Једини искрен интервју научника с природом јесте:

-Природо, кађи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Једини искрен интервју историка с историјом јесте:

-Историјо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Једини искрен интервју светитеља с Богом јесте:

-Боже, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Непогрешан одговор у сва три случаја јесте:

-Човече, нађи мене у себи.

Дрино водо, брза, валовита,

што се синоћ криво кунијаше

да на теби нигде брода нема,

кад ја синоћ одоццнио прођох

и на теби до три брода нађох:

на првом су момак и девојка,

на другом су кићени сватови,

а на трећем братац и сестрица.

Брале сеји рухо кројијаше.

Сеја брата овако мољаше:

“Удри брате пуце до пуцета

Да не прође туђег брата рука.“

Братац сеји ‘вако одговара:

“Сестро моја, моја дуњо рана,

Често пуцад попуцају сама.“

.

Казивач: Ангелина Гогић, Милатовићи

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме

.

-извор: Поезија суштине-

На пропланку,

под звездама,

гле! Лепојка Вила плеше

у хаљетку прозирноме

од дивотне месечине,

уз свирале,

вилин-гајде,

и уз лиру Вилењака

што уздише за Лепојком,

за Лепојком Дивот-Вилом.

минијатура-Светлана Беловодова-

Ова тема је помало недодирљива, јер су се религијске истине и “истине“ дубоко укопале у наша бића, а дубоко у нас су се укопали и “наши“ богови. Наравно, постоје и друге истине и “истине“, а постоји и много “њихових“ богова. И наравно, све скупине бране “своје“ богове као најбоље, а нису толерантне према “њиховим“ боговима. Религијски ратови су однели милионе жртава и они се воде и данас, видљиво или невидљиво. Нешто у нама и у “нашим“ религијама нас р а з д в а ј а.

Постоји нешто у светим књигама што је свесно убачено од неке интересне сфере и што наше главе загрејава и упућује на погрешна схватања, води ка лошим одлукама и упућује на тешке путеве или путеве који немају циљ. Хришћанска Библија је коригована бар триста година. Нико више не зна шта је оригинално.

А раздвајање није Једнота! Све што води у раздвајање је погрешно, болно, без сврхе, и без испуњавајућег циља.

–Изод из истоименог текста –

По правилу историјског искуства, крај великих цивилизација обележен је наглим растом метропола до критичних лимита пренасељености и промискуитета, да затим наступе нагле декаденције, рушења и нестајања тих ,,камених колоса“ под песком времена и заборава. Карл Маркс би се могао сложити са Шпенглером да је светска историја – историја града. Ми сматрамо да је неоправдано остала непримећена она улога коју је Маркс видео у институцији града као одлучног момента у развоју производних односа. Отуда је и у основним марксистичким анализама нових облика капитализма изостало разумевање значаја функције града за развој и/или распад тих облика. У погледу значаја града Маркс је био веома јасан и језгровит:

,,Историја древне класике јесте историја града, али града основаног на земљопоседништву и пољопривреди; азијска историја је нека врста неиздеференцираног јединства града и села; германски период средњег века почиње од села, као седишта историје, те је каснији развој у знаку сукоба града и села; модерна историја је урбанизација села, а не, као у античком добу, рурализација села.“

Почетак пада свих великих цивилизација, Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама које су и непосредни узрочници процеса инволуције. Метрополе ,, срозавају остатак света на пуке провинције, чији је задатак да хране метрополе“. Другим речима, метрополе су нека врста колосалних паразита који расту црпећи све виталне енергије цивилизације. Пад метропола јесте знак исцрпљености тих енергија. На крају, бедни остаци становништва ,,живе између камених маса не другачије од човечанства каменог доба.“

Дакле, појава метропола на хоризонтима историје јесте не само знак, већ и основни материјални узрок краја цивилизација. Претходну мисао потврђује чињеница да су се готово све метрополе у историји човечанства срушиле, не под ударцима спољних непријатеља, већ под ударцима сопствених самоубилачких процеса распадања и стихија хаоса, иманентних развоју тих ,,камених колоса“ хибриса.

Одломак из текста преузетог из књиге “Смак света“ из 1978. године

Фото преузет са нет странице „Нови стандард“

http://www.dragoskalajic.com/

Ко се то пење на твоје 0лимпе,

да ли и тамо богови живе,

прате ли тебе врховног Бога

осмишљавају ли твоје идеје,

оплођавају ли људске везе,

или са прекором грехове множе.

