник Борис Тадић, 24. августа ове године појавио се (стр. 6-7) текст „Руси газдују Србијом“, у коме је истакнуто да руске фирме, после НИСа (уз долазак руских банака на наше тржиште) бацају око на Железару у Смедереву (својевремено, под најнеповољнијим могућим условима, продату америчком „ЈУ ЕС Стилу“, који ју је затворио), на ЈАТ, итд. Стиже кредит Москве за обнову србских железница, нуди се подршка државном буџету, итд. Домаћи економисти, углавном идолопоклоници неолибералне догме, кажу да је све то, због огромне кризе у земљи, неизбежно, али се плаше „политичких условљавања“са Истока. Љубомир Маџар за долазак руског капитала, са извесном дозом презира, каже: “Кад нема кише, добар је и град“. Паника, све очитија, шири се због Вучићевог пута у Русију и могуће сарадње са Москвом у области војне индустрије… А таман је, сматрају ЕУротичари, требало да постанемо део НАТОа. Нарочити страх изражавају „другосрбијанци“, посебна врста јавних делатника у нас.

07.09.2012. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

 

ДРУГА СРБИЈА О РУСИЈИ И СРБИЈИ

 

Она група интелектуалаца у Србији која је, што својим погледом на свет, а што изворима финансирања кроз разне НВО групе и послове, окренута евроатлантистичкој Империји (спрег Вашингтон-Брисел-НАТО), прво самоименована, а затим и од осталих делатника јавне сцене именована као „Друга Србија“, већ одавно сматра да је главна опасност спољнополитичка преоријентација Београда која би идеју да „ЕУ нема алтернативу“ заменила уравнотеженијом и по државне интересе логичнијом оријентацијом ка што ширем кругу партнера; између осталог, и ка Москви(1). Од епохе Слободана Милошевића до данас „другосрбијанци“ у приближавању Русији виде, са ирационалним страхом и стрепњом, нешто што се нипошто не сме дозволити. Користећи све доступне медије (а они су, и даље, углавном у рукама домаћих „евроатлантиста“), покушавају да убеде јавност Србије у штетност таквог приближавања. Довољно је бацити летимичан поглед на њихове ставове па да се то јасно види. Тако Весна Ракић-Водинелић сматра да је највећи проблем настао када је питање уласка у ЕУ спојено са питањем Косова и Метохије, чиме је, по њој, за време Коштунице дошло до стратешког заокрета ка Русији и њеним вредностима:“То нису вредности руске културе, књижевности, храбрих појединаца и цивилних група које се боре за људска права и против сваке опресије. Оно што је била била инспирација за овај заокрет јесте идеја поново успостављене империјалне Русије, негирања вредности секуларизма путем интерференције цркве у државу и друштво (какво се и овде сматра пожељним), повезаност и блискост „по крви“, језику и ауторитарним навикама“(2). Једном речју, Србија нема право на „цивлизацијску блискост“ са Русијом. Павле Рак, сарадник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, сматра да је то зато што је „и српским и руским десничарима заједничка мржња према јудеомасонима, демократији, хуманизму, идеји равноправности и правима мањина. Сви негују агресивну милитаристичку реторику, и култ жртве, крви и смрти“(3). Дакле, Руси и Срби, жртве нацизма, су, преко својих „десничара“, спремни за неки нови, сопствени „нацизам“. Слободан Инић сматрао је да тежња Србије ка новој светској мултиполарности подсећа на карикатуралну верзију покушаја шаха Резе Пахлавија да обнови Персијско царство; по њему,наслањање на Русију је нереално, јер су „географска растојања превелика“ (4). Ишло се дотле да је Иван Вејвода тврдио да Русија неће уложити вето кад се у Савету безбедности буде одлучивало о самопроглашеној независности Косова: “Руси ће итекако водите рачуна да своје односе са САД и ЕУ, где су и огромни економски интереси у питању, не покваре, те ће тражити неки средњи пут који ће довести до међусобно прихватљивог решења, а да се ствар не затегне до крајњих граница употребом вета“(5). Испоставило се да није тако: Русија је, најначелније могуће, стала у одбрану суверенитета Србије. Челница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко, указала на чињеницу да је руска елита, „фрустрирана“ губитком улоге Русије као светске силе, решила да покаже своју моћ на Балкану: “Присуство Русије, овакве каква јесте, на Балкану, погубно је за Балкан“(6). Године 2ОО7, челник Грађанских иницијатива, Миљенко Дерета, тврдио је да ће се бирачи у Србији на следећим изборима опредељивати између „Европе и руске губерније“(7).

