Ведун град , око њега бела сфера сија
пламенови бели бестелесно се крећу
мисаоно зборе и облике мишљу стварају
радост свеприсутна шири простором срећу!
.
Шума је жива и земља под њом
прастари храст ми рашири кору, у себе ме прими
загрлих његово срце силимом свом
горостас стамен што бесмртно живи!
.
Бреза ми дуго косу у кике плела,
да брже порасте,
из птичијег кљуна траву сам јела
бесмртних сокова што тамо расте!
.
Бреза ми отвори своја недра и позва к себи
окупа белом блиставом росом
на свим телима знамен ми даде
док су се гранчице играле с косом!
.
Плам испред ногу постаде јачи
из земље се вину мрежа од сјаја
мислима коракнух кроз ту белину
и затворих портал белога змаја!

Земаљска се лако небесила
док витези по земљи ходили.
Од главе је реч вреднија била
док потомству наследство чували.

Навек скерлет олтаре бојио
за молитву и завете часне.
Скерлетни је барјак виорио
да поведе у јурише славне.

Скерлетно срце сред дубовог храма
Старом дамом радосно трептало.
Распрсло се поганим играма
којим прошлост славну успавало.

Из скерлета божур изникао.
Такав ниче на Косову само.
Ретки цвет је судбу оплакао
јер нас нема да га заливамо.

Како Трибалу погледати лице?
Коме царству ми ћемо притећи?
Туле се светла храмова Бистрице.
Копни престо пастирске столице.

Миленијум у трен се стопио.
Осуо се саркофаг мермерни.
Лазар причест узалуд је пио
не оплоде л’ снови му небесни.

Кликтајем твојим заливаш срце моје

Хује мисли душе љубављу осунчани

Распламсавају се на искрицу неба

Трепере плетива срчана као небодарни ветрови

.

Поглед разбукти а додир почне да гори

Кад се уснуло кроз снове провлачи

Тада се поглед у мисао завлачи

Све се отело да у занос претвори.

.

Плешу радошћу оба срчана прегратка

Пуне се врелином каскаде крвотока

Дрхте уздасима заталасаних плесних увала

.

У анархији откуцаја мога срца

Мисао за тобом по сунчанику лута

Покислог, мирисног земљиног кутка

Да се домогнем љубавног оснутка

.

А када додирнем дубоке шкољке

Или на крилима полетим у раја закутке

Данте ће ме спасти пакленог сумрачја

А моја љубав добити нова уздарја

.

На моме небу без тебе инокосан

Уздрхтало расту и цветају рузмарини

Да би мирисом омађијали и запленили

.

Роди се у мени песник комета

С тобом, несташе звуци небеских олуја

Јер рајске птице дарова Фортуна

.

ДП: Збирка – Суза старог кестена

Драга сеја Тархова

Род  драги загрлила,

Планине и реке, језера и поља!

Над свим бди њена душа мила! В.С.

Богиња Тара увек блиста добротом, љубављу,

наклоношћу, бригом и пажњом. Њена милост излива се

не само на природу већ и на људе. Вечно лепа Богиња

Тара је Небески Чувар светих шума, светих стабала Велике

Расе, храста, кедра, бреста, брезе и јасена.

С обзиром на чињеницу да је Богиња Тара, заједно

са својим старијим братом Тархом Даждбогом чувар

безкрајне Беловодске земље и Свете Расе, ово подручје

ћемо звати земља Таре и Тарха, тј Велика Тартарија.

Поларна Звезда у славјано-аријевском народу је названа,

у част ове прекрасне богиње, њеним именом – Тара.

Господар бивствовања кује звезде

кали сваку у вртлозима где душа увире,

док тишину пролећног свитања, сече мирисом

истрошеног записа и времена које умире.

.

И чујем сећања да сузом плету венац

умилне речи успаванке за несмирене душе,

крвави нож, испод оредења на грудима

узима данак ономе ко га из ране извуче.

.

Ужареним угљевљем пале се птичја гнезда

 на лицу невесте, опекотина, место венчаног дара,

утабати беспућа разумом, о бесмисла и немоћи

осуто раскршће времена покрива нас, по вољи Господара.

.

Не могу преспавати надолазећу тачку пурпура

на небу што кишом  руже поји отровом,

са украденим зрном дијаманта из васионе

будим дан пре свитања да брани живот животом.

ноћи у мени слуђене тобом

дамарно срце нада се срећи

последње звезде лутају собом

прозори чекања све су ми већи

.

долазиш сенком у несан свега

давно се ово десило мила

враћаш се журно из новог бега

у лежај ватре коју си снила

.

руке се дуго траже у тами

били смо овде чак и пре света

шест дугих дана стварали сами

.

воду и земљу да све процвета

сном змију звали да склони муку

пре но понуди грехотну јабуку

 

Идем кроз живот

Лаким ходом,

Размишљам –шта још треба

Да видим под небеским сводом?

.

Путовао сам дуго,

Летео много,

Видео свашта

Газио ногом,

.

Свуда су исти

Музеји бројни,

Куће и зграде,

Логори војни,

.

Торњеви древни,

Сојенице многе,

Улице од калдрме,

Храмове строге,

.

Све то је ништа,

Све то је мало

Колико је у моју душу

Сећања стало.

.

Сви светови ини,

Сва могућа решења,

Све је у мени

И ништа се не мења,

.

Да л путујем светом,

Морима бродим,

Ил седим на планини

И стазом уском ходим,

Ил се у тишини

Само са Богом сродим.

Са рушевине мога стиха

Која се слути из свог праха

Зачу се реч тек једна тиха

Испрекидана ко од страха.

.
Насмешен (ал и препун страве)

Окрећем слух и бечим зене:

Да ли то беше звук сред јаве

Или је био јек из мене?

.

И сад, док стојим на по друма,

Гонетам ту реч што је била

И прошла мимо мога ума.

.

Можда нисам моро стати:

Јер зраком то тек пуче свила

Да ме у касно лето врати?

 

Звезда се једна у земљу загледа

Гледа воде океана дубоке

Мора, реке, језера, потоке

Планине снегом покривене

Шуме, ливаде, поља житна

Гледа градове ко кошница пуне

Сеоске куће беле

И одлучи, пут земље да крене!

.

Сваки је кутак погледала

Свако дрво помиловала

Са мравима се поздравила

Сваку влат траве пољубила

А срце звездано у грудима јој тукло

Некуда је водило, нешто говорило

.

И гле, пропланак заблиста

Под јутарњом маглом поче

Предивни Виле Цвет да цвета

Звезда застаде, поклони се свету

Водама, планинама,

Свим бићима нашег света

И крену пут неба да прича

Причу о нашем Вилин Цвету!