Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се разигра
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањана јава – урлик моћног тигра

Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори

Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним – вером занесена

И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки

Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе

Знам, долази у хладном сутону

густа тама што притиска груди

и чује се кроз тиху звоњаву

болни јецај у поноћној студи

.

Туга грца у дубокој тмини

уденута чежња у дамаре моје

растрзан сам до смеха ми није

јауци тихо безумом се роје

.

Душа уморна сузама ромори

дани прохујаше, одоше у трку

уз плач јецај и појање јеке

видех како смрт ми пружа руку

Испод ребра шкрипи

Минулих трена зов

И лепрх једног птића

Кад спусти се на кров

.

О како је пао голуждрав и модар

Бетон је био од пада мокар

Узех га у руке са мало свести

Спирам му рану

А на асфалту флека

Још увек бљешти.

.

В.Т: „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Посматрам како мисли нижу своје ниске у бисере чисте енергије. Они су као прича без речи.

Ова песма је о ономе што сам видео у неком другом свету. Нешто што носи Звезда прах…

.

О Душо Моја

.

О душо моја! 

Посматрам како се светло плете и прелама низ твоје лице

и усне ти напупеле и на њима со морска

јер као сирена пливаше ти…

и сад се одмараш

и Сунце те мази…

Ал` није то море од земаљске сорте

већ наше, са обалама од жада и пуно дрвећа Нара…

Таласи певуше песме раја док тихо се буди сјај безкраја…

.

У дому смо, љубави.

.

И онда дође гласник.

И светло му бело и песмом га најави јутро.

И знах да од Свевишњег дође послање,

за једну наду да оживи и буде.

Да не замре пламен свети и да се Љував спусти међ људе…

Поглед ме твој обухвати цео

и осетих лепезу осећања твојих на себи…

На себи сам имао само кошуљу светла

и траг твојих усана на челу…

.

И туга се помеша са радошћу 

и Љубављу се испуних сав

јер тужна си што одлазим а знаш да си уз мене заувек…

и да дишемо као Звезда, као једно ми.

.

И речи су твоје утихле.

Само си нежно пришла и руку ми ставила на срце своје…

Нежне речи, најнежније…

Волим те, мило моје.

Иди и светли јер време је!

Обуци од мене одело светла и Љубави,

уз тебе сам заувек.

Нека је Свети благословљен!

.

О душо…

.

Ватро моја лепа и света!

Још онда када си понела драгуљ светог светла међ својим дојкама,

на светим грудима своје душе

ја сам те вечно благословио и Љубављу обукао.

Јер прикладно беше да твоја душа га носи

и твоје га срце посвети мила…

Јер Љубав сад је све, она побеђује.

И где год да ме Свети пошаље

да ново јутро Љубави свету донесем,

ја га створићу и посветити песму љубави,

истине и мира, сад и тад.

А Љубав је једина истина…

.

Ја волим те пре времена 

и испод и изнад и после њега!

Ако је воља Светога, доћи ћеш ми…

.

Једина, вољена, душо моја.

.

Сузе твоје сад постају свете Звезде…

.

И одох тамо где се несме

а врата се отварају сва јер ми их отвара

Божија Љубав…ах Љубав!

.

Љубав све је сад!

.

Отворише се врата од светла и видех сијају боје око њих.

Плавичасте и ружичасте нијансе, трепере…

Пролазим и у трену сам на Земљи док одбљеске сећања осећам,

видим тиме се душа припрема

да оствари циљ због којег је дошла.

Разасули су пријатељи моји делиће душа својих

као светле подсетнике на путу мом.

.

Да ме љубав у њима сећа на дом,

на дом где си ми ти…

Облак из олује

Одвојио се гласник крилати

Перунова потомка син,

давно још кад није било записа људских

записао је историју која се у срцима памти,

дахом се прича

надахнућем ствара,

за разлику од писане лажне,

ова је она ПРАВа!

слика: Александар Угланов

Преживећу

.

Припадам оној реткој групи

човеколиких сподоба

које неуморно шетају

по овој плавој сфери

не заљубљујући се тек тако

с времена на време,

али зато знам како да издржим

да волим, онако озбиљно,

мушки, вечно.