.

Да ли вековни њихов кредо

да пола буде јарац а пола коњ,

космос је духова препун,

умножени јашу комарце људе

немоћне и зледухе.

.

Отерај злотворе пакла

јер ти се власт и моћ измакла

што нама људима казује

да се на небу и даље ратује.

Треба том јаду стати на пут,

докле на човека бити љут,

јер човек у њему не постоји.

.

Милионе година због неког злочина

што Ева и Адам учинише

кад кобну јабуку окусише.

То је само ђаволов плод

зато смо гурнути у вечни неспокој.

Укини васионски гето

јер човек у њему не постоји

и узалуд милионе година броји.

Не зна да нађе себи пута.

Окренеш главу од наших мука

знамо за безброј твојих порука,

нећемо да се рвемо са твојом вером,

бићемо твоји одани верници,

на твоме путу врли ратници.

Али нас не возите у људски тор

да бисте постали на земљи добротвор.

–

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Однекуд постави шаторе и распламса ватру

Плави део пламена се окалио у мраку

Репови се вуку и гацам свуд по води

Небо би ми хаљину нову да нагоди.

 .

Од ветра мали обод, чека се и спрема.

Нека тмурна магла што прозоре нам боји

Чила је моћ што замкове нам гради

Чио је сам град што лежи у самоћи

.

Који светли сазив одбрањује нам правду

Који светли прсти чекају слободу

Сабрајајући све, сазидаваш нам плодове

Одбројавање је небеско тема је у нама

Бубањ фини временски одзвања док сањам

ЋУТИ

.

Пријатељу,

не очекуј од жене која те воли,

да у себи помири срце и ум, страст и покорност.

Не уме она то.

Она је саздана на вечитим противречностима

и ако јој покушаш то променити, сагореће.

Ћути када сузе рони,

док рукама снажно грлиш

њен скривени оклоп,

јер она водом из себе ватру не гаси,

већ ти помаже да јој здробиш

тај невидљиви гвоздени штит

испод којег се крије.

Не љуби је само уснама,

употреби и уздах свој,

да јој измамиш шапате

и гутај их.

Гутај их пријатељу!

Здроби њен скривени оклоп и ћути!

Осети тишину, упиј у себе светлост и ћути.

Добио си тајни бисер сјајни,

цени то, пријатељу мој.

.

Спавање је луксуз који себи не могу да приуштим.

Прихватам га само када у њему сањам.

.

Нико од нас не жели да призна, како често носимо маску на своме

лицу, али то и није толико велики проблем. Много већи проблем је то

што не знамо како она изгледа и ко је тај који нам је навлачи и свлачи.

.

Бесмртност се не може разумети док се љубав у душу не усели.

.

Дођи, научићу те како да ти живот срећно траје, а секунда буде

увек вечна.

.

Сличност океана и људске душе јесте у томе што морате заронити

дубоко у њих да бисте открили њихове тајне.

.

Прете нам и сикћу: „Пазите шта нам говорите, нисмо ми са вама

чували овце и садили тикве!“ Уплашени ућутасмо, а они све обрстише, а

нас насадише.

.

Чувај се од људи којима слатке речи олако клизе између киселих

осмеха. Њихове мисли су отровне.

.

Када страст пролази, љубав одлази. Када страст не јењава, љубав

се распламсава. А када се љубав разбукти, када прети да сагори и да

се угаси, страст ће знати како варнице на огњишту да задржи, ватру

одржи и поново је распали, не дозвољавајући јој да се угаси. Љубав

без страсти је као жеља без вере, обе нестају када се уклони поглед

са њих.

.

Верујте у било шта, макар мало, јер то је много боље него да немате

вере ни у шта, и да је немате нимало. Али запамтите, није важно

у шта верујете, него зашто у то верујете.

.

Издаја је најгрубља људска лаж,

а обелодањује се након злочина ума над срцем.

.

Стари Грци су били у праву када су за љубав осмислили две речи:

ерос и агапе. Прва је људска, лепа али слепа, а друга је божанска,

свеопшта, али невина и наивна. Људи су невешти у својој несавршености

јер их не разликују, и зато често из своје наивности или због слепила

пред очима убију у себи оно што воле, а и ја сам невешт у томе.

.

Очекујеш од њега да ти пронађе одговоре из твоје подсвести.

