Ако нам званично поставе услов: Европа или Косово – одустаћемо од европског пута. То сам говорио у кампањи и мој народ не би био изненађен ако бих то предложио, рекао је Николић у интервјуу Новостима.

Николић сматра да је Србија достигла степен уређења који јој омогућује да може да рачуна на чланство у ЕУ, али је додао да је Европска унија држи на одстојању због Косова.

„Може тако да нас држи још сто година, ми нећемо променити став о јужној покрајини. Ако почну да нам дописују нова правила која нису важила за друге државе, онда могу да нас одбаце од себе. У том случају је боље да нам кажу: ‘нећемо вас'“, рекао је Николић.

Упитан због чега би косовски Албанци седали за сто ради разговора са Србијом када је и за њих и кључне државе Запада Косово независна држава, Николић је рекао да Србија о томе води рачуна и озбиљно схвата став Немачке која је стуб ЕУ.

„Зато на преговоре треба отићи са директним питањем: да ли ми можемо да рачунамо на преговоре и чланство у ЕУ, ако се не слажемо са независношћу КиМ?“, сматра Николић.
 
Шеф преговарачког тима – Дачић или Николић?

Председник Србије је рекао и да ће у петак бити одржан састанак државног врха о платформи за Косово.

„Циљ је да се пронађе решење које није независност, а које у великој мери одражава суштинску аутономију која је гарантована Резолуцијом 1244“, рекао је Николић.

Упитан да ли је тачно да је постигнут начелан договор да премијер Ивица Дачић буде шеф преговарачког тима, Николић је рекао да је то право премијера по Уставу, а да га он може пренети на председника државе.

„Ако ме Влада овласти да водим преговоре, драге воље ћу то да прихватим. Нисам рођен са круном на глави. Није тешко преговарати, ако са собом понесете праву платформу. Тешко је када морате да телефонирате и питате: предлажу ово, шта да радим? Ови пре нас су послали чиновника и рекли му: само се ти јављај, а ми ћемо да решавамо уместо тебе. Тако сте на папирима добили парафе Борка Стефановића. Шта они значе за његову личну одговорност, пита се Николић.

Крупне рибе измичу правди?

Упитан о борби против корупције и да ли страхује да ће „крупне рибе измаћи правди“, Николић је позвао полицију и тужилаштво да му се лично обрате ако сматрају да ће неки предмет завршити у фиоци.

„Позивам све из полиције и Тужилаштва, ако сматрају да ће нечији предмети завршити у фиоци, да ми се лично обрате. Морамо сиротињи да покажемо због кога је сиромашна“, рекао је председник Србије.

Извор: Вечерње новости, Вести

ПРЕДСЕДНИК БЕЛОРУСИЈЕ У ЧЕТВОРОЧАСОВНОМ ИНТЕРВЈУУ ТЕЛЕВИЗИЈИ BBC И ЛИСТУ THE INDEPENDENT

• Демократија, каква је код вас и у Америци, за нас је неприхватљива. Ваша демократија убија изван граница ваше земље милионе невиних људи. Чак и да сте то урадили грешком, требало би да се сакријете у мишију рупу и да из ње не излазите. Ви немате право ништа да говорите, не само са говорнице ОУН, већ уопште немате права да говорите пошто сте убијали људе – рекао је Александар Лукашенко

        БРИСЕЛ је – сасвим очекивано – санкције Белорусији продужио за још годину дана.

       А белоруски лидер Александар Лукашенко – у четворочасовном интервјуу британској телевизији BBC и листу The Independent – поручио је Западу да не схвата процесе у Белорусији и да покушава да његову земљу „демократизује пендреком“.

       „Коме треба таква демократија?! Од такве демократије мука је не само мени, већ читавом белоруском, руском и украјинском народу“ – нагласио је председник Белорусије.

