Са првим сунчаним зрацима, дођосмо мученичкој Грачаници, на молитвену утеху. Још издалека засмета звук моторних тестера, који се проламаше грачаничким кањоном, пркосећи тамошњој тајанственој тишини и овом празничном дану.

02. 09. 2012. istinoljublje.wordpress.com, приредила Биљана Диковић

(напомена ФБР: на аматерским фотографијама које су верници направили појављује се датум који може да збуни читаоце, у питању је само то да апарат није подешен па даје неки други датум – иначе су фотографије од недеље 02. септембра 2012.)

Прескачући ровове, које радници Завода протеклих дана, обезбеђени заштитом полиције, ископаше – уђосмо у манастирску порту.

Гробнице унаоколо цркве, које верни народ затрпа прошле године, дочекаше нас поново откопане. Кости погребених нам предака, поново обасја ово сунце земно, и осетисмо као да их је стид – што су онако огољене, поново изложене нашим погледима.

А где је наш стид, за недела наша, браћо? Где је стид оних, који их откопаше? Где је стид оних, који помагаше њиховим скрнавитељима? Где је стид оних, који на све ово ћуте, и налазе оправдања пред народом – а пред Богом, како ће се оправдати?

Очекивасмо у дубини срца својих, да ћемо данас у Грачаници, присуствовати архијерејској Литургији, али се не удостојисмо тога. Као поплашено стадо ослушкивасмо, неће ли се однекуд издалека, чути глас пастира нашега, не би ли препознавши глас његов, кренули му у сусрет ради утехе и сабрања.

Ни овог недељног јутра, необрадоваше се срца наша – али ми ћемо и даље чекати и молити се Господу, да нас пастир наш пронађе и сабере, тамо где нас је оставио, на извору воде живе – у Светој Архангеловој Грачаници.

* * *

Свети ЈУСТИН Ћелијски, нас опомиње: Срби, на шта сте свели своју историју и себе !?!

Господе, помози свима нама, правосланим Србима, да се окренемо са пута безбожничког и пута богоборачког, и да свако похођење светињи Твојој Грачаници, искористимо на спасење својих душа и душа својих ближњих – а не на проклетство.

* * *

Србине, брате, да ли још увек гори кандило вере у души твојој?

ПЕТАК, 31. август 2012. – Данашњи дан у Грачаници, Богу хвала, без нових изненађења. Скрнављење гробова унаоколо цркве грачаничке настављено све већим интезитетом. Све оно што су верници прошле године затрпали, поново се откопава. Полиција је и данас ту, у истом броју као и јуче.

Мирис тамјана, молитве и духовна песма верника, који и данас дођоше светињи овој, разбијаше суморну атмосферу унаоколо цркве. То нам улива наду, да пламен вере још увек постоји у народу нашем, а Господу се помолимо, да тај пламен сачувамо и умножимо, јер ако останемо без њега – чиме ћемо загрејати душу народну и како ћемо пустити сузу покајничку.

* * *

“Почетак је мудрости, страх Господњи.”

ЧЕТВРТАК, 30. август 2012. – Дочекасмо свитање у порти цркве Архангелске. Прве јутарње молитве загреваше нам срце, да на моменте заборављасмо, шта нас све данас, овде на овом светом месту, може задесити. Из искуства знамо да сваки нови дан код Цркве Грачаничке, доноси ново изненађење и ново разочарење.

Тако је и било. Одмах по уласку радника Завода у порту манастирске цркве, наређено нам је, од стране полиције, да морамо напустити порту и своје мољење наставити на прашњавом путу ван црквене ограде, где остасмо све до поподневних часова.

Жалосно је то, што се и радници Завода и припадници полиције, који и данас дођоше у приличном броју, више плаше мале групе верника, неголи гнева Господњег. Стичемо утисак да о томе и неразмишљају. А ми смо ту, управо због тога – да их братски опоменемо, да престану ратовати са Господом и да се уздрже од безакоња, не би ли избегли опомену Божију. Јер, докле год нашим срцима не овлада страх Господњи, ненадајмо се добру.

Свети Владика Николај о томе казује:

Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер, ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије.

Зна он добро, по широком искуству своме да Отац наш небесни милује – али и бије. Збуниће га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај – Дан Сташни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш православни народ испуњава се страхом Господњим.

Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

Овај дан биће упамћен и по томе, што примисмо радосну вест, да Преосвећени Владика ваљевски Милутин, после дужег времена, на званичном сајту Епархије Ваљевске, објави следеће:

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Поводом манастира Ваљевске Грачанице

Mанастир Грачаница, као део јединства природе и човека, оставља без текста сваког посетиоца. Археолошка истраживања овај манастир сврставају у древне светиње српског народа, а еколошки поглед на целокупну околину, на природу која се види и која се не види, ствара утисак да је Грачаница у средишту тог велелепног Божијег терена, да је старија од свога окружења и да све што ту постоји због ње постоји. Зато је тешко овом утиску супроставити неки други, који, на пример слику овог амбијента боји у црно. Тешко је замислити да на овом месту не постоји манастир, и тешко је замислити сабласност која би остала после уништавања природе. Много је лепих речи које би могле описати лепоту ове цркве и њен природни склад, тј. синергију Бога, човека и природе, а само су две речи, нажалост, постале синоним при помињању овог манастира; много је лепих речи које говоре о прошлости Грачанице, а само две, не тако лепе речи, одређују њену будућност – ПОТАПАЊЕ и ИЗМЕШТАЊЕ.