Очекујеш од њега да провири из сенке твога разума. Очекујеш од

њега да победи све твоје слабости. Очекујеш од њега да учини све

оно за шта ти ниси имала храбрости. Престани да очекујеш, јер ће и он

почети да очекује од тебе оно што ниси и оно што никада нећеш бити.

Буди храбра и остани то што јеси и не труди се због било чега или због

било кога да мењаш ни себе ни њега. Тек тада ћеш схватити, да сте

вас двоје баш оно што си увек хтела. Јединствени у јединству.

Понекад нешто мораш оставити да пропадне да би ти било боље, али

Понекад мораш оставити да пропадне да би ти било боље, али

под условом да ти то боље никада не буде испред љубави.

.

Живот је игра у којој другима дајеш љубав

и борба у којој себи чуваш душу.

.

Хеј ти, госпођице чиграста, мрсиш ли косе ономе који пожели да

прикупи медни нектар са твојих усана, или га само завараш ватреним

плесом и вешто намамиш на своје чари, а затим отресеш са себе као

ружа увеле латице, остављајући га да због тебе броји на глави седе

власи? Одговори ми, госпођице чиграста, али пре одговора мораш нешто

да знаш. Мени не смета трње на ружи, јер ја, када узимам, узимам све.

Живот ме је научио да се за љубав борим, без обзира на то, да ли ће

ме због ње заболети много, мало или не.

.

Дошло неко чудно време. Сви бре полетели, нигде човека по земљи

да шета.

.

Волети, то значи осећати срцем тиху радост живота.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Азбучни низ от А  до У сачињава 21 слово или скуп от 3×7 слова где се слово I налази у средини. 3×7=21, 2+1=3. Када на овај низ додамо остатак азбучних слова (не рачунајући носне и тврде самогласнике који представљају варијације основних самогласника осим самогласника ω или лигатуре ѿ) добијамо 27 слова или скуп от 3×9 слова где се слово М налази у средини. 3×9=27, 2+7=9.

Глас „и“ представља везник у словенским језицима (словеначко in, енглеско and) што потиче от идеје коју представља слово I (као и природа његовог гласа) као централни самогласник који раздваја азбучни низ (3×7) относно годину (писмо је календар) на два дела:

АбвгдЕжѕзи I клмнОпрстУ

А б в г д Е ж

ѕ з и I к л м   3×7

н О п р с т У

С друге стране, слово М као средишње слово ширег азбучног низа (3×9) представља идеју средине што потвређује и реч међа, прасловенско медиа (латинско medium, енглеско middle, грчко мέσης):

а б в г д е ж ѕ з

и i к л М н о п р  3×9

с т у ф х ω ц ч ш

Сада ћемо се мало позабавити самогласницима.

Да се подсетимо, самогласнички низ А, Е, I, O, Y присутан у савременим европским писмима, чини опсег основних, отворених гласова људског говорног апарата обликованих различитим положајима усана, вилице и језика. Њихов баш такав редослед чини пут од основног отвореног гласа који настаје простим отварањем уста и пуштањем гласа (А) преко уздигнутог и скупљеног гласа који обликује подигнути положај језика који усмерава глас ка горе да одзвања у лобањи (I) до затвореног, скоро унутрашњег гласа, једва отворених уста (У). Прелазни гласови на овом путу су широки (Е) и обли (О) глас. Да су Е и О заиста прелазни гласови између А и I и I и У, можемо се уверити ако пробамо да изговарамо ове гласове чинећи спори прелаз из једног у други – између А и I и I и У. Спорим преласком између А и I, који чини благо уздизање језика ка непцу (небцу) појавиће се глас Е. Уколико исто ово пробамо са преласком између I и У, лаганим скупљањем усана да би обликовали глас У, појавиће се глас О.

Изворно писмо или изворна писма чинила су својеврстан календар о чему сам већ писао. Слова означавају отређене идеје-појаве које су у вези са годишњим кретањем Сунца – Божијег Сина. У том смислу самогласници чине један пун круг живота Године. А је рођење (нова година, Божић) I је врхунац Године (сунчев зенит) а У је смрт Године (зима). Прелазни периоди чине гласови Е (пролеће – вЕсна) и О (јесен – Осењ).

Изглед слова која означавају основне самогласнике верно отражава облик самих гласова који су условљени најпре обликом усана уз помоћ којег обликујемо ове гласове као и природом структуре самих гласова. У србском, словенском језику ови самогласници су смештени често у речима који управо означавају идеје и облике који ти гласови (као и слова) представљају. Називи основних самогласника у азбучном писму такође отражавају те идеје.