       „Демократија, каква је код вас и у Америци, за нас је неприхватљива. Ваша демократија убија изван граница ваше земље милионе невиних људи. Чак и да сте то урадили грешком, требало би да се сакријете у мишију рупу и да из ње не излазите. Ви немате право ништа да говорите, не само са говорнице ОУН, већ уопште немате права да говорите пошто сте убијали људе“ – рекао је Александар Лукашенко у интервјуу.

       Председник Белорусије је оптужио западне земље за коришћење „двојних стандарда“ у међународној политици.

       „Американци покушавају да нас демократизују. У реду! Али, идите у Саудијску Арабију и демократизујте је! Да ли ми личимо на Саудијску Арабију? Она је далеко од нас. А зашто је не демократизујете? Зато што је за вас прихватљив сваки кучкин син, ако је ваш“.

       Лукашенко је указо да је на Западу био написан сценарио смене власти у Белорусији, сличан оном у арапским земљама.

       Иза свих смена лидара у арапским земљама, истакао је председник Белорусије, вире уши америчких интереса.

       „Ради се о њиховим себичним интересима, а коме то треба? Да ли је оваква исламизација режима била потребна арапском Истоку? Није. Када би схватали шта су тамо натворили, ни сами томе више не би били ради“ – рекао је председник Белорусије.

извор: факти.орг

 

Премијер Србије Ивица Дачић затражио је од државне новинске агенције Танјуг да се извини српској и немачкој јавности, јер је неадекватно пренела његов јучерашњи говор у Драгинцу, што је довело до интерпретације у другим медијима које штете државним и националним интересима.

„То (извињење) тражим и од Б92 јер је објавио наслов ‘Злочинци нас не пуштају у ЕУ’. Не знам да ли су медији свесни последица таквих интерпретација“, рекао је Дачић новинарима у Палати Србија, у паузи конференције о трговини људима.

Дачић је истакао да је Танјуг његову изјаву у Драгинцу код Лознице, где је одржан помен стрељаним цивилима у Другом светском рату, пренео на неадекватан начин, а да су други медији, као Б92 и Блиц, на основу тога објавили изјаве коментатора.

„Сада се може очекивати да Немачка упути званичан протест. Медији не морају да ме воле, али би требало да имају одговоран однос према држави. То што су јуче урадили је директно штетно за национални и државни интерес“, казао је Дачић.

Он је позвао медије да „ако већ не шаљу новинаре на догађаје, не тумаче његове мисли, него да их само пренесу“.
„Не мислим да сам толико вредан да тумаче моје мисли. Данас ћу доставити свима шта сам рекао па нека се види да ли је негде поменуто да нас злочинци не пуштају у ЕУ“, додао је.
„Ниједан нормалан човек то не би могао да каже, чак и да тако мисли, то не би рекао“, навео је Дачић.

Дачић је додао да је јуче дошао у ситуацију да је морао да моли медије да објаве оно што је рекао.

„Одмерио сам шта је требало да кажем и за то сносим одговорност. Мислим да нисам погрешио јер никога нисам повредио. То сам говорио и у УН. Немам коме да се правдам, шта сам рекао, рекао сам, а ако нисам добро рекао, народ ће то оценити на изборима и тачка. Али, немојте да од тога да правимо дипломатске скандале“, казао је Дачић.

Дачић је навео да је јуче рекао да Србија после геноцида који је преживела у два светска рата, јер је била на правој страни, није заслужила неправедан однос према њеним државним и националним интересима.

„Одмах после Другог светског рата, они који су починили злочине почели су да граде нову Европу. Сматрам да и Србија има право на своју нову сансу. Поражени у Првом и Другом светском рату постали су важнији фактор од Србије на Балкану“, казао је Дачић и упитао „какве то везе има са интерпретацијом у медијима“.

 

Шта је Дачић рекао у Драгинцу, извињење Тaнјуга због погрешне интерпретације Дачића

ИЗВОР:  ПРАВДА/ ТАНЈУГ

Поређењем информација које је Танјуг објавио и снимка онога што је премијер Ивица Дачић рекао 14. октобра 2012. године у месту Драгинац, утврдили смо да делови Танјугове информације не одговарају обраћању премијера.

