Фото: Власинско језеро; Википедија

Можда је језеро најлепша колевка воде. Она се ту безбрижно љуљушка као уснула лепотица, чекајући принца да је пробуди. Буђење језера не дешава се кад гране јутро или падне ноћ, кад на њему има купача или бродица. Ветар је најстраственији љубавник, који језеро буди, грли, љуби, подиже, али никада не допре до његових дубина, већ таман толико да га узбуди, узбуни, заталаса..
Свако језеро је огледало свог окружења и времена и свако има душу. Свако језеро има свој почетак и свој крај. Нека језера настају из поточића или река. Нека сама из себе извиру. Нека су чекала снегове да би се родила. Ето, нека су рођена природним, нека вештачким путем. Не само то, свако језеро има свој стил, по којем је препознатљиво. Неко се заогрне боровима, смрчама, буковином, трском, а нека су одраз неба, утопина усред равнице.
Нека језера зими утону у дубок сан, чувајући дубину под кором леда. Нека језера лети ишчиле, чекајући кишу или нове снегове. Нека језера су дубоко скривена од очију људи, испод брда, камења и крша, улепшавајући утробу земље.
Ето, да се не заборави, има слатких и сланих језера. Језера на чијем дну је песак или стење, земља муљевита или блатњава.. Кажу да има мртвих језера у којима нема живог створа. Помињу се језера у којима бораве чудовишта или сирене. Једном ми се учинило да сам у предвечерје изнад једног видела виле, играју коло.
Народ има обичај да према особеностима или месту, језеру да име.
Каквих имена све има! Могао би позамашан именик да се направи.
За мене је језеро као пупак из којег све настаје и нестаје.
А, кад се боље размисли, шта је језеро дo већа или мања количина воде на једном месту.