Из златне шкољке

срце ко бисер

из њених вена

вино истине тече

кад прође стазом

та дивна жена

све замирише

на пољско цвеће

.

А гласом својим

нежно на ухо

пева ми песму

да се не бојим

вила што носи

свилено рухо

без које ко да

и не постојим

По православном календару Међудневице су период између 28. гумника (августа) и 21. гроздобера (септембра), односно време између Велике и Мале госпојине.

Оно што обележава Међудневице је обичај брања разног биља које има лековита својства. То биље називано је „међудневичке траве“ и између осталог то су: кичица, крља (рицинус), хајдучка трава, царичица, папрачица, угаслица, коњски босиљак, обичан босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, трна итд.
Царичица се узимала против великих богиња; кичица као лек од обичних богиња; плод шипка, дрена и оскоруше користили су се као лек од срдобоље (дезентерије); страшник се давао деци која се ноћу плаше итд.

О обичају брања међудневичких трава у 19. веку оставио је запис Милош С.Милојевић: „Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде, те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо ономе који нађе траве које тражи које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице животом. У те дане кад нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида“.

Међудневице се завршавају 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина. На тај дан (дан раније или касније) је равнодневница. Јесења равнодневница је један од најбитнијих старословенских празника. То је време када се завршавала берба разног воћа и поврћа и почињало се са орањем и сетвом озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица je период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване  велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан.

Можемо претпоставити да је некада, пре примања хришћанства, постојао период интезивног и селективног брања биљака познат као Међудневице. Биљке су коришћене као лековита средства али и у магијске сврхе. Обичај је остао делимично сачуван до данашњих дана. Такође, верујемо да су почетак и крај овог периода били повезани са старим словенским празницима (Преображење и јесења равнодневница или Радгостов дан), а да су касније везани за новонастале хришћанске празнике.

Извод из текста „Међудневице“ – блог -Старославци

Многи су протрчали. Многи су потрчали.

А ја сам проходао.

Многи су пројурили. Многи су протутњали.

Ја и даље ходам.

.

И стигао сам до другог „ја“.

Сада ме од „ја“ чува „ја“.

Од јада ме чува „ја“ и „ја“.

Ја и даље ходим.

.

И не дуго затим, а не мало после,

Јована је заменио Син да би Сина заменио Дух,

За Духом нам следује Муња док за Муњом следи Рај.

Ја и даље ходам. Ја и даље ходим.

.

Иде ја

На путу од једног до другог „ја“.

Ја, јаја, јаја, ја.

Треба имат јаја,

Душу.

Док ходам трошим време

И не могу стићи далеко.

Док ходим

Могу стићи где год хоћу.

.

Ходити се преклапа са ходати

И само се на ходању надовезује.

У уму се хода, улази и излази,

У Свести се ходи, уходи и исходи.

И ….

.

…Не могу вам ништа рећ

Што вам рећи нисам већ.

Кад је стрпљење на измаку,

једна мисао је преломна.

.

Између исправне и спорне мисли,

између напријед и назад,

између да и не,

једна мисао поентира твој пут.

.

Стрпљење има рок трајања,

крајњи рок је спасење.

.

Ко вјерује у спас, пронаћи ће се,

ко не вјерује, залутаће.

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Чија црна рука тера облак доле
и на младе груди плаву кишу слива
пред мојим погледом заклања сунце
пукотину сваку на земљи подрива.

Прођоше сви часи удављени чежњом
чујем ударају звона у даљини
и светло се гаси, гаси се и нада
моја душа чами у дубокој тмини.

Слути срце тренутке сопствене немоћи
удављене чежње у очима сјаје
лепоте залазе а пропаст их носи
светлост мога бића у горке бескраје.

Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.

Размакох завесу

Па у тајном претинцу

Што се срце зове

.

Убацих једно име

Коме сам

Тихом песмом ветра

Небо из очију украла

.

Док пољем

Шареним газим

Задигнувши скуте

Цветне хаљине

.

И плава пучина

И снови ме покривају

.

Испраћам реку

Коју погледом

Несташно таласам.

Са рашћупаним осмехом

.

Ја из праха ничем

И започињем нови лет

Због чега и птици

Почињу цветати очи

.

Чујем му глас

У тоновима љубави

.

Који се провлачећи

Кроз ливаду

Хвата у коло

Са капљицама росе

.

И нестаје ми

У ушним шкољкама,

Сакривеним испод

Свилене косе

Живот је чудан. Он је непредвидив. Живот пише романе и открива своје тајне на величанствен начин свима који држе отворене очи у дубокој жељи за спознајом свих његових лепота.

Једна од његових најлепших израза, је свакако ЖЕНА – девојчица, девојка, мајка, бака, старица.

Речено је и Бог створи жену од ребра једног мушкарца  Мушкарац има велике муке да види, препозна, осети, доживи и спозна жену на прави начин.

Да је настала од његовог срца било би лако.

Овако ребро. Који још мушкарац размишља о ребру као важном и озбиљном делу тела. То је само једна обична мртва коска и зато жена постаде неозбиљна и небитна у мушкој реалности.

Жена постаде предмет, ствар која служи само да задовољи његове егоистичне потребе.

Мушкарац је први. Он је важан. Око њега се све врти.

Жена је настала од њега, да би била око њега и да би му служила.