Ту информацију пренели су и други медији, а након тога уследиле су реакције политичара из земље и иностранства.

Да то не би изазвало још теже последице, извињавамо се јавности и премијеру.

Уређивачки колегијум Танјуга.

Преносимо Дачићев говор у целини:

„Има дана који су горки од сећања. Место попут овог чије је страшно бреме људске патње тешко одагнати.

Ово је час када су наше мисли посвећене онима који су нестали у само једном дану час горког сећања, тамног и знаног.

Ово је дан који проживљавамо као дан и као симбол великог губитка. Сталну опомену и сведочанство безумља које је претило да овлада људскост, саосећање и разумевање. На данашњи дан 41. године, прошлога века нацистички окупатори извршили су прву али једну од највећих масовних ликвидација цивила на нашој територији током читавограздобља другог светског рта. У свега неколико сати тог стравичног дана смрт је покосила 2950 житеља Драгинца и околних села.Стојимо поред споменка невиним жртвама које нису овековечене у песмама као што је Крвава бајка. Стихови о њима и данас више од седам деценија након тог злокобног дана нису ипевани. Њихова трагедија и страдање није у довољној мери уткано у наше национално колективно сећање.

Драгиначке жртве су заборављене. Ишчилили су из нашег сећања малишани страдали у овом питомом месту, њихови родитељи, комшије. Моје обраћање посвећено је деци, женама, мушкарцима, старима, невиним жртвама. Свима онима који су отишли и оставили недосањане снове о неоствареној љубави. Ове речи као родитељ изнад свега и на првом месту посвећујем деци. Деци која су нам одузета нељудском руком. Деци успаваној у безизленој игри у школи на кућном прагу. Желим да у наше заједничко сећање данас призовем та мила детиња лица, безазлене очи, осмехе, жељу за животом која је угашена изненада тога дана. Да су преживели, данас би неки од њих можда били међу нама. Седи попут ових поносних глава које видим овде. Били би наши родитељи, наше деке, баке. На жалост, њихови животи су брутално окончани. Они су остали окамењени у једном страшном времену о коме нам говоре наши стари . Сетимо се свих пострадалих на кућном прагу, у њиви, крај колевке, погледајмо старе фотографије, завиримо у шкриње и тамо ћемо пронаћи потпуно заборављено сведочанство живота оних којих више нема.

Грађани Србије, постоје дани у животу који тежином свога значаја и симболике мало кога остављају равнодушним. Један од таквих је и 14. октобар. Тога дана, наши заједнички преци суочили су се са судбоносним искушењем страдања, мучења и смрти. Био је то дан потпуне негације разума, људскости и осећања. Препуштајућу у овом тренутку све њих никад заборављеном нашем оснаженом сећању, молим вас да сачувате поруку овог окупљања, и њу неокрњену пренесете свима, вашим ближњима, вашој деци, родитељима, целој Србији.

Заборављена жртва је нешто што не смемо себи дозволити. Не само због људске обавезе да памтимо трагично пострадале већ и због дужности да знање и сећање на оно што се догодило у прошлости у потпуности неокрњено и ненарушено предамо генерацијама које следе.

Жртве не смемо заборавити због тога што сматрам да је данас неопходно не само да се сећамо него и да се поносимо борбом против фашизма коју смо имали у Другом светском рату. У ери заборава и поништавања свега онога што је било у нашој прошлости, вероватно неко жели да поништи и трагедију која нам се догодила у Првом светском рату и у Другом светском рату.

Подсетићу да године које долазе, представљају године у којима морамо се подсетити на трагичне догађаје од пре једног века. У Првом светском рату Србија је изгубила готово половину мушког становништва . У Другом светском рату Србија је дала огромне жртве. И то не само на територији данашње Србије, него су Срби страдали свуда тамо где су живели у тадашњој Краљевини Југославији.

