Питаш, ко сам ја
Да, ја сам кћи Бога живог
Честица Створитеља
Светлосна искра
Ја сам душа
Љубављу испуњена
Чиста
.
Да, оног што створи
Земљу, небо и море
И све овоземаљско
Реке и горе
Све што дише
И добрим мирише.
.
Оног што створи
Светове видљиве
Што духом води
И оне далеке невидљиве
Светлост од светлости
Истинитог Бога
Једна тачка у вечности
Ја сам радост
Ја сам вихор
Ја сам слобода
.
Питаш ко сам ја
А кроз Бога
У једности дишемо
Ја сам ти
Ти си ја
Љубав и радост
Милост и благост
Од Бога живот
Човеку дати на дар.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Запамтих сваку реч на гранчици коју ми птица донесе,

Нисам се питала откуд баш сада она долете

знала сам да си је послао на крилима Стрибога

и да си ту гранчицу извадио из венчића моје косе.

.

Запамтих позив који си ми у духу рекао

ништа снажније се није оваплотило до мириса цвета мога

јер у руци си га држао, муњама светлим окупао,

знао си да га чекам, а тренутак си свети чекао!

.

Осетих твоје присуство на разини овој сада

и све паучинасте нити што их Мокоша некад је ткала,

добих у новом руху хаљине ланене беле

и добих причешће безмртно из небеског светога грала!

.

Знам, срешћу те у појавном облику овом,

када време дође и Дажбог пошаље кишу,

и када Сварожић засија да на свим половима растера таму.

виле ће држати перо да у вечности вечност запишу саму!

.

Живим за тај тренутак небеске правде твоје,

Кроз мене тече река неугаслог плама,

штит сам ти поставила оружјем деснице своје

из срца направљеним да таму љубављу слама!

.

Са мном је Велес који ме снажи храброшћу и славом

И Симаргл , твој пријатељ верни у вучјем облику саздан

И душе предака под коловратом сјајним

И свети дарови душе твоје под именом тајним!

.

О, како дивно мирише гранчице цвет!

.

– Из збирке родноверне поезије-

Летњи ветрић створен беше

да глади руке и длан леви

где држаше Ружу за ме …

.

И Брезе певају у у сећању на те

моћно се њишући, лако пратећи

твоје стопе утиснуте

у Етру и истини.

.

Твоје косе би ветар запалиле

док играше сама иза бледог дрвећа

у шумама старине,

где видех те први пут

где ми се увек срце врати ту,

да пева песму и плеше игру свету

наше љубави и истину сву …

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Сопствени сам заточеник
У жељи да осадашњим
Прошлост.
.
У дијалогу са собом,
На најтежем путу
Да досегнем себе –
Дубоко…
.
Да разоткријем будућност,
Раздвојим добро од зла,
Јаву од сна…
.
Да раздвојим клетву
Од молитве, глас од ћутања,
Мир од немира…
.
Да вратим култ мајке,
Родитељства, породице, поштовања,
Помирења са собом и свима.
.
Да вратим култ Човека!

Уснули праху утробе моје
у тмини свјетле вјеђе твоје.
Би̏ло, што кротко удара зид,
остаде нечујно за уши моје.
.
Сада те видим,
и чујем,
и осјећам.
Без вида, без слуха, без додира.
Искро у тами,
искрит ћеш вјечно у мом сјећању.

Фото: Искра; Википедија

Молили се Богу,
Јоаким и Ана.
не губише наду
до последњег дана.
.
Бог испуни жељу,
Стари завет пише,
за дете се молили
Богомајку добише.

Фото: Свети Јоаким и Ана;Википедија

Понекад,
понекад ти чудна сенка дира очи.
То је прошлост.
Привикавање на тебе.
Од дана кад смо се срели, никоме ниси сличан.
Разумела сам све што си прећутао.
Разочарана нада и даље чека,
не затварај свој свет.
Видим себе како долазим са ножем.
Ти си судија, ја сам жртва.
Судећи мени, осуђујеш себе.
Не заборави.
Када пожелиш да ме видиш,
очи заклопи.
Она којој верујеш ти неће испустити руку.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Стојим и гледам те
Уздигнута на подијуму
стојиш.
На жену ми личиш.
.
Облине и стаменост,
отвореност и тајновитост,
танана и крхка,
а вековно снажна.
.
Понекад укопана
када ти чврстина земље треба
Понекад усправна
када си сигурна и јака.
У недрима благо чуваш
Благодети за Човека и Свет.
.
У нутрини својој
разна блага имаш
која само некоме
и само некада
показујеш и делиш.

Фото 1:Амфора; Википедија

Фото 2: Витка жена; Википедија

(Призренско – јужноморавски дијалект)
.
Овај народ неје глуп,
само малко ућутаја.
Умирија се док прође
овај бука, овај граја.
.
Овај народ неје шунтав,
знаје си он штоси треба.
У жито си иде кукољ
и погача преко ‘леба.
.
Овај народ неје глув,
чује што се све орати.
Џабе крст што погазују,
веру неће ни облатив.
.
Овај народ неје ћорав,
види што се с’ њега прави,
ал’ немој ги дупе л’же
да ће народ све заб’рави.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Осмехнем се себи и њој
без да крај Вардара синем
пожелим да љубав отпевам
али јој ипак песму пишем.
Осећам грешке своје и њене
док кроз амбис стењу и моле
срећу да изродим пожелим
али ме сећања сломе.
Угледам љубав под
гробном парцелом
пожелим да смо
негде другде
она мртва живи
а ја жив тонем.
Осмех пожелим да вратим
напишем стрепње нове
јутро ме суморно пробуди
па и она оде.

Фото: Фототека Србског Журнала