Имао сам 33 године када је роман живота почео да ми открива свој тајне.

До тада сам углавном био у друштву са мушкарцима.

Кроз спорт, дворане, мушке свлачионице, мушка дружења, мушке приче, мушка планирања, договоре, преговоре, мушке будућности, мушке енергије и све мушко около мене.

Женско је било присутно онолико колико бих обавио кратак разговор са мајком или покушавао да освојим неко женско тело или срце и то наравно да бих се показао и доказао као успешан мужијак у том истом мушком друштву. Мушко, мушко, мушко

Али као што рекох, живот пише романе, нуди чуда и открива тајне.

На необичан начин ,корак по корак жене су почеле да се заиста појављују и показују на мом путу.

Праве и искрене другарице, супруга, ћерке, ташта, по други пут мајка, тетке, баке, предкиње.

Хтео то или не њихове приче, судбине, ситуације почеле су да улазе у мој живот неприметно.

Наметале су се саме од себе.

Почео сам да схватам  као наговештај да осим мушког – такмичења, зноја, доказивања, потребе за још – постоји и нешто друго, иако наизглед присутно и даље скривено од мог мушког „ока“. Осим мушкараца на овом свету постоји и жена.

Само наизглед очигледан, али далеко од тога да стварно јесте.

У друштву и захваљујући женама схватио сам да је потребно много тога да се деси, да би се видело и било заиста очигледно мушком оку да осим мушког постоји и женско.

Потребно је много тога да се доживи да би се разумело да осим мушког живи и женско.

Требало би много тога да се сруши да би се изградило сазнање да мушком да би био целовит, душевно испуњен и дубински срећан нису потребна ни такмичења, ни доказивања, ни кола, ни богатство, ни велики послови, већ једино и само жена – једна једина жена – други поцепани део њега самога.

Потребно је много тога да се искуси на својој кожи да би се преузела свест да ребро није жена, већ тачка иза које је њена супстанца – суштина њеног израза – тачка где треба закрпити, залепити, поново саставити ова два раздвојена дела.

Неком ће бити потребан један живот.

Неком можда много више од тога, а неко нажалост никада неће схватити.

Било како било из стотине и стотине отворених разговора са женама широм света примећујем да се жена буди. Заузима своје право место које јој припада.

Отвара се за своју природу и спрема се да је изрази.

Додуше још увек са једном дозом разочарења, огорчености, љутнине и агресивности, због свега доживљеног у својој историји.

На сву срећу прилике се мењају.

Савремена жена је спремна, изаћи ће из припреме и поĉеће да живи од оног тренутка кад се свесно ослободи од свега онога што јој се дешавало у прошлости не везујући се за већ проживљено и завршено.

Жена је спремна и почиње да живи, убирајуċи најлепше плодове свога живота од оног тренутка када је слободна да отворено, искрено и без трунке стида, самосажаљења или осећања жртве исприча своју ЖИВОТНУ ПРИĈУ, нудећи је за слободу потомкиња које долазе након ње.

Пронађи место у души

Где влада вечити мир.

Остани тамо мало,

Загрли цео свемир.

.

У свим стварима

Савршенство сагледај,

Мисли на опште добро,

Никад се не предај.

.

Слави и играј живот,

Све је већ било и биће.

Мислима разгони тмушу,

Осветли љубављу своје биће.

На површини неспретно машем

Са зидова крутих као асфалтно срце

Које улицама вучем.

„Унутра је пожар!“

Покушавам да вичем.

.

Не треба ми фасада

Љубазности и лепих речи,

Треба ми искреност

Сирова и чиста у својој нагости.

.

Ох душевљава и

Ох слобађа ме таква.

.

У праву си, и слажем се

Ум је врло прецизан и јасно је.

.

Али шта кад срце осећа толико тога

Да на коју год страну ум да крене

Оно верује и прати,

На свако Да слави

На свако Не пати?

.

Ако промишљамо и рачунамо,

Бојећи се дивљине која у срцу чека зору

Да зевне и у непознато крене,

Да ли ћемо икада живети Тренутак?

.

Тренутак слободан

Од што је било и што ће бити,

Вечност која изрони када ћутимо,

Где се душе најзад додирују

Ослобођене терета личности које их носе

Колико год он трајао?

.

Док тело стари и умире,

Осећања пролазе, мисли још брже,

Додир душа је

Све због чега нас светови држе.

.

За њим срце чезне

И за њим најлепше пише песме.

.

Ипак,

Све ме врти у круг

И то ме збуни,

Па се запитам:

.

Зашто је поезија постала тужна ?

Зашто на путу мртве птице срећем ?

Зашто своје главе затвара цвеће ?

Зар све то сањам тако романтично ?

И зашто је све то тако предивно ?

.

Зар све то измислио сам сам ?

Зар је само један поглед за то био довољан ?

Зар је могао бити било који ?

Причам ли уопште са неким

Или сам у овоме потпуно сам..

.

Толико пута се ни не чујемо

Ни не видимо а (по)стојимо Ту.

Једно до другог

И једно у другом.

.

Умиремо данас,

А живот цео,

Без додира тог,

Ни њих стотину,

Није вредно.

.

Од њих остаће прах,

Прах и пепео.

.

Али док јесам,

Нека ово буде мој завет,

За чистог неба део

Пламен носим у срцу

Да сагорим тај вео.