Данас, после геноцида који смо преживели у два светска рата због тога што смо били на правој страни међународне заједнице, мислим да је апсолутно Србија није ничим заслужила да има неправедан однос међународне заједнице , према њој, према нашим државним инационалним интересима јер Србија је увек била на страни оних који су се борили против фашизма и против геноцидне политике као шо је била она која се показала овде у Драгинцу. Одмах после Другог светског рата они који су починили овај злочин су почели да граде нову Европу. Сматрамо и да Србија има право на своју нову шансу и зато, не само да је не смемо заборавити, него морамо стално да истичемо жртве које смо дали, зато што су наше жртве заборављене , зато што је историја искривљена и историјски поражене нације у Првом и Другом светском рату су данас постали важнији фактори на Балкану него што је то Србија и српски народ.

Зато желим јасно да кажем, да они који су овде изгубили животе, нису изгубили на фронту, нису они пали у борби против Немаца, него су биле невине жртве, жене, деца, стари. Они су уткали и сви који су пали у Другом светском рату су уткали свој еживоте у нову Европу у Европску унију, где нас сада условљавају да би смо у њу ушли да морамо да дозволимо да се заврши оно што се започело у Првом и Другом светском рату а то је да се Србија што више смањи.

Ми не смемо да дозволимо да су ове жртве биле узалудне и зато ће Влада Републике Србије и Србија учинити све да истина о Србији и наши државнии национални интереси буду брањени на миран начин али најважније од свега јесте да ми морамо схватити да у борби за људске вредноти, за европске вредности Србија је дала много више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске уније и који дан данас говоре о томе како Србији тамо није место, који нам свакога дана прете говоре да Србија треба да призна независност Косова да треба да нам врате визе и све остало што не спада више у домен једне озбиљне политике.

Ја желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете, Србија је заслужила да буде део Европе јер је Европу стварала и овде. Зато нашим незаборавом, нашим одлучним непристајањем да све ово препустимо тмини историје ми сведочимо о својој спремности да се боримо за идеале слободе, равноправности и поштовања, заједнички и истрајно јер, 2950 жртава, невиних жртава, да су припадници неког другог народа о томе би се писале приче и легенде и можда би се у неким државама и прогласио као дан сећања, и незаборава као што је то било за неке друге догађаје. Морамо мало више да ценимо своје жртве и наравно, морамо да опростимо онима који су злочин починили, не можемо да заборавимо, међународна заједница и они су за све ово што се десило и једино нашта не пристајемо то је да су њихове жртве вредније од наших. Да би смо могли да се боримо против свега овога о чему сам говорио неопходно је да никада не заборавимо своју историју. Треба се окренути будућности, али треба извући поуке из историје.Треба учинити све да се избегну ратови и зато ми желимо да на миран начин решавамо све спорове али ја тражим од целе Србије да више поштује своје жртве које је дала у борби за слободу и да ове године које су пред нама искористимо да не дозволимо неким земљама да изврше ревизију догађаја од пре сто година јер и Први светски рат може бити приказан на начин који некоме одговара као резултат лудости некога ко је извршио атентат на Франца Фердинанда не говорећи о томе да су то биле историјеке прилике које су довеле до тога да и Срби и муслимани у БиХ се дигну против Аустроугарске анексије БиХ. Зато је важно да се зна ко је на чијој страни био . Ми смо били на страни истине и правде и очекујемо да они на чијој смо страни били, данас буду такође на страни истине и правде кад је Србија у питању.

Хвала Вам и желим да се ове жртве никада не забораве. Нека им је слава“.

извор: Правда, Бета, Вести

 

 

У аутомобилској несрећи на путу из Илирске Бистрице у Св. Петру код Горице, погинуо је 23. априла 1945., око 22 часа Димитрије Љотић. Ишао је у штаб војводе Момчила Ђујића да се поздрави са Епископом Николајем и Патријархом Гаврилом, уочи његовог одласка из Словеније. Мртво тело Димитрија Љотића, пренешено је у капелу Динарске четничке дивизије, где је, после помена, Епископ Николај одржао говор, који читаоцима СРБског ФБРепортера преносимо са страница књиге Ратибора Ђурђевића „Утемељитељи“…

„Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату, и у миру, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник, и као грађанин. Баш они који су били на површини, и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га је узео баш  своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут, својим животом и својим трудом, до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светосавски, какве молитве, дечије милине!“

 

 

Људи које не можете чути на државној тв:

Текст који сам превела можете да прочитате у наставку, објављен је на сајту http://www.srpska.ru 15. октобра 2012. Мирно и тихо, без објава и дизања прашине свих врста, ови људи су се окупили и дошли да помогну. И не само сада. Помагали су они када је било још теже. Помагали су и када су бомбе падале. Ми смо морали да се супротставимо, они нису. Али су дошли. И сада су ту, међу нама. Само треба да се осврнемо око себе. И да не заборављамо.

Пре више од једне године, у лето 2011. нагло се погоршала ситуација на Косову. Албански сепаратисти који су преузели контролу над већим делом територије ове покрајине која је света за сваког православног Србина, покушали су да га дефинитивно одвоје од основне територије Србије због чега су покушали да успоставе контролу прелаза на административној граници. У одговор на то Срби су подигли барикаде на којима су дочекали напад непријатеља. Борба са окупаторима које је активно подржавала војска КФОР-а одмах је постала жестока. Практично ненаоружани Срби храбро и неустрашиво одбијали су нападе Албанаца и КФОР-оваца један за другим и нису им дозвољавали да приђу близу административним прелазима. То је трајало неколико месеци. Током жестоког отпора више од три стотине Срба који су штитили барикаде било је рањено, а скоро тридесет од њих је задобило тешке ране.
Покрет «Косовски фронт» се од самог почетка борбе трудио да пружи сваку реалну помоћ српским јунацима који су водили (а и сада воде) неравноправну борбу за слободу. Прикупљени прилози били су утрошени да се набави храна, униформа слична војничкој, пољска кухиња и друге примарно потребне ствари. То је помогло косовским борцима да ојачају дух и да се боре до краја, до победе. То је заиста било тако: без обзира на чудовишни притисак, нападе, примену сузавца и ватреног оружја против њих, браниоци барикада нису се повукли и нису дозволили Албанцима да успоставе контролу над прелазима. И без обзира на то што сада на прелазима дежура полиција ЕУ, она се труди да не заоштрава ситуацију. Представници покрета «Косовски фронт» Потпуно су мирно посетили покрајину Косово и Метохија у још једној у низу акција подршке српском становништву које се бори у покрајини.
Покрет «Косовски фронт» је заједно са друштвом српско руског пријатељства «Косовско огњиште» из Косовске Митровицы донео одлуку да пружи материјалну помоћ двадесет четворици најтеже рањених бранилаца барикада. Акцији се прикључило и друштво «Косовско огњиште» из Бањалуке у Републици Србској. Заједно са признањима и заставама Руске Федерације јунаци су добили и новчану материјалну помоћ – по десет хиљада динара. Укупни износ помоћи износио је 240 хиљада динара, што износи 2100 Евра.
Свечано додељивање награда организовано је у сали општине Звечан – малог сеоцета поред Косовске Митровице. На свечаности су присуствовали представници руководства општине, телевизије Косовска Митровица и, наравно, рањени јунаци. Ова је акција, осим свог главног циља, имала још један и не мање важан. Сведоци смо да се рањеници често заборављају, а признање њихових заслуга од стране друштва не стиже одмах, често га уопште и не буде. Акција која је реализована у Косовској Митровици показала је да није тако и да се јунака сећамо. И сами рањеници су говорили: „Хвала Богу да нас се неко сетио!“. И то даје нову снагу онима који данас, овог часа, дежурају на барикадама, који су се претворили у српске стражаре на првој линији на територији коју је привремено освојио противник.
Ова акција је четврта по реду у оквиру операције „Косовски штит“, чији ток у целини можете видети на адреси: http://kosovo-front.ru/akciya_kosovskiy_schit.
У међувремену, операција „Косовски штит“ се наставља: у оквиру пете акције која је започела добијени су први прилози у износу од три хиљаде рубаља од огранка „Косовског фронта“ на Кубању.