 

ЗАШТО ЈЕ РУСИЈА „ШТЕТНА“?

 

Чедомир Јовановић, чији је ЛДП једна од испостава другосрбијанског погледа на свет, тврдио је да је продаја Нафтне индустрије Русији „колонизација Србије“, и да смо пред Русијом „клекли због Косова“(8). Петар Луковић је истакао да је уговор о продаји НИСа „најсрамнији уговор у новијој српској историји“, при чему је „Борис Тадић вољеној Русији поклонио НИС под таквим понижавајућим условима према којима је и немачка капитулација у Првом светском рату изгледала часно“(9). Нико од њих није помињао ни Железару Смедерево, ни фабрике цемента, нити било шта друго што су купиле америчке и европске компаније, без обзира на поступке који су указивали да су ове фирме продате испод цене, само да би се угодило САД-ЕУ партнерима. Шта је опасно у Русији? То што је Русија и даље империјална сила. По Владимиру Глигорову, њен садашњи, „аутократски режим тежи да се сукобима намеће демократским земљама, посебно ако оне немају значајну војну моћ, бар не такву каквом располаже Русија“(10). Права Србија, по Слободану Инићу, може бити само она Србија која у бићу Русије неће „провоцирати месијанска осјећања,због чега су у својој историји Руси највише патили и платили“(11). То просто значи: Србија мора бити потпуно послушна Западу, и сасвим ван руског домашаја, да преко ње Русија не би добијала „месијанске импулсе“, то јест жељу да остане самостална у духовном и политичком смислу, нити да покушава да оствари нову мултиполарност. Наравно, међу „другосрбијанцима“ је нарочито омрзнут Владимир Путин: “Он је један КГБ-овски доушник необразовани, који лупета с времена на време. Ја не бих претеривао у истицању неке његове улоге и спосбности, мислим да их он нема/…/ Али, шта се дешава са ЕУ-ом?! Они не могу да се изборе са једним просечним, примитивним КГБ-овцем какав је Владимир Путин!“(12). Самарџић, то се подразумева, није помињао Џорџа Буша Старијег, који је, пре но што је постао председник САД,био шеф CIA, као ни његовог сина, Џорџа Буша Млађег, који је повремено мешао „she“и „her“.

 

ШТА СРБИ ТРЕБА ДА МИСЛЕ О РУСИЈИ? ДРУГА СРБИЈА ТО ЗНА!

 

Верни сарадник Јосипа Броза, Богдан Богдановић, архитекта, који је, од члана врхушке србијанског Савеза комуниста постао један од најватренијих другосрбијанских јуришника, једном је јасно изрекао шта Срби треба да мисле о Русији: “Руси су нас на Балкану увијек једино презирали/…/ Срби су за Русе увијек били и остали мали, прљави балкански народ Цинцара, који случајно говоре један славенски језик. Гледали су нас с велике висине, и с правом. Њихова политика према Србији одувијек је била само израз једног дубоког презира. Они су размишљали овако: кад сте ви, Срби, будале, што вас ми не би употребили у својим комбинацијама. А Срби, с друге стране, никад нису успјели да разјасне свој однос са Русима/…/ Сад ће Руси тек Србе да шутну, јер виде да су све упропастили, да је ствар дефинитивно изгубљена“(13). Весна Пешић је, тврдећи да је Русија показала какву Србију жели, својом изјавом (о непризнавању Косова као независне државе, шта ли?)“ признала да је сама учествовала у убиству Зорана Ђинђића“ (14). Све је дошло дотле да „културна деконтаминаторка“, Борка Павићевић, с пролећа 2О12. на ТВ Б92 изјавила како јој је „преко главе“ Достојевског(15)!