Проклето је то

у овом данашњем свету

у којем људи

траже у туђим очима

патњу, пожуду, тугу и сету,

а ретко кад

наду, страст, љубав и веру.

Није важно, наставићу да волим.

Преживећу.

.

Никада ме људи у које сам веровао не могу разочарати толико

да престанем да верујем у самог себе.

.

Величина човекове снаге показује се једино у томе колико је

снажан у вери. Самоћа је вага на којој се она мери.

.

Најважније је у животу храбро и упорно следити оно што изнедри

вера из наше дубине, а да су то претходно уобличили и усавршили љубав,

интуиција, логика, искуство и знање.

.

Мени мораш захвалити за свој витак стас.

Сваке ноћи неуморно шеташ по мојим сновима.

.

Нисам дошао овде да тражим награде и славу, већ сам дошао

због тебе, да у твојој близини осетим усхићење и занос. Пронашао

сам те и сада свима могу рећи: Ја јесам и ја волим!

.

У љубави не постоје правила, али судбина зна да се у нашим душама

скрива тајна небеског записа. Ех, та моја проклета знатижеља нагнала

ме је да завирим у своје космичке дубине и сада знам да сви моји

љубавни путеви имају само један крај, на којем је записано: Ти и ја!

Знатижеља је заиста проклета, јер сада тебе на моме путу нема, а ја

морам да чекам.

.

Моје срце не уме да мисли, али може да осети када по њему

струје нити твојих мисли. Тада му оне нежно зашију све ране, тако

вешто да од њега направе гоблен којем ћу се дивити и када ми оно

стане. Ти си ситан вез мога срца.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Врата нисам затварала

Не палих свећа сјај,

Како сам се умарала,

А нисам легла знај.

.

Гасеће пруге гледати

Кроз хвоја тамни час

И звуком се опијати

Што личи на твој глас.

.

И знати, сва изгубљена –

Живот је проклети ад!

О, била сам увереба,

Да ћеш ми доћи тад.

Твоји су Велики Преци

били Велики зато,

што нису желели

да буду мали!

УЈМИШТЕ (алб. Ujmisht) је село у области и округу Кукеш, положај 41° 56′ 0″ N, 20° 23′ 0″ E.

Топоним Ујмиште је изведен од српске именице ујам. О овом селу је важне податке дао Иван Јастребов (1839-1894) у свом делу Стара Србија и Арбанија.[1] Јастребов је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог. Био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870-1876. и 1879-1886. године. Дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово арбанашење и исељавање.

Јастребов је записао да је у његово време Ујмиште имало 140 кућа. О називу села је записао да су му људи у селу говорили да је код тог села на Дриму од старине постојало неколико воденица (млинова) у којима се млело жито за људе тог краја. Као накнаду за млевење узимано је брашно, а то се зове ујам, по чему је село добило име Ујмиште. Мада Јастребов каже да су му људи из тог краја причали да се село звало Ујамиште по речи ујам, то није вероватно јер такав облик није у духу творбе у српском језику. Име је настало од глагола ујмити (узети, одузети), а именица ујам има то непостојано, уметнуто а, само у номинативу и акузативу због сугласничке групе ујм без самогласника, а у осталим падежима га нема јер нема потребе за њим, па ће остали облици гласити ујма, ујму, ујмом. Топоним је настао правилном српском творбом. А нама из друге половине 20. века сасвим су познати и глагол ујмити и именица ујам јер су постојале и млеле воденице, а њихови власници су, уместо новца, као накнаду узимали за ујам брашно.

---

Живот, да живот буде љубав само,

да људи буду здрави као шуме,

као папрат бујна да се раскрупњамо,

да човек љубав као хлеб разуме

и да нас буде у семењу буни,

све више таквих са човечном речи

и срца спремног кап по кап да круни

на рану друга, да рана залечи.

.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи

исколачене до бесвести,

кад живот кажеш, да видиш жене

све здраве жене, благовести

бремене жене, без бојазни

да у утроби носе гују,

да ће им остати дланови празни

кад неко опет стресе олују,

кад кажеш мајке, мараме вране

да не лепршају пред твојим видом,

кад кажеш човек, да те не гане

крив без кривице за тврдим зидом

кад човек кажеш, о кад кажеш,

да тече једна широка река,

љубави топле, најбоље стразе

и најљудскије за човека.