Глас А је први глас који правимо као људска бића – то је глас плача новорођенчета као и глас прве речи коју изговарамо простим спајањем усана и отварањем вилице – мама. Глас А је глас идентитета, личности – Азъ, ја, дакле глас свести, присутности, почетка, искре, глас рођења – јА. Језик стога носи име првог гласа/слова као древно Азик што у старословенском језику носи значење и народа. Један народ отређује његов језик. Отворена уста имају троугласти облик попут словолика А.

Глас Е је широки глас, глас који се шири у простор. Како се струја гласа от првобитног гласа А подиже на горе благим подизањем језика ка непцу (што подразумева ширење језика подизањем из усне дупље) настаје глас Е. То је идеја јестества, природе постојања, онога што јесте – Есть. Као што људско биће шири своје удове у радости постојања, тако и ти удови под стваралачком силом Свевишњег Творца израстају, ширећи се из трупа – средишта тела (након Е у азбуци долази слово Ж – живот). Словолик Е описује идеју водоравног ширења. Гласови А Е описују идеју Ја Јесам (јесте) – Азъ Есть – јА јЕ. Стога јаје као носилац новог живота (јајна ћелија) носи ово име – мит о пракосмичком јајету из којег је настао свет отговара словенској култури што можемо само закључити из језика – јаје – Ја Јесам – као што је грчко εγώ относно латинско ego (ja) ушло у германске језике у значењу јајета – egg.

Глас I je издужени глас, везник у језику а енергетски представа је духовне вертикале која везује Небо и Земљу. Глас I производимо скупљањем и сабијањем гласа (подизањем језика) у уску и садржану струју која одзвања у глави (за разлику од више грудних гласова А и Е). Слово I присутно је и у рунском футарку у чијој млађој верзији (коју чини низ от 16 руна, такозвани „млађи футарк“) такође (попут азбучног низа от 21 слова) пада на средину (као девета руна). У футхарку ова руна/симбол/слово носи назив Ис или Иса у значењу леда (is,isa,ice). По нордијској митологији свет је настао отапањем леда. Укратко, у почетку није постојало ништа осим амбиса (празнина звана Гинунгагап) који се налазио између супротсављених светова ватре Муспелхејма и леда Нифлхејма. Мраз Нифлхејма и ватре Мусплхејма су се сусрели у Гинунгагапу и тако је настао први облик живота. Отапањем леда потекла је вода а из воде настао је живот.

Топљењем леда настаје вода (сав живот је настао из воде – таласање пра-твари је вода, дакле живот је кретање – таласање материје) што указује да је лед залеђена вода – заустављен живот. Два основна суспротстављена елемента које чине живот су ватра (лето) и вода (зима). По нордијском миту видимо да је основна супротстављеност, пре почетка света сачињавала супротстављеност ватре и леда. Лед у том смислу представља пра-стање, непомичност вечности, мир пра-живота, тишину празнине и утрнулост свести у свејединству пра-почетка и краја свих крајева. Идеја коју представља руна Ис (|) сасвим се подудара са њеним местом у низу млађег футарка као и I у Азбучном Колу Године. То је вертикала вечности – вертикала календарског круга на чијем врху имамо сунчев зенит као тачку на вертикали слова I.

Окрутност леда, мраза, зиме и замрзле природе упоредива је са непомичношћу вечности која се сукобљава се сталним кретањем ватре живота. Живот не може да мирује а опет свест која живот чини ледена је, непомична, мирна, вечна. Седети непомично, затворених очију, не радити ништа осим посматрати свој дах, осећаје тела и мисли – бити само искуство свести насупрот сталном таласању живота као садржају свести – није лако. Сат времена медитације је велики подвиг на који су ретки спремни. Тако једноставно и тако доступно, пут спознаје, блаженства и покушај надилажења везаности за материју који не кошта ништа осим стрпљења на које су ретки спремни. Из угла немирујућег живота који се креће на све стране истовремено, непомични мир вечности делује застрашујуће. Свака следећа мисао прилика је да свест побегне из вечне присутности у машту и даљу пројекцију (замишљених) светова.