 

http://www.srpska.ru/article.php?nid=19768&fb_source=message

 

 

У Косовској Митровици 12.10.2012 године обележена је стогодишњица ослобођења Старе Србије. На скупу су говорили историчар Владан Томовић и председник НП Отаџбина Игор Војиновић.

У наставку погледајте видео запис са тог скупа, као и транскрипт обраћања брата Игора Војиновића и Владана Томовића, који је направило уредништво „Срби на окуп„.

Обраћање брата Игора Војиновића, историчара и председника Народног покрета „Отаџбина“ из Косовске Митровице, на скупу у Косовској Митровици поводом обележавања 100- годишњице од почетка Балканских ратова и ослобођења Старе и Јужне Србије

Даме и господо, браћо и сестре, помага Бог.

Што рече мој пријатељ и колега из Ибарског Колашина, Владан Томовић, данас су државни органи, и органи науке и просвете, требали да организују нешто што би поменуло макар ослобађање Старе Србије. Али, иако они то нису урадили, ми смо једним скромним средствима, тачније без пара и динара, са мало воље, морала и патриотизма, Светосавља и родољубља, одлучили да ипак то урадимо, иако некима, изгледа, то не одговара. Јер да им одговара, Министарство просвете Републике Србије би направило нешто. Да им одговара, Министарство науке би направило. Да им одговара, постојало би Министарство за Косово и Метохију, које би то достојанствено обиљежило.

Косово и Метохија, Вардарска Македонија, дио Сјеверне Албаније, а изгледа се спрема и Рашкој области, треба да буде поново под окупацијом. Ми имамо једноставан избор- да ли постати ново робље, или се супроставити да се после стотину година од ослобођења Старе Србије, после победоносних јуриша Прве, Друге и Треће Српске Армије, Ибарске војске и Црногорске војске, ми треба да заборавимо ко смо и што смо. Да ли је могуће да нисмо достојни својих предака? Да ли је могуће да смо недостојни својих будућих потомака? Да смо тотално незаинтересовани за сопствену судбину, да смо незаинтересовани за Косово и Метохији, за Вардарску Македонију, за Рашку област? Много је Српске крви проливено у Балканским ратовима, и сувише да би то неко смио да заборави.

Ми се извињавамо што нисмо ово организовали можда мало боље, али боље нисмо могли. Извињава се и господин Мирко Јовић, који због болести није могао доћи.

Јуче је овде одржао једну веома значајну трибину Славенко Терзић, један од најбољих Српских историчара. И њега смо звали да сврати овдје. Нажалост, он је морао одмах да се врати у Београд.

Покушаћемо да видимо да са једном трибином и у Зубином

Потоку обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Покушаћемо са новим билбордима, такође, да обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Направићемо један парастос свим изгинулим Српским јунацима, изгинулим у Балканским ратовима.

Иначе, већ постоје два билборда, која је урадила организација „Срби на окуп“- да се не заборави оно што се десило тачно прије 100 година.

Зато Вас молим: Никад не заборавите оно што су урадили наши претци- ако мислите на будућност. Хвала.

 

Говор историчара Владана Томовића на Скупу у Косовској Митровици поводом 100-годишњице ослобођења Старе и Јужне Србије

Помаже Бог, браћо и сестре.

Имам велику част да Вас овде поздравим, као историчар, на овом нашем скупу, јер смо се скупили да обележимо 100 година од ослобођења Старе и Јужне Србије, као и да одамо почаст великим Српским јунацима, који су након 523 године успели да реализују Завет предака, да запале Заветну свећу књегиње Милице.