 

„ПОБУНА ЖЕНСКОГ ПОЛНОГ ОРГАНА“ И ДРУГОСРБИЈАНЦИ

 

Ових дана, другорбијански медији узнемирени су због пресуде „Пуси рајот“(превод назива групе са енглеског на србски дали смо у горњем међунаслову). Тако је извесни Петар Јончић, на Студију Б, прелиставајући, 2О. августа 2О12, дневну штампу на јутарњем програму, држао лекције Русији због осуде дотичних „агенткиња провокаторки“ на две године затвора, као и због забране, у Москви, порно-филма Маје Милош, „Клип“, маскираног у уметност и финансираног од стране донедавног Министарства културе државе Србије. Како каже ТВ коментатор листа „Печат“, Миодраг Зарковић, Јончић и слични њему немају „благу представу о томе шта је уметност, шта је слобода, шта уметничка слобода, а шта безумна провокација финансирана зарад подривања нечијег државног и културног темеља“(16). Друга Србија је морала да врисне, јер све њене „вредноте“, попут пљувања по Цркви и геј–парадирања, у савременој Русији одлазе у прошлост (забрана, на сто година, геј параде у престоници ове православне земље о томе очито говори). Ту је и председник Путин, који је, онако узгред, целом свету поставио питање шта би се са „побуњеницама“ десило да су свој перформанс извеле у Израелу или на Кавказу. (Да, заиста, зашто другосрбијанци не организују геј параду у Новом Пазару?) Оно чега се домаћи (а страни) НВО активисти највише боје није само оријентација Београда ка Москви, него духовна преоријентација саме Србије, чије Министарство културе више не би неупитно финансирало филмове попут „Клипа“ Маје Милош, него нешто што заиста ЈЕСТЕ уметност. А Русија је све бољи и све утицајнији пример деконтаминације сопственог културног простора и стварања нових вредности,плодова онога што би се могло назвати динамичким конзервативизмом. QUI BONO? Како сведочи Викиликс, 29. јануара 2ОО9. заменица шефа мисије америчке амбасаде у Београду, Џенифер Браш, посетила је Краљево, и српску породицу у којој је некад живела, у току студија (дошла је у Југославију на основу размене студената). Породица њених домаћина је веровала да Србија само са Тадићем има неку будућност, док је све остало повратак у епоху Милошевића. Том приликом, Џенифер Браш је забележила: “Породицу домаћина веома је занимало јачање веза Србије са Русијом. Били су згрожени нафтно-гасним споразумом, који су недавно потписали председници Тадић и Путин у Русији, и кажу да већина обичних Срба не осећа никакву блискост са Русима и да су, штавише, сумњичави према Путину. Породица је набрајала списак неиспуњених руских обећања из прошлости и рекла да се нада да ће Срби превазићи тренутни пркос и тврдоглавост, и да ће се окренути западу, а не истоку“(17). Очито је да би што већи број грађана Србије са оваквим ставом био веома пожељан за Империју, чији другосрбијански гласноговорници и настоје да, преко својих медија, обликују јавно мнење у том правцу… Па ипак, упркос напорима, није тако… Својевремена посета донедавног руског премијера, а сад председника, Путина Србији и одушевљени дочек истог на фудбалском стадиону „Маракана“ то су сасвим потврдили. Упркос другосрбијанској пропаганди, србско-руске везе су дубље и трајније од свакодневне политике.

 

ЗА КРАЈ

 

Угледни књижевник, Милован Данојлић, у свом огледу „Русија – наша далека мајка“ (Печат,196/2О11.,стр.69), пише: 

“Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши, не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа до Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти незамисливи су без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије.Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли је препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског. Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави. На питање које поставља један Чеховљев лик из приповетке „Шведска шибица“: “А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!“ могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има. Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, својим благословеним пространством… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа: “И Руси су Срби, само што немају крсну славу““. Оволико је паметном доста.

+++

Напомене:

1. Тако Викиликс објављује телеграм од 27. маја 2ОО7. из америчке амбасаде у Београду упућен у централу у Вашингтону, са темом „Амбасадор и групе за заштиту људских права поделили заједничку агенду за нову владу“ (Војислав Шешељ: Викиликс ми јавља, први део, Српска радикална странка, Београд, 2о12., стр.392): “У смишљеном показивању јавне подршке српском сектору грађанског друштва, амбасадор се састао са кључним НВО лидерима 15. маја у амбасади. Присуствовали су буквално сви најутицајнији НВО лидери, укључујући Наташу Кандић (Центар за хуманитарно право), Соњу Бисерко (Хелсиншки комитет), Биљану Ковачевић-Вучо (Комитет правника за људска права – ЈУКОМ),Драгана Поповића (Иницијатива младих за људска права),Сташу Зајовић (Жене у црном), Борку Павићевић (Центар за културну деконтаминацију), и Весну Петровић (Београдски центар за људска права). Представници локалне штампе такође су били присутни“. Амбасадор је упутио похвалу проамеричким НВО, похваливши њихову „храбру делатност“ у области људских права, истакао да ће новој влади истаћи потребу за „даљом подршком“ НВО, и навео који су им „домаћи задаци“ у будућности: “економски развој, демократска начела,безбедоносни програми, сарадња са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и конструктивна политика према Косову и другим суседима“.

