Час је буке. 

.

У буци не чујеш себе, чујеш само забуну, нелагоду и

хаос. Немаш јасну слику шта се дешава.

У поплави хаоса, човек се пита зашто све ово. Зашто

сад се ларма диже, увек је ње било заједно са

играчима таме али зашто оволики хаос баш сада?

Свет се ускомешао разним болима а изгледа да је

тренутак истине из некадашње шале стигао. „Још

само и ваздух да наплате…“ – доживесмо и то.

.

Пази како се шалиш… 

.

У припреми је јавност да се покуша са огромном

обманом у вези ванземаљског живота. Ми знамо да он

постоји али нико на групном нивоу нема заједничко

схватање шта то уопште значи.

.

Сви сф филмови и књиге, стрипови и дела су

последњих 70 година и више полако припремали

садашњу колективну свест на могућност коју није

схватала.

.

Међутим, то се у ствари ради да би се затро траг

у нашем заједничком сећању на нашу звездану

прошлост. 

.

Нико нема чврсте доказе о томе јер је много тога

уништено ратовима и катастрофама. Много тога је и

сакривено од јавности. Фрагмент овде и део онде се

понекад појави у народу који сведочи о невероватној

прошлости нашег рода. Фреске у Милешеви, житије

Краља Милутина и још списа су ти неки делићи које

данас имамо поред мноштва надахнутих песама и

дела. Постоје живи људи са сећањима на све то.

Међутим, самих материјалних доказа скоро да уопште

нема а где се и нађу, одмах се војска умеша и забрана

да се о томе говори је на снази. 

.

Оно што видим је да се непријатељ спрема на

последњи ударац, цео свет се напрегао. 

.

Нека свако у себи у својој души изнађе истину

и звездане записе. 

.

Повежи се са својим духом и душом, мани се свега

што те од рођења кодира да радиш све – само да душу

и дух не слушаш не.

.

Стихије су покренуте.

.

Благо које они желе није у технологији, она је

скретање пажње. 

.

Благо си ти пробуђени.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

На данашњи дан, 26.априла, 1910.године, рођен је наш велики, Меша Селимовић

.

„ Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и делић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.

Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.

Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује.

Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде. „…“

.

Одломак из романа „Тврђава“

Слика:Исмет Мујазиновић-

У временској трулежи стојим

слутим речи ране и касне

добују кроз гране отежале сиве

и остављају трагове јасне

.

Ветар звижди и снажно дува

прамен магле влагом испунио зрак

на главу пада лишће глуво

у башти кринова задах јак

.

Крадем кâд небески у заносу страсно

ал’ мокра ноћ гуши младину месеца

смрт ме гледа строго и питомо

из тужне долине моја јесен јеца

.

И враћам се у мрачне дубине

прошлост моја с глувим лишћем мину

док се грчи лице и јече кише

смрт поносна на белом крину сину

Да ли се то судњи час

Огледа у данас?

Да ли свака добра душа

Вапи за спас?

 .

Да ли се то Мрачни

У свом ропцу трза,

Да ли то трећи ат

Апокалипсе рза?

 .

Да ли је у Србији

Затрпан ад,

Па мрачњаци лупају

Да изађу сад?

 .

Какав то усуд

На нас је пао,

Изгледа да нас је цео  свет

Одједном напао?

 .

У зори Сварога

Мило нас грли Сунце,

Чује се зов предака

Како испуњава срце.

Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак,

што их у себи и око себе,

носим без пута.

Ту мисао кроз дамаре,

што тече и лута,

док тражи ријечи,

достојне писаног трага.

Слушам…

ту бијелу хартију,

како позива на

осамљену партију,

претварања трена

у запис мог коријења.

Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак.

-слика – Светлана Беловодова-

Нисам заборавио твоју косу

и сећање на јачину твоје снаге,

некада пре времена

када сам те позвао да дођеш….

Сада те поново позивам,

знам да ме видиш и чујеш

иако си еонима изван овог поља постојања.

Сањам те, а знам да си са нама!

.

Уснила је вила овај запис,

једном када је заспала,

а то се ретко кад деси!

.

Слика- Светлана Беловодова-

Тражим помиловање

за свадбе учињене без венчања,

без благослова архијереја,

ван Студенице и Дечана,

за свадбовања

оних који су сунце узели

за сведока,

а за измирну

прогласили мирис биља;

за оне што су без сватова,

као у задужбину Светога краља,

ушли у дубоку шуму мирну

пуну косова, зеба, креја.

И над отвореном књигом живота

што је блистала, шумела и мирисала,

као изнад јеванђеља,

на питање шуме

узимају ли се драге воље

одговорили, прво човек

па онда жена,

као пред свештеником што други чине,

да ће заједно сав живот проћи,

његово месечином обасјано

вилинско поље

и његове урвине.

.

Збирла „Тражим помиловање“

 

.

 

Будите заљубљени!

Заљубљујте се свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.

Изнова и, вазда, изнова!

Свеједно је, збиља, да ли имате двадесет или седамдесет година – важно је да сте заљубљени.

Будите заљубљени у живот, у лепоту, у љубав.

Будите заљубљени и у саму заљубљеност.

Заљубљен човек све може.

Заљубљен човек не страхује.

Заљубљен човек не стари.

Заљубљен човек је вечно млад.

Заљубљен човек је безсмртан….

-извод из Лирских записа-

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.

И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.

За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.

Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.

Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.

Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.

(2002.)

Извор: Србија данас