Имајући у виду целокупну ситуацију у вези са грачаничком драмом, позивајући се на апел здраве људске свести о катастрофама изазваним пробијањем сличних водоакумулација и пратећим поплавама које односе животе пред собом, као и због многих обраћања појединаца, организација и савезa – Епархија ваљевска има потребу да поново објави своје саопштење.

Шта је учињено на плану очувања Ваљевске Грачанице?

– Свесни затечене ситуације, посебно уговора који је потписан између Шабачко – ваљевске епархије и општинских власти, који је Епархија ваљевска наследила после поновног васпостављања, правно се обавезујући на његово испуњавање, а задржавајући свој духовно – етички однос неслагања према њему, Епископ ваљевски 2010. године Храму Светог Архангела Михаила, после више векова, враћа статус манастира. Свестан, али не и задовољан и помирен са наслеђеним стањем, Епископ ваљевски описује своју духовну бригу према манастиру као љубав према родитељима које волимо, поштујемо, и, сваким даном којим су ближи своме часу, припремамо их за вечност. Тако је и Грачаници враћена стара слава коју је имала пре неколико векова.

– Да не би дошло до уопштавања мишљења о Грачаници као неком објекту који је мртав и који као такав прелази у апстрактан појам и пада у заборав, Епископ ваљевски је оснивањем монашког братства увео активан богослужбени живот. Црква је живи организам, активан, који се креће напред. Зато је активан живот манастира учинио да се Грачаница не спушта на ниво археолошког налазишта, да не буде објекат који ће бити познат по томе што је под заштитом државе и да као старитет полако буде одбачен, него да буде објекат који је под директном Божијом заштитом. Зато је оживљавање манастира од великог значаја, и тренутно најбоља духовна заштита.

– Од интервјуа објављеног у патријаршијском листу „Православље“ до других саопштења за јавност, Епископ ваљевски користи сваку прилику у разговору са одговорним лицима да препоручи коту 333, чиме би се Грачаница оставила нетакнутом. Стручна лица која заступају мишљење да ниво воде буде на коти 333, геолошко-научним речником поткрепљују своје тврдње и дају можда једино разумно решење: имајући у виду истраживачко-научно дело Јована Цвијића о специфичностима „Лелићког карста“, ниво воде који би се задржао на поменутој коти сачувао би манастир као и живот природног окружења, јер изнад ове тачке почиње порозно кречњачко тло које би упијало акумулацију угрозивши подземне воде у околини Ваљева као и кречњачки терен са свим подземним и површинским облицима рељефа.

– Обраћање Епископа ваљевског јавности познато под именом „Сачувајмо светиње и природу“, објављено 2008. године (ЕУО бр.130 18. јун 2008) јесте његова апологетика која се бави Грачаницом и њеним опстанком.

Најава пробног пуњења бране подсећа нас да је времена све мање и доводи нас у сукоб са сопственом савешћу, која се нашла збуњена, с обзиром на договор са државним властима и на обећање да се оформи и састане научна комисија из различитих научних сфера: еколошке, хидро-геолошке, климатолошке и економске. Зато молимо, да се победе приватна размишљања која уско гледају само на профит, а не и на добробит човека, да се призна оно што је најтеже човеку да призна: своју сопствену грешку када је овај пројекат у питању – и зато по својој савести захтевамо и с правом тражимо да јавно чујемо глас науке и вапај етике, с обзиром на могућу озбиљну катастрофу која прети Божијој творевини, човеку и природи. Захтевамо да се научни скуп, у коме ће учешће узети и представници Епархије ваљевске, одржи што пре, и да на високо-научном нивоу поново размотри пројекат изградње бране, посебно оно што је можда и пропуштено при његовој изради, и то према следећем плану:

1. Проценити штетност хидро-акумулације „Стубо-Ровни“:

• Могло би да дође до загађења подземних вода „Лелићског карста“ и извора пијаћих вода када би дошло до мешања са ниско квалитетном водом акумулираном у брани. Превасходно би требало „Лелићки карст“ ставити под зону заштите, јер би могло доћи до уништавања једног воденог ресурса који своју вредност и значај може имати и ван наше земље.

• Климатски услови би постали нетипични за ово поднебље јер би велика површина акумулативног језера изазвала другачије климатске процесе. То би нанело непроцењиву штету оближњем манастиру Пустиња и фрескама које су под заштитом Светске баштине, што отвара проблем угрожености још једног манастира поред Грачанице, манастира Пустиња.

• Животна средина би такође трпела последице климатских промена.

2. Размотрити опасност која прети од евентуалног разарања бране услед земљотреса (а познато је да је наш крај подложан потресима) што би угрозило животе људи.

3. Разговарати о предностима и недостацима спуштања нивоа бране на коту 333 (питање које захтева најподробнију обраду).

4. Признати недостатке бране започете пре тридесет година:

• Потреба која је захтевала акумулацију воде и њену прераду више није актуелна, јер друге општине, предвиђене планом да се напајају из ове акумулације, данас имају своје локално решење водоснабдевања.

• Стручне анализе данас показују да река Јабланица нема потребан протицај да напуни акумулацију за предвиђених 9 – 12 месеци. Уз губитке који ће пратити акумулирање бране, питамо да ли је пуњење уопште могуће.