2. цит. према Мирјана Радојичић:Историја у кривом огледалу/Невладине организације и политика интерпретације скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд, 2ОО9, стр. 1О4.

3. Исто.

4. Исто, стр.1О5.

5. Исто, стр. 1О6.

6.Исто, стр. 1О8.

7. Исто.

8.цит. према Мирослав Јовановић: О „две Русије“ у српском друштву или Русија „за унутрашњу употребу“: слика Другог као идентитетско самодефинисање,као предговор за антологију „Срби о Русији и Русима/Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (175О – 2О1О), Институт за теолошка истраживања Православног Богословског факултета, Институт за новију историју Србије, Београд,2О11, стр. 32.

9. Исто.

1О. Исто.

11.Мирјана Радојичић, Исто, стр. 1О8.

12. Мирослав Јовановић, исто, стр. 32.

13. Мирјана Радојичић, исто,стр. 1О7.

14. Мирослав Јовановић, исто, стр. 32.

15.цит. према Миодраг Зарковић: Јончић рајот, Печат 231/2О12, стр. 33.

16. Исто.

17. Војислав Шешељ, Викиликс ми јавља, стр. 555.

 

Предизборни маратон у САД је у јеку. Времена до одлучујућег тренутка – шестог новембра – је све мање, а рејтинг Барака Обаме је такав да би требало да буде и бољи. Не примећује се да у његовом штабу влада потребна увереност у његову победу. Он иде са својим главним противником – Митом Ромнијем – „чело о чело“.

05.09.2012. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Новац је основна полуга рада са електоратом, али код председника САД, по свему судећи, њега нема довољно. Недавно је Обама на свом сајту објавио писмо са молбом да се за његову изборну кампању приложе бар 3 долара. „Они ће имати више пара“ – написао је. И стварно: за јули је Ромнијев предизборни штаб сакупио 101,3 милиона долара, а штаб Обаме – 75 милиона.

Ромни – и банкар и мултимилионер – ослања се на крупни капитал. Већина улога који стижу за Обамину кампању је мања од хиљаду долара. Forbs је одредио главне спонзоре и Б.Обаме и М.Ромнија. Први оперишу десетинама и стотинама хиљада, а други – милионима.

Осим директних финансијских улога у изборну кампању, у САД постоји још цео низ другачијих начина за утицај на рејтинг кандидата. Најважнији међу њима је управљање политиком медија, која се налази под контролом финансијско-индустријских група. У ствари, кључеви којима се управља изборном свешћу бирача се налазе на информационом пољу, а приступ тим кључевима је код савршено конкретних људи. Ни један кандидат за председника САД не може да игнорише мишљење тих људи. У овом тренутку се у очима тих конкретних људи борба за предност два председничка кандидата до крајњих граница заоштрила. 20.августа кандидат републичке партије М.Ромни је објавио да ће повећати бројност америчке армије за 100 хиљада људи. То је врло велика цифра која америчкој војној индустрији обећава нове наруџбине за све области војних потреба. М.Ромни је заслужио пљесак и на себи је већ осетио склоност представника војне индустрије. Уз праве текстове главних медија о његовој кандидатури његове шансе могу да се значајно повећају.

А шта Обами преостаје? Председник из рукава избацује добитну карту – он Сирији прети ратом. Те претње представљају слатку музику за Пентагон и америчку војну индустрију. За осталу Америку – то је посмртни марш, јер она није спремна ни из ког разлога да уђе у нови рат, наравно, уколико се заборави на апетите војне индустрије.

Данас САД одлазе из Авганистана и Ирака, иако не толико фактички, колико психолошки. У земљи долази до опуштања после ратне грознице која је била узрокована невероватним војним трошковима, погибијама и сакаћењем војника, конфликтима јавног мњења и тако даље. Америка је била захвална Бараку Обами за његове миротворне кораке. А сада – изненадна претња новим ратом, која, мада је условљена, ипак… Колико је стварна интервенција САД у Сирији и да ли уз њу може да се стрпа и хемијско оружје, које, како се прича, сиријска влада поседује?