Стога је I врхунац – вертикала вечности која у годишњем смислу траје врло кратко. Руна Ис/Иса носи назив близак азбучном слову Иже које стоји до I. Иако немају исто значење (иже значи који) веза између назива ова два слова која би могла потицати из пра-језика може се наслутити. Ако је живот настао из леда (германског иса), та идеја би могла бити уткана у словенски предлог „из“. Порекло или пра-порекло (света) у србском језико често именујемо речимо као што су искон („искони бѣ слово“), извор, исток. Основа је из – предлог који означава порекло – другачије речено „от“ о којем сам већ писао чији би парњак било енглескo out (of). Да је древни назив слова I у некој варијанти заправо Из (што би било блиско називу широког и – иже) попут руне Ис, слути и смисао имена азбучних самогласника растуће, источне половине године у низу: Аз, Ез (јесте) и Из (Иже). Глас з прелази у с (у случају Есть) што је његова варијанта сa придисајем, као и у ж као међу варијанта прве две. Пре живота постојала је само непомична, залеђена вечност – Iз. Из вечности живот настаје. У психолошком смислу тачка на вертикали слова I представља спознају – свевидеће око свести која види – веда.

Глас I се стога налази у речи вИд – календарско I отговара времену Видовдана, сунчевог зенита. I се у црквеноловенским текстовима често појављује и у варијанти са две тачке на врху: ї – што симболизује вид – очи. Глас I се такође налази и у другим речима која представљају слична узвишена значења као што су: Истина, сИла, мИлост, чИст, зИр (опет вид), сИјање итд. У речима које представљају идеју облика гласа I имамо: вИтак, вИсок, вИспрен, зИд, дИзати, дИсати (дисање се отвија вертикално), пИшати, пИсати (цртати – i је црта). Слово i има облик игле, а иглу користимо за везивање – шивење (као што вертикала I повезује Небо и Земљу а повезује и водоравно две стране године).

Азъ Есть I – Ја Јесам I (Iса/Iза/Iжа?).

Након врхунца енергија се спушта у заобљени, целовити и зрели глас О – Онъ. Кружни облик усана обликује обли глас О. У језику видимо његову примену сходно идеји коју представља као: Обло, Овално, Округло, ОкОло, ОкО, Об, Обала, Острво, Оток, тОчак, кОтур, кОрпа, кОш, кОст итд. Опадајућа страна године представља брата близанца растућој страни године и док је растућа страна описана свешћу Ја Јесам I, опадајућа страна почиње са свешћу (I) Он. Супротсављеност полова године у азбуци, као и у астрологији, относи се као отраз свести у огледалу: ми и други относно Ја (растућа страна године) и Он (опадајућа страна године).

У је глас гашења енергије (заласка Сунца – живота), „подземни“, унутрашњи глас произведен са скупљеним уснама. Његову примену видимо најпре као предлог „у“ (унутар) затим: дУбина (дУбоко, дУбити, дУпља, дУпин), рУпа, Уста, Уво (слУх, звУк, бУка) итд. На крају круга остварује се поука проживљеног – Укъ.

Азъ Есть I Онъ Укъ.

Постављени на својим местима у кружници године, самогласници чине петокраку – фигуру човека. У прошлој објави сам писао о азбучним словима као прстима – удовима Бога.

Србски, словенски језик је сведочанство да су наши преци добро познавали природу гласова које су користили да опишу отређене појаве, не само природне већ и узвишене, духовне. Облици отворених гласова – самогласника, добро су били познати изгледа и „неписменим“ Словенима. Наш језик је сведочанство да је он настајао у оквиру једне уређене културе и чији смисао у потпуности подржава систем и графички изглед ћириличне Азбуке наводно састављене у 9. веку. Облици пет самогласника могу се свести на основе геометријске облике као што су: троугао А, квадрат Е, права I, круг О и обрнути троугао У. Права I представља извориште (Прав) које вертикално продире кроз календарски круг природних појава (етер?) док остала четири сугласника представљају елементе: А – ватра, Е – земља, О – ваздух, У – вода. Ватра је на почетку године (Божић Сварожић) јер она иде на горе, она покреће природне процесе. Земља је на пролеће када се под ватром пролећног Сунца земља буди, буја и цвета. Ваздух је на лето када имамо летње олује и грмљавине али и ветар који долази са Преображењем. Вода је на крају године, када долази зима, јер је вода елемент који се препушта, тече, клизи, смрзава (Ис) и насупрот ватри пада – иде на доле.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 36-ти наставак)