• Недовољно је истражен утицај фактора на квалитет воде: присуство руда које ће се сливати у акумулацију (бакар, гвожђе, антимон, олово, цинк, жива, арсен итд.), затим неизбежна употреба хемијских средстава у околини и проблеми комуналне несређености домаћинстава када је у питању одвођење фекалних вода. Да ли ће ови елементи улазити у састав акумулације чија ће се вода користити за пиће?

• Треба извршити површинско испитивање порозности земље, клизишта и друга геолошка испитивања која су потребна – да се утврди може ли то земљиште да задржи воду која би се акумулирала.

5. Научна студија оправданости бране:

• Да ли је водоакумулација оправдана? Хидро-геолошка истраживања износе податке да је за потребе водоснабдевања Ваљева потребно око 270 l/sec. Ако се зна да наш крај лежи на највећој фабрици воде у земљи, што припада „Лелићком карсту“ (његовом подземном делу) и да је издашност неколико извора у околини Ваљева укупно 700 l/sec., онда би се са чуђењем требало запитати зашто нам је брана потребна.

• Може ли да се говори о профитабилности бране која је пројектом предвиђена да се експлоатише само тридесет година (јер се за то време брана пуни муљем који не може да се чисти), када се зна колико је у њу уложено и кад је постало јасно да би њен корисник био само Град Ваљево, а не још неколико градова који су потребом водоснабдевања били предвиђени пре тридесет година. Осим тога, да ли је оправдано улагати средства у брану када се доводи у питање главни адут градитеља који би се искористио за пуњење – река Јабланица која из године у годину има све мање воде и која је овог бескишног лета 2012. године, најтоплијег до сада, скоро пресушила.

6. Храм Светог Архангела Михаила – Ваљевска Грачаница, последње је, али најважније, питање које захтева разговор са духовно-моралног аспекта као и са културно-правног аспекта, јер се ради о великој народној светињи као и културном добру високог степена, који је под државном заштитом.

Епископ ваљевски опет апелује свим бићем својим да се овај научни скуп одржи што пре у Граду Ваљеву и опширна расправа о хидроакумулацији Брана – Ровни и додаје да се најодлучније противи и самој помисли рушења манастирске цркве и апелује и моли да се одржи кота пуњења 333, као идеално решење.

Не будимо само људи од струке и лењира него људи народне душе и Божанске визије. У Грачаници се осећа дубоки душевни мир, а сама архитектура цркве означава кротост, смерност, тишину и молитву. Ако Грачаницу схватимо само као старину, онда ју је лако рушити. Но ако је схватимо као старину која изражава душу и веру предака наших кроз векове до данас, ми то не смемо рушити. Грачаница чека помиловање. И на крају свега овога цитираћемо речи Светог Владике Николаја: „Бог је доделио нама ову земљу под великом одговорношћу да се у њој као у огледалу огледамо и упознајемо себе. Богу ћемо одговарати за сва рушења у овој земљи. Ова земља је дарована нама од Бога који доминира царствима и народима, по својој светој вољи, а према поштењу и заслугама људи – тачно као на апотекарским мерилима – дарована је нама као пуна кошница меда да њоме засладимо сву државу своју, а не да је испразнимо и напунимо хладним северним ветровима. Бог нека нам је на помоћи!“

Епископ ваљевски МИЛУТИН

* * *

У Грачаници данас, фалио само Дачић !?!

СРЕДА, 29. август 2012. – Полицијска смотра данас у Грачаници – преко 40 припадника МУП-а Србије, са неколико марица, џипова и путничких аутомобила, дошло да одбрани скрнавитеље Светиње Грачанице – од две жене, два мушкарца и једног дечака, који се упутише својој милој Светињи, да јој молитвеним вапајем, покажу да је народ није оставио. Питамо се – остаде ли ко од припадника МУП-а у самом граду Ваљеву, или се сви упутише мученичкој Грачаници, да помогну њеним скрнавитељима.

Полиција нам је прилично ажурна и спремна, када треба у народу угушити и оно мало србства, које је у њему остало. Хапсе се и приводе верници, који никада ниједан прекршај ненаправише, док криминалци и нарко дилери харају Србијом. Важно је да се учесници “параде поноса” могу слободно кретати нашом престоницом, уз сву подршку и обезбеђење “народне” полиције, али се православни Срби несмеју слободно кретати и походити своје светиње ради молитвене утехе –  јер, то је тобоже – ометање државног пројекта.

* * *

Данас се нека чудна тескоба и мука надви над грачаничким кањоном. Прашњави путеви грачанички данас мирисаше на неправду, која грчи срце и нагони сузе. Осећај који, оне са иоле савести наводи на питање: Да ли ћемо икада бити способни, да се за оваква недела покајемо?

Ни данас, не изостаде привођење и одвођење у полицијску станицу. Два брата са Цера, због немања личних исправа бише приведени и одведени на разговор, а касније и монах Антоније са дечаком Небојшом би спроведен у полицијску станицу. Небојшу су убрзо пустили, а Антонију поново одређују притвор од осам дана у истражном затвору.

Неколико нас, немогосмо, ни прићи манастиру, јер нас полиција заустави, још на мостићу на реци Сушици, недалеко од манастира. Братија, која некако приђе цркви, сабијени у један ћошак порте Грачаничке, молитвено се обраћаше Господу и Светом Архангелу Михајлу, искајући уразумљење заблуделих и утеху жедних правде. И тако све до краја радног времена, када се умири звекет крампова и лопата, када полиција напусти порту цркве, и када завлада онај препознатљиви мир, који се овде на посебан начин доживљава. Са сузама у очима, целивасмо врата цркве, и молитвом  Светом Архангелу Михајлу одагнасмо стрепњу о сутрашњем дану.