Потпуно је очигледно да је то само повод за дизање ратне психозе. Једина изјава коју је представник МИП-а Сирије дао о томе да ће, уколико постане неопходно, Сирија искористити и ту врсту оружја, за сада није дала никакве практичне последице. Ваздушно–космичка обавештајна служба САД не открива никакве знаке да се Сиријци спремају да користе хемијско оружје, јер се такви знаци састоје из читавог низа специјалних мера, почев од тога се ће се у војсци појавити лична средства заштите, све до уградње на авионима специјалних контејнера за отровна бојна средства. Ништа од тога се не примећује, и да се то уводи као тема, како ју је поставио Обама, значило би бављење непоузданим шпекулацијама. Обамине речи да сиријско хемијско оружје представља опасност за САД представљају само пропагандни корак, којим би требало да се још мало придобију симпатије војно-индустријског лобија, али је тај начин пун непредвидивих последица. Када се Џорџ Буш млађи залетео у причи и изјавио да му се чини да се на небу његовог рођеног Тексаса појављују ирачке беспилотне летилице са хемијским оружјем, свет се, уочи напада на Ирак већ био упознао са том врстом реторике. Највероватније је да такве изјаве најпре изазивају претпоставку да је Вашингтон опет започео двоструку игру, да је из неких разлога председник Обама направио још један корак према агресији и да је тему сиријског хемијског оружја узео само како би популарисао тај свој нови корак. А прави разлози за избор те теме су у специфичности односа Обаме са америчким војно-индустријским круговима.

Наравно да је могуће да се САД умешају у сиријски конфликт, али је питање у којим ће то сразмерама бити. Објективно – САД нису у стању да себи дозволе комплетну војну интервенцију. То би била авантура, која би запретила непоправивим последицама не само за привреду САД, већ и за комплетно америчко друштво. Међутим, Американци би били у стању да отворе бојева дејства тиме, што би направили пар или два ракетирања сиријских „објеката за производњу хемијског оружја“. У ствари – најважније је да се рат започне. А прљави посао који остаје после тога ће радити они, који само чекају да одговоре.

Тако да Вашингтон опет извирује иза леђа својих истомишљеника и диже ратну секиру. Овога пута као поглавица иступа Чингачкуг – Обама, који је спреман да заштити рођене вигваме од смртоносног дима.

А шта у том случају да се ради са Нобеловом наградом за мир, коју је он добио чим је објавио да намерава да прекине ирачку и авганистанску операцију? Ипак она некако не иде уз улогу међународног ратног подстрекача.

У извесном смислу за Б.Обаму наступа тренутак истине. Или ће се он зауставити на вербалним претњама на адресу Сирије и наставити да води релативно уздржану линију у конфликту, и тако у изборном маратону жртвовати подршку војно-индустријског лобија, или ће, како би победио, улетети у авантуру, прецртавајући тиме све своје досадашње миротворне изјаве.

У последњем случају биће оних који ће рећи да је Молох америчке политике прождрао занесењака Обаму, сварио га и испљунуо у међународну праксу као типичног представника империје ватре и мача.

Новоименовани командант КФОР-а Фолкер Халбауер преузео је дужност од досадашњег команданта те војне мисије Ерхарда Древса.

07.09.2012. Извор: КИМ, ТВ МОСТ, БЕТА

На свечаној церемонији примопредаје команде над КФОР-ом у главном штабу у Приштини, досадашњи командант КФОР-а немачки генерал-мајор Ерхард Древс предао је дужност новоизабраном команданту, такође немачком генерал-мајору Фолклеру Халбауеру. Примопредаја је извршена у присуству команданта здружених НАТО снага у Напуљу Бруса Клингана.

Одлазећи командант Древс казао је, обраћајући се бројним званицама, да је за време његовог командовања постигнут напредак на Косову.
„Уверавам вас да су војници КФОР-а значајно допринели напретку и безбедности, посебно на северу Косова, где су ситуације у одређеним моментима представљале изазове“, казао је Древс.

Командант здружених НАТО снага у Напуљу, адмирал Брус Клинган рекао је да је током протекле године доста учињено на безбедности, сигурности и слободи кретања.
„Док политички напредак неминовно подразумева промене, НАТО циљеви су били и остају: стварање безбедног окружења и слободе кретања за све на Косову“, рекао је Клинган.

Примопредаја дужности извршена је у присуству бројних званица, а међу њима била је и Јахјага која је Древса одликовала „војном медаљом за службу на Косову“. У обраћању гостима истакла је да смена команде има посебно значење, јер долази у време „успешног окончања надзиране независности“.
„Улога војника КФОР-а у овом процесу била је неспорна. Пружали су нам подршку у стварању услова за успостављање вишенационалног друштва, на поштовању реда и закона, као и пружању безбедности за све“, казала је Јахјага.