Каква је онда била ситуација, историјске прилике? Укратко- сличне данашњима. Терор над Српским становништвом постао је још већи него у минулим деценијама, а и вековима. Талас ослобођења, који је захватио Србију у току 1866., стигао је 1878. до прага Старе Србије. Нажалост, ту се и зауставио, а онда ће, у наредним годинама до 1912., преко 100 000 Срба бити протерано са територије Косова и Метохије. Рекло би се да ситуација у великој мери личи на данашњу и због још нечег. Србија је имала намеру да настави свој започети план ослобођења, али су се противиле Западне силе. Односно, ни по коју цену нису желеле да дозволе одлазак Турака са Балкана, јер би тиме отвориле пут присуству Русије, јер би тиме ојачала Србија, и омогућен био Руски утицај на Балкану, па је Аустро-Угарска читаво ово време константно звецкала оружјем на Српским границама, и играла на карту неслоге и братске заваде међу Балканским народима.

Пројекат Балканског савеза није био нова идеја, то је идеја коју је развио још велики кнез Михајло Обреновић, али је он и пао као жртва такве политике, јер је засметало великим силама.

А онда на почетку 20. века, коначно, онда када су Балканске државе- две Српске државе, Србија и Црна Гора, увиделе да се, заједно са Бугарском и Грчком, разлике морају превазићи, да се мора повести борба, онда је коначно, међусобним уговорима 1912., конституисан Балкански савез, под патронатом Руског цара Николаја Другог Романова, а са циљем да се Балкан препусти Балканским народима, односно да се ослободи од Турског ропства.

Та 1912. памтиће се, и иначе представља једну од најсветлијих тачака у нововековној историји, јер је коначно ослобођена Стара и Јужна Србија, али како каже наш народ:“ Светац се познаје по Вечерњу.“ Тадашња малена Србија, са 2 922 000 становника, успела је буквално да за једну ноћ мобилише преко 350 000 војника. Тога дана нико није био уморан, нико није био болестан, нико није имао преча посла. Сви су појурили , брат за братом, отац за сином, да узму пушку, и да испуне прадедовски Завет. А каква је била атмосфера најбоље сведочи податак да ће на челу Прве Армије, која ће извести најважнији пробој, бити и командовати нико други него престолонаследник Александар, син краља Петра Првог Карађорђевића.

А Српска војска је за ову прилику имала заиста блиставу команду. Као врховни командат био је њен краљ, Петар Први Карађорђевић. Начелник Генералштаба био је Радомир Путник, који ће због заслуга потом бити унапређен у највишу титулу, у почасно звање војводе, као и друге остале Српске војсковође.

Првом Армијом командовао је престолонаследник Александар Први Карађорђевић. Њему од помоћи ће бити генерал Петар Бојовић.

Другом Армијом је командовао Степа Степановић, док је Трећом, уједно, за нас који овде живимо и преживљујемо нешто слично, најважнијом, командовао генерал Божидар Јанковић. У таквим условима неопходно је било не изазвати бес Аустро- Угарске, која је Србију од Берлинског конгреса притискала и са Севера и са Запада, и морало се водити рачуна да се она не умеша.

Све је почело од тога што је Црна Гора 8. октобра објавила рат. Аустро-Угарска као да је рачунала да ће Балкански савезници доживети неуспех у првим биткама, па се није ни мешала, а онда ће се након тога и остале чланице умешати у ток Балканског рата.

Српска војска је очекивала да ће се одлучујућа битка водити надомак Скопља, на Овчем пољу, међутим, десиће се , и пре но што се очекивало, при временским условима тежим него што је ово данас, по кишовитом времену, по блатњавом терену, надмоћнију турску војску Српска војска ће растурити у парампарчад. Taко ће настати чувена изрека: „ Куманово за Косово.“

Тиме је Косово освећено, а за то време ће Трећа Армија, под вођством Боже Јанковића, извршити продор на територију Косова и Метохије. Истовремено, Српска војска, али из друге државе, из Црне Горе, из оне друге Српске Краљевине, продрла је на територију Рашке области и Метохије, и тако је настало ослобођење. Пред Српском војском бежали су турски војници, али, такође, и шиптарски пашабозлук, који је предњачио у насиљу деценијама. Тако да су редом, корак по корак, Српске армије напредовале, а Српски војници, који су ступили на Свето Косово, падали су на колена љубећи Свету Српску Земљу.