* * *

Окупише се Срби данас у порти Грачаничкој, додуше са различитим циљевима, али, никад се не зна – велика је ово светиња. Можда нас Господ и окупља овде, са различитих страна, не би ли се измирили, покајали и окренули душу народну на пут спасоносни, пут светих и славних предака наших, који зидаше – а не рушише, док још има времена, док нам не буде касно.

Господе, помози свима нама, правосланим Србима, да се окренемо са пута безбожничког и пута богоборачког, и да свако похођење светињи Твојој Грачаници, искористимо на спасење својих душа и душа својих ближњих – а не на проклетство.

ИстиноЉубље свима вама

02.09.2012.

ФБР Редакција

НИЈЕ ВИШЕ ТАЈНА – Од Србије траже предају севера!!! РТС спинује пуном паром!!!

Данас је обелодањен главни УСЛОВ Србији – оно што је до сада вешто избегавано, а што смо сви наслућивали – ОД СРБИЈЕ СЕ ТРАЖИ ДА ПРЕДА СЕВЕР КОСОВА И МЕТОХИЈЕ!!!

Пажљивим читаоцима није промакло да је јуче РТС објавио једну вест, очигледно написану у циљу спиновања јавности, коју је наша редакција коментарисала и „дешифровала“ (наведена је у наставку овог текста)… Међутим, након ове данашње објаве  ствари постају МНОГО јасније!!!

ДАКЛЕ – РТС ЈЕ УНАПРЕД КРЕНУО У ПРИПРЕМАЊЕ ЈАВНОСТИ ЗА ОНО ШТО ЋЕ ТЕК ДА УСЛЕДИ… Преносимо обе вести у целини, праћене уредничким коментарима који су истакнути светло плавом бојом.

+++

 02. 09. 2012. 12:33х | Ј. Л. Петковић – Вести

Од Србије траже предају севера

Немачка канцеларка Ангела Меркел планира да ускоро у Београд пошаље трочлану делегацију да новом српском руководству и јавности без околишања кажу шта се од Србије очекује на путу за ЕУ, сазнају београдски медији.

Србија, наводно, може да очекује понуду модификованог Ахтисаријевог плана за север, по коме би тај део покрајине остао у саставу Косова и прекинуло финансирање паралелних институција. Брисел прави документ под радним насловом „Платформа нормализације односа између Косова и Србије“, чија је најновија верзија управо у изради. Наводно, висока представница ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон је Тачију показала план, а ускоро ће га видети и премијер Ивица Дачић.
(напомена редакције – по овом плану, српске институције се називају ПАРАЛЕЛНИМ!)

Према тим информацијама, носиоци тог процеса биће Тачи и Дачић, а основ плана је да Приштина пристане на нове концесије северу Косова, у замену за интеграцију севера и ефективно одустајање Србије од тог дела територије. Коначно, од Србије се очекује пристанак да са Косовом има исти однос као што су имале Источна и Западна Немачка.

(Ово се другим речима зове – И З Д А Ј А !)

– Очекујем да ће се нова власти достојно држати Устава Републике Србије, а он каже да нема преговора ни о каквим границама и привилегијама, као и Ахтисаријевом плану. Тај план није прошао ни Савет безбедности УН, те ја потпуно неприхватљив и мора да се одбаци. Подсетио бих да су институције које ЕУ жели да угаси старије и од Немачке, трају око 1.000 година и нема нико права да их назива паралелним. Зато не смемо да дозволимо да склизне у руке оних који су жарили, палили и протеривали – каже Марко Јакшић из Српског националног већа северног КиМ.

Уједно, као посланик у Скупштини Србије, он додаје да је „симптоматичан излазак Борислава Прелевића из Српске напредне странке“, као и да је та иста партија „обећавала поништавање договора постигнутих са Приштином у Бриселу“.

– А сада о томе ни речи. Забрињава ме изјава Александра Вучића да нам предстоје тешки и болни компромиси. Брину ме и његови невероватно блиски контакти са америчком страном, као и то да би могао да угрози наше националне интересе стављањем ЕУ испред Косова – оцењује Јакшић.

Очекује се да ускоро Тачи и Дачић добију нову верзију платформе, а затим да почетак новог круга преговора крене у октобру.
 
Понуда за Србе

Према информацијама које су се појавиле у медијима, косовска страна би морала да повећа број српских посланика у парламенту Косова, односно укључи и представнике Срба са севера и прихвати Савез општина севера као парламентарни облик за север. Све би се заокружило именовањем четири самостална координатора за север у мандату Владе Косова, који се бавили питањима полиције, културе, образовања и вере, економског развоја и инфраструктуре.

Без дуплих плата

(Пазите каква фраза – „дупле плате“! Новац који неки продати Срби узимају од квазидржаве Косово противно Уставу и Законима Државе Србије они називају „ПЛАТЕ“! Не чуди онда откуд се исти термин појављује и у вестима РТС-а!)