Церемонија примопредаје дужности на челу КФОР-а пропраћена је интонирањем химне и почасним уношењем заставе НАТО-а, као и симболичним уручивањем признања досадашњем команданту Ерхарду Древсу.
Халбауер је шести немачки генерал који је на челу Кфора од стационирања међународних снага на Косову јуна 1999. Нови командант Кфора рођен је 1955. године у покрајини Баден-Виртемберг, а до сада је обављао функцију шефа штаба Копнених снага Немачке.

Министар спољне и унутрашње трговине и телекомуникација Србије Расим Љајић затражио је од Међународне уније за телекомуникације /ИТУ/ да спријечи провођење резолуције којом „косовска скупштина“ захтијева да међународни префикс Србије /381/, који користе фиксна и мобилна телефонија на Косову и Метохији, буде замијењен међународним префиксом Албаније /355/.

07. 09.2012. СРНА

Љајић је у протестној ноти, упућеној генералном секретару ИТУ Амаду Туреу, нагласио да ова резолуција представља грубу злоупотребу међународних споразума и стандарда, а посебно релевантних резолуција и препорука ове међународне уније.

Он је појаснио да, када би се резолуција примијенила у пракси, то би значило да би у будућности сав међународни саобраћај ка Косову и Метохији ишао преко Албаније, чиме би био уведен принцип екстериторијалног кориштењa међународних бројева, саопштено је из кабинета министра спољне и унутрашње трговине и телекомуникација.

Овакви једнострани потези, нагласио је Љајић, указују на неспремност приштинских власти да се комплексни односи Београда и Приштине рјешавају преговорима и дијалогом.

„Косовска скупштина“ усвојила је резолуцију којом се позивни број за Србију 381, међународни префикс који користи фиксна телефонија на Косову и Метохији, мијења међународним префиксом Албаније 355.

Јединствен међународни префикс Албаније 355, према тој резолуцији, важио би не само за фиксну телефонију већ и за два мобилна провајдера за које су позивни бројеви 377 и 386.

Мила Алечковић Николић: Политичка зло-употреба „Ф Одељења“

Против владавине медиокритета

 у србској култури!

Драган Симовић

 

Медиокритети никога тако не мрзе као таленте!

За медиокритете су таленти највећи непријатељи!

Уствари, медиокртети се највише плаше талената!

Поготову медиокритети у култури, у књижевности и у  уметности!

Занимљиво је то, како се сви медиокритети, и куси и репати, и шути и рогати, удруже против једног јединог талента!

Драган Коларевић је даровит песник и надарен  књижевник!

Ово не казујем напамет, већ, уистини, познајем Човека!

Познајемо се још из студентских дана!

Поред тога што је рођени песник и надарен књижевник, он је и један од ретких образованих и стручних новинара!

Родољуб је и отачаственик!

Зна ко је, зна чији је, зна ко су му велики преци, зна одакле је, и зна куда је и зашто пошао!

Е, видите!

Управо као такав, самосвојан и самобитан, он и смета!

Коме смета?

Смета онима који су његова сушта супротност и опречност!

Смета медиокритетима, чанколизима, удворицама, неталентима!

Смета онима који мрзе све и свја, а највише себе и властити народ!

Време је за први србски културни устанак јесте сваке хвале вредан чланак једног даровитог песника!

Као да сам и сам писао тај текст!

Заиста, тај Коларевићев чланак доживљавам као свој!

И ја бих то исто рекао, само другачје (будући да се песници по стилу разликују!), на неки себи својствен  начин!

Али би суштина остала иста!

Нису вране и чавке заграктале само против Драгана Коларевића!

Не, немојте се заваравати!

Вране и чавке су заграктале против сваког од нас понаособ, па и на све нас скупа!

На све нас који нисмо с њима и уз њих!

Схватио сам то одмах, и разјаснио!

Дужност ми је да устанем у одбрану Драгана Коларевића!

Бранећи њега, ја браним све нас!

Све нас, како ауторе тако и читаоце СРБског ФБ Репортера!

Данас Драган Коларевић, а сутра, можда, Биљана Диковић, Весна Веизовић, Јелена Бркић, па и ја!

Морамо бити сложни и јединствени!

Напад на једног од нас, јесте напад на све нас!