То није било случајно, јер, у претходним, рекао бих, вековима, сваком мушком ново-рођеном детету широм Српске Земље говорило се: „Здраво да си, осветниче Косова.“ Е, видите, управо та генерација наших предака, која је стасала почетком 20. века, биће позвана на домаћи задатак да обави ту Свету Дужност, тај Свети Циљ, да ослободи Стару и Јужну Србију.

Да бих мало појаснио- под појмом Старе Србије подразумева се Рашка област, Косово и Метохија, док појам Јужне Србије односи се на Вардарску Македонију, где је била и највећа Српска жртва, односно 2 дана након Кумановске битке, након 24. октобра, Српска војска, уз величанствен дочек од мештана ушла је у Српски царски град, у Душанов град, Скопље, и наставила даље да гони непријатеља, да би одлучујућу победу однела у новембру, од 16. до 19. новембра 1912. на прилазима Битоља.

Турске јединице су биле разбијене и натеране у панично повлачење. За то време успеха су имали и остали савезници. Грчка је имала успеха, али што се тиче Бугарске, дејствовала је и Друга Армија, која је притекла у помоћ на домаку Једрена, и помогла у тим заједничким акцијама.

Што се тиче…Србија је већ почетком децембра склопила примирје. Наш циљ, који је био пред нама вековима, је заиста био извршен. Две војске, она из Србије и она из Црне Горе, среле су се у Рашкој области, и у Метохији. Коначно, то ће бити признато и Лондонским миром од 30. маја 1913.

Процес ослобађања Српских земаља на Југу био је завршен, а Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу. До уједињења неће доћи, опет због страха од Аустро-Угарске, али ће тај заклети непријатељ Србији поново успоставити срамне услове и ултиматуме већ наредне 1914. године.

Ово би укратко био преглед тих догађаја и кључних ствари, али ја бих се овде осврнуо и на последице тога рата- шта је , у ствари, тај рат донео.

Србија је дупло увећала своје територије, и Србија је вратила своје границе које је још у Средњем веку успоставио Краљ Милутин, односно Србија више неће имати спорних питања са Грчком. Србија ће бити од Београда до Битоља.

Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу, и исправљена је вековна неправда према овој колевци Српства, односно, Јужна и Стара Србија су постале саставни део и неотуђиви део Краљевине Србије.

На самом крају, Аустро-Угарска, која и даље звецка оружјем, и која је Србију, односно Српске снаге (војску Србије и Црне Горе), приморала да се повуку, да одступе од Скадра, наредне године ће једва дочекати да објави рат.

А ми би смо могли овде и једну паралелу да направимо са данашњом ситуацијом и са понашањем тих Западних моћника, који опет желе да Србија капитулира и да положи оружије, и да нам поставе нове ултиматуме, који су још срамнији него ови од пре 100 година. Тако, ако бисмо данас гледали из ове перспективе, из овог угла, НЕМА СВЕТЛИЈЕГ ЦИЉА ОД ПОНОВНОГ ОСЛОБАЂАЊА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, али исто тако, нема ни важнијег догађаја из наше нововековне историје, бар за нас који и даље живимо на овим просторима, од Првог Балканског рата. Зато треба чувати сећање, треба се увек учити на традицији, на Светлим примерима наших предака из 1912.

Њима нека је вечна слава, палим борцима, а таквих је било

22 000. 21 000 војске са инвалидитетом. Црна Гора је имала преко 9 000 погинулих, значи долазимо до тога да је преко 50 000 Српских ратника било избачено из строја потпуно, односно да ми ово требамо чувати, а што је до нас, да бар на овакав начин обележимо.

Мада, ово је требало много боље. Требали су, да кажем… требали су много већи чиниоци, много позванији за ово. Али, шта да радимо…живимо у таквом времену. С наше стране ово да учинимо и да НЕ ЗАБОРАВИМО:

Хвала Вам на пажњи.

Транскрипт урадила мон.Стефанида