– Од Србије нико неће тражити да призна Косово, али мора бити договора о коегзистенцији. Косово би требало да постане члан УН. Политика ‘и ЕУ и Косово’ мора да буде редефинисана. Оно што Београд сад покушава да уради са фуснотом добро је и у Берлину је то позитивно оцењено. И, наравно, размонтирање паралелних структура на северу биће кључно. Тражиће се и престанак финансирања. Нормално је да људима на северу Косова који примају дупле плате није у интересу да се ситуација смири јер размишљају у стилу „зашто бих се одрекао тог додатног новца“. То ће бити кључ – изјавио је Франц Лотар Алтман, немачки експерт за Балкан за београдске медије.

(Овде је поента приче! Подметање се састоји у сугерисању српској јавности да на Косову и Метохији живе неки криминалци који су навикли да добијају „дупле плате“ – па шта онда има лоше у томе што ће им држава Србија једноставно укинути примања?!! ИСТИНА је следећа – Један број Срба који раде у државним институцијама државе Србије на КиМ јесте НЕЛЕГАЛНО и ПРОТИВЗАКОНИТО успоставио контакте са квазидржавом Косово! И то је нешто што Србија може и мора санкционисати! Није реч о свима, већ о једном мањем броју који шиптарској страни служи као САВРШЕН ИЗГОВОР како ето, Срби са севера Косова ПРИХВАТАЈУКОСОВСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ!!! ТО ДРЖАВА СРБИЈА НЕ СМЕ ДА ДОПУСТИ!!! )

+++

НАВОДИМО И ЈУЧЕ ОБЈАВЉЕН ТЕКСТ РТС-а  СА КОМЕНТАРИМА НАШЕ РЕДАКЦИЈЕ ИЗ КОГА СЕ ЈАСНИЈЕ ВИДИ КАКО СЕ ВРШИ „КУВАЊЕ ЖАБЕ“ ТЈ. „СТРУЧНА ОБРАДА“ СРПСКЕ ЈАВНОСТИ!

+++

01.09.2012.

ФБР Редакција

Део србске јавности који није успаван и који познаје ситуацију на Косову и Метохији поново је (по ко зна који пут) СКАНДАЛИЗОВАН извештавањем „србских“ медија о дешавањимау јужној србској покрајини. Нормалан човек не престаје да се пита – Заиста, чији су „наши“ медији?

Најновија „вест“ коју је јуче, 31.08.2012. пренео РТС јесте да су – (пазите добро!) „СРПСКЕ ПЛАТЕ БЛОКИРАНЕ У ПРИШТИНИ“…(!)

Необавештен читалац би помислио да смо се вратили у време пре 99 године, да је Приштина центар АПКиМ одакле се дистрибуирају „српске плате“ а од кога би друго, него од Министарства Просвете Републике Србије… АЛИ НЕ! РАДИ СЕ О САСВИМ ДРУГИМ „ПЛАТАМА“!

Да кренемо редом…

Радња се одвија на територији целог КиМ, али је нарочито битно нагласити да су ова немила дешавања и данас, после свега, веома присутна баш на (српском ?) северу Косова и Метохије!!!

После 1999. просветарима, здравственим радницима и службеницима државне управе понуђена је „помоћ“ од стране УНМИК-а коју су запослени и прихватили по прећутној сагласности српске Владе. За ту намену, сваки радник је имао отворен рачун на који је месечно уплаћиван новчани износ приближне  висине 100 евра.

Међутим ствари се мењају 2006. када је држава увидела опасност од те УНМИК-ове „добродушности“. Наиме, како је УНМИК све више овлашћења преносио на тзв. косовске институције,  Министарства Србије, после неколико усмених обавештења која нису уродила плодом, почетком 2008. захтевају од радника (тј. од свих који су запослени на буџету Р.Србије) а који живе и раде на подручју Косова и Метохије – да затворе своје рачуне и „под пуном моралном и материјалном одговорношћу“ потпишу изјаву да осим при институцијама државе Србије немају заснован радни однос у било којој другој институцији која функционише изван система државе Србије.

У истој изјави (коју су сви радници те године и потписали (што је врло битно!)) радник изјављује да не прима плату или другу новчану надокнаду од било ког другог послодавца осим од надлежног Министарства Републике Србије. У изјави се наводи да ће, уколико се утврди супротно, раднику бити раскинут радни однос и да ће бити у обавези да врати сва новчана средства која је наиме зараде примао из буџета Р.Србије, почевши од 01.04.2006. и то са одговарајућом затезном каматом.

Иако су сви радници, (који су иначе на буџетским примањима а која су због живота на простору високог ризика, увећана у односу на примања радника у остатку Србије (!)) и потписали наведене изјаве које су прослеђене Министарствима Р. Србије – јавна је тајна да је један број њих (пазите, реч је о СРБИМА), ако не и већина, различитим каналима успела да поново успостави контакт сада са квазинституцијама „државе Косово“ (тзв. МОНТ од кога су оберучке прихватани), како би наставили да примају ту „помоћ“ (која им се у међувремену усладила).

ОБРАЗ ЗА НОВАЦ!

Ради се о томе да је шиптарска држава, новцем купила мир, и скршила отпор запослених у државним институцијама Србије –  који зарад тог новца сагињу главе и ћутке прихватају све што им се понуди!

Поводом тога више пута су се оглашавали* представници Српског Националног Већа и Председници Општина са севера КиМ позивајући запослене на буџету Србије да прекину сва примања од „Владе Косова“. Није вредело! Примаоци „плата“ оглушили су се на све позиве… Није неоснована сумња да су многи од њих, како би наставили са својим „примањима“, испунили и највећи шиптарски услов  – примили „држављанство републике Косово“!!!

Свима је очигледно да  држава Србија не жели (или намерно неће) да покрене механизме којима би се овом злу стало на пут! Последња дешавања и сви уступци које Србија чини како би ушла у Европску унију, просто намећу закључак да ДРЖАВА СРБИЈА ЗАПРАВО ГУРА СВОЈ НАРОД У ЗАГРЉАЈ ШИПТАРСКИХ ИНСТИТУЦИЈА!

Доказ тога је и овакво СРАМНО извештавање „српског“  јавног сервиса кога преносимо у целини (светло плавом бојом су обележени редакцијски коментари).

________
* РИСТИЋ: “КОСОВСКА ЛИЧНА КАРТА ЈЕ МНОГО ОПАСНИЈА ОД ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА!”
* Милан Ивановић – позвао надлежне у Министарству за Косово и Метохију да објави спискове оних који примају плате из косовског буџета

+++++++

петак, 31. авг 2012, 12:02 -> 16:03
Извор: РТС

Српске плате блокиране у Приштини

Блокиране плате за преко 700 српских радника са севера Косова који добијају плате из косовског буџета. Исплата блокирана, јер су њихова примања прешла са УНМИК-а на Администативну канцеларију косовске владе.

(Нелегална примања су за РТС – ПЛАТЕ!! Да ли да помињемо да држва Србија НИЈЕ признала независност Косова (или можда јесте?) па свуда треба да стоји –  „косовски“ буџета… „косовска влада“… итд.)

Шефица Административне канцеларије косовске владе на северу Митровице Адриана Хоџић изјавила је да преко 700 српских радника са севера добија плату из косовског буџета, али да су њихове плате за јул месец блокиране.

Она је, како преносе приштински медији, навела да треба решити проблем који се односи на број људи на платном списку, а који уопште не живе у северном делу Митровице нити на Косову.
(ОПА, РТС Хоџићеву назива „Шефица Административне канцеларије косовске владе на северу Митровице“!! и третира је као „НАДЛЕЖНУ“ за решавање „проблема српских радника“… Ако је и од РТСа, много је!)

Хоџићева је прецизирала да су од 724 српска радника са севера који добијају плату из косовског буџета 402 радници у образовању, од којих 41 ради у предшколским установама, 174 у основним и 175 је запослено у средњим школама.

(Занимљиво, Хоџићева има тачан списак запослених на буџету „своје државе“ а држава Србија не може (?) против њих ништа да предузме… Ако Србија „не зна“ о којим радницима је реч, ево Борко би могао да набави тај списак од Хоџићеве… Они бар лепо сарађују!)

Према њеним речима, на платном списку косовске владе су и 322 здравствена радника, Срба са севера Косова, 30 у примарном здравству, а остали у секундарном.

(То су Срби који су свој образ продали за шиптарске евре… нису то никакви „радници“)

„Свима њима су блокиране плате за јул када је исплата њихових примања прешла са УНМИК-а на Администативну канцеларију косовске владе која је прошлог месеца почела да ради“, рекла је Хоџићева.

Она је рекла и да је одређеним секторима у Министарствима упућен захтев да та средства буду деблокирана и да сва средства која су била блокирана буду ретроактивно исплаћена.

( … рече великодушно Хоџићева! Каква брига за Србе са севера Косова! Заиста, ко их не зна могао би да тако нешто да помисли  – а ко их зна, зна да је овде реч о КУПОВИНИ ЉУДИ. Заиста, да ли се може очекивати од оних који тргују људским органима, да исти тај новац неће употребити за трговину српским душама!)

_______________
Повезани текстови: Због чега држава Србија толерише узимање “косовског држављанства”?! Део Срба се продао за 45 евра месечно!

Да се све може кад се хоће показао је нови председник Француске Франсоа Оланд. Наиме, за само неколико месеци у власти увео је мере које ће знатно осетити и сиромашни, и државни буџет, али и они богати грађани Француске, а реорганизацијом је успео да доведе до тога да инфлације у Француској уопште нема.

02.09.2012.  извор: ФБР Биљана Митић, приредила Б.Диковић

После укидања и продаје протоколарних возила која су служила за државне службенике на аукцији, новац је пребацио на рачун са кога ће финансирати изградњу великих  инфрастуктурних објеката.

Председник Француске Франсоа Оланд

Свим државним предузећима укинуо је државна возила, сматрајући да сваки успешан привредник може сам да обезбеди куповину аута, а ако то не учине онда су „шкрти, неспособни или корумпирани и државним предузећима такви људи не требају“.  На овај начин овезбедио је 345 милиона евра које ће инвестирати у нове истраживачке пројекте и институте, за тај посао је ангажовао 2.560 младих научних истраживача.
Ургентним декретом повећао је порез породицама чији годишњи приходи премашују пет милиона евра. Само тим новцем, без дирања државног буџета,  запослиће 59.870 незапослених образованих кадрова. Од првог септембра 6.900, а затим и 12.500 наставника и професора.
Олан је учинио нешто што се ниједан председник пре њега није усудио: Цркви је укинуо подршку у износу од 2,3 милиијарде евра. То је новац којим ће се изградити 4.500 државних дечијих вртића и 3.600 основних школа.
Увео је пореске олакшице на „бонус културе“. Они који буду запослили најмање два дипломирана стручњака биће сасвим ослобођени пореза.
Укинуо је владине и државне новине, ревије, фондације, и издавачке куће.
И у банкама је увео ред: оне које инвестирају у развој домаће привреде даће пореске олакшице, оне које се баве само новчаним трансакцијама повећаће порезе.
И на крају најважније: смањио је плате свим државним службеницима за 25%, посланицима у парламенту за 33%, а другим високим државним службеницима који зарађују више од 800.000 евра годишње за 40%.
Од тог новца финансираће социјалне категорије: самохране мајке биће збринуте и имати олакшице у првих пет година детета, а оне са старијом децом три године.
Оно што је фасцинантно је да ништа од тога неће угрозити ни цент државног буџета.

МИПА позива заинтересоване на сарадњу

 01.09. 2012  Српски културни клуб

31. АВГУСТ 2012.

ХЕРОЈСКА ПРИЧА О БРАЋИ МИЛИЋ

Нови Југовићи: Браћа Милић из Вучитрна 

Драгољубу и Нади Милић близанци Срђан и Бобан су погинули на бојишту 1999. године, а најстаријем Горану срце је препукло од туге за браћом годину дана после.

На краљевачком новом гробљу Барутана, на брегу изнад града, леже један крај другог три брата Милића: Срђан, Бобан и Горан. Близанци Срђан и Бобан, официри Војске Југославије, погинули су у размаку од само две недеље бранећи родну груду на Космету. Најстарији Горан, дипломирани економиста, није дуго носио своју неизмерну тугу. У зору 13. маја 2000. године, срце му је препукло од бола. И сада, на вечном боравишту један крај другог леже понос и дика Наде и Драгољуба Милића, леже сва три њихова сина.

Тамни облаци наилазе

Срећан и складан породични живот ове честите породице убрзо је пољуљан из темеља. Облаци рата надвијени над нашом земљом потпуно су помрачили и Косово. У рано пролеће 1998. године шиптарски терористи су почели да убијају из заседа и отимају српске војнике и полицајце. Почела су да пламте у огњу српска села, водиле су се тешке борбе са одметницима код Бајгоре, Дренице, Србице, Преказа и на Чичевици.

Онда је дошло до агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године. И погибије браће близанаца. Најпре је погинуо Срђан. У току борбе је добио наређење да нађе нови положај за своју батерију хаубица. Са возачем и још три војника кренуо је возилом на задатак. Стотинак метара од места поласка њихово возило је наишло на мину. Сва три војника су погинула на лицу места, Срђан је, тешко рањен, пребачен у болницу у Митровицу, а потом на ВМА. Није вредело. Преминуо је 4. априла 1999. у поподневним часовима. Возач је само лакше повређен.

– Сахранили смо га на нашем гробљу у Приштини – каже отац Драгољуб. – Био је то за све нас претежак ударац Изгубили смо сина и брата кад је био у најлепшим годинама и наша туга је била дубока и преголема. Његова смрт нас је напросто покосила. Уз сву тугу доживели смо и то да је већ сутрадан по његовој сахрани НАТО авијација засула тонама бомби то православно гробље. Гроб нашег Срђана није био оштећен.

А две недеље касније…

Кућа Милића је постала кућа туге. Нема више њиховог веселог и доброг сина Срђана. Нема брата Горановог и Бобановог. Не зна се коме је било теже, браћи или родитељима.

Само десетак дана касније догодила се нова трагедија. На ратном задатку је погинуо и други син близанац. Отад Драгољуб прича:

– Бобан је добио задатак да током ноћи проведе кроз Косово јединицу од око триста војника. И кренули су из Мердара. Око три сата по поноћи зачула се хука непријатељских авиона. Убрзо, код места Волук, између Клине и Ђаковице, колону су напали НАТО бомбардери. Бобан се налазио у борбеном оклопном возилу, са једним потпуковником и шесторицом војника. Две ракете на топлотно навођење уриле су посред возила. Све је претворено у огањ и пепео. Тако је погинуо и наш син официр Бобан Милић.

Сахрањен је на приштинском гробљу крај свеже хумке брата Срђана, на којој су стајали још несвели букети цвећа. Било је потресно и тужно на сахрани. Као и првом и овом другом свом унуку деда по оцу 82-годишњи Божидар Милић одржао је посмртно слово. Онако, по народски. Поклонио се сенима својих унука јунака готово не пуштајући сузу.

Срце није издржало

Заједно са колоном изгнаника на пут ка Србији кренуо је и Драгољуб са супругом Надом и последњим сином Гораном. Стигли су у Краљево где су пре неколико година саградили кућу.

– Морали смо да напустимо родни крај. Најтеже ми је било, па и свима нама, да оставимо своју мртву децу да Шиптари газе по њима. Одлучили смо се да их пренесемо и сахранимо на краљевачком новом гробљу. Тако је и било и од 13. октобра прошле године леже наши јунаци на Барутани.

Своју голему тугу скривао је и носио у дубини душе најстарији брат Горан. Запослен у краљевачкој царинарници, свакога дана, по завршетку посла, одлазио је на гробље и седео крај Срђановог и Бобановог споменика. Скривао је тај бол целу годину. И није, ипак, издржао. У јутарњим часовима 13. маја 2000. године мајка га је нашла мртвог у кревету. Срце му је препукло од туге.

Нада и Драгољуб су остали тако сами. Сад је тужно и тихо у кући на ивици града. На источном зиду стоје три посмртна плаката. Врата на собама синова отворена. Као сенка, нема у болу, несрећна мајка их стално обилази. Загледа фотографије, трофеје, ствари и одликовања својих синова. И све у уверењу да све то није тако, да нису нестали њени соколови, да је то само привид и само ружан сан који ће проћи.

Али, истина стоји горе на Барутани. Стоје три хумке браће Милића – Срђана, Бобана и Горана.

Аутор: Воја Благојевић

Илустрована Политика

Дан ветерана

Објавио БОРБА14 у 04.52

http://borba14.blogspot.ca/2012/08/blog-post_31.html

Миодраг Зарковић: Тијанић – Дедин унук у телу Мадоне

Бесмртни Хероји неба

четвртак, 03. март 2011. 

Србији су потребни узори да би поново пронашла свој идентитет и треба јој подсећање на прошлост да би знала како да одабере прави пут у будућност.

Србски Херој – Пуковник Миленко Павловић

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.

4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра.

Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.

У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:

1. Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. – 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића

2. Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот

3. Авион типа Супер Галеб

Србски Херој – Потпуковник Живота Ђурић

“Командант 241. ловачко – бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 “Орао“, евиденцијског броја 25104.

Цитат из књиге С. Смиљанића, о погибији хероја мајора Животе Ђурића.

*****

„У нападу на положаје терориста тзв. ОВК на планини Чичавица, у рејону села Ликовац његов авион је погођен и Живота је погинуо.
Пилот Слободан Димовски, Животин „класић“ (генерација), који га је тада пратио на задатку, прича:
„Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха.“
По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.“

*****

Ово је прича о још једном пилоту који није рекао: “Нећу“. Није се уплашио.
Одговорио је на позив у помоћ неким другим херојима на земљи. Морао је да им олакша ситуацију, барем на кратко. Положио је живот, пар тренутака након тог десетина живота вредног ватреног дејства…

Србски Херој – Пуковник Слободан Перић

Дана 26. марта 1999. године добровољно се јавио да полети на борбени задатак да би се супротставио НАТО авионима који су бомбардовали Србију. После 12 минута ваздушне борбе и маневара над Западном Србијом, Перићев МиГ-29 је погођен а он се катапултирао на територији Републике Српске. Преживео је пад са висине од 7.000 метара.

Тог истог дана, неколико километара даље, на истом задатку погинуо је његов пријатељ и колега мајор Зоран Радосављевић. Перић је уз помоћ локалног становништва пребачен после неколико сати на територију Србије. По пензионисању 2004. године посветио се производњи ракије на свом родном имању а био је и власник аутоперионице. У знак сећања на каријеру пилота, најбољој ракији из свог програма дао је име „стари витез“.

Пензионисани пилот пуковник Слободан Перић настрадао је 29. маја 2010. године у саобраћајној несрећи која се догодила на аутопуту Осечина — Горње Црниљево у близини Ваљева. Несрећа се догодила када је џип „форд кампањола“ којим је управљао Слободан Перић слетео са пута, ударио у бедем и преврнуо се.

Србски Херој – Генерал Љубиша Величковић

За време НАТО агресије на СРЈ обављао је дужност помоћник начелника Штаба Врховне команде Војске Југославије за РВ и ПВО.

Дана 1. јуна 1999, за време обиласка положаја ракетних батерија ПВО-е у, околини града Панчева, након дејства НАТО авијације на овај град и положаје РВ и ПВО Југославије, једним од пројектила, смртно је погођен и генерал Љубиша Величковић.

Сахрана посмртних остатака Љубиша Величковић обављена је 3. јуна 1999. на гробљу у његовом родном селу.

Србски Херој – Мајор Зоран Радосављевић

НАТО бомбардовање почело је 24. марта 1999. године. Зоран је те вечери био у свом стану на Новом Београду где је живео заједно са својом девојком. Следећег дана одлази на војни аеродром „Батајница“ и придружује се својим друговима из 127. ловачке ескадриле „Витезови“.
Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
—  Сине мој немој да летиш.
— Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци.
Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборен је у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Сахрањен је два дана касније на гробљу у Београду.

Србски Херој – Пуковник Иљо Аризанов

Иљо Аризанов је био једини пилот Војске Југославије у ратном сумраку 24. марта 1999. над Косметом. Оборен је у ваздушној борби са НАТО агресорским авионима. Катапултрирао се из оштећеног авиона изнад реона Дренице, јаког шиптарског упоришта. Тек трећег дана провлачећи се територијом поседнутој од шиптарских терористичких банди ОВК, стигао је до приштинског војног аеродрома Слатина.

Нарушеног здравља са тешким срчаним проблемима, као последице рата и обарање, пензионисан је у чину пуковника.

У својој 52 години пензионисани пилот-ловац пуковник Војске Југолсавије Иљо Аризанов преминуо је 04. 09. 2011. у Београду од последица срчаног удара. Одликован је Орденом за храброст, а Радио-телевизија Србије је о херојском подвигу Аризанова и његових колега снимила документарни филм Нико није рекао нећу.

Нова власт у Србији није га удостојила испраћаја који приличи хероју,изостао је прелет авиона МиГ-29 из ескадриле којој је и сам припадао.

Срамота за државу Србију и њену војску – Иљо Аризанов је летео у рату, борио се и био оборен, држава Србија за њега није могла да лети ни у миру на последњем испраћају у вечност хероја српског неба.

Не заборавимо наше Хероје.

___________________
Извор: Дан Ветерана – Видовдан