Подвирујем иза огледала

Умиваш лице кроз мене погледа

скривени пољуб сам ти послала

од неке си заборавке изгледа

.

Враћаш се на место заборава

јер није прамичак косе седе

на месту где се јаз оцртава

ту је заборав среће и веде

.

Играмо се сад светлости и таме

Одраз враћа се теби мени чист

Одљуб душе лази окреће лист

.

Став и смишљај подруку не иду

Дволик у огледалу само је

Ту иза крије се лик хладно је

.

.-прво објављивање песме-

.

-ликовни рад- Јелена Томић-

То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне

 

Године давне, педесет шесте,

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој, заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Северац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу,

пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу.

Мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наносе снега.

Често је отац застајкив’о,

и син му корач’о поред њега.

.

Мајци се дечак држи за скуте,

посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте,

посрће за њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина,

-хајде ми, господе, посведочи!

.

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди,

на оне старе путоказе.

.

ММ: Путописне књига – „ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Не умем да умрем

Јер душа моја облацима ходи,

И сваког јутра

Са сунчевим зрацима

Изнова се роди

Лута по небу, са звездама

и Месецом разговоре води…

.

Не умем да умрем,

јер и када сам смрти на домак био,

Од ње се нисам плашио и крио,

Већ јој се у лице осмехнуо,

Без имало сете, као наивно дете

.

Палили и прогањали су РОД мој,

Попут вукова хајке на нас правили,

Али никад нас нису истребили,

Нити престравили.

.

Душа ова ратника из тела у тело иде

У светове које смртни људи,

Не могу да осете, нити виде.

Док ПриРОДом ходим,

Са птицама мислима певам,

А са биљем цветам,

И мирисе њихове сневам.

Са животињама причам,

Јер њима сам више,

Него људима сличан.

.

И зато не умем да умрем,

Већ се сваког јутра изнова

Само за тај дан РОДим,

Жељан да само око себе

Радост живљења и срећу ширим,

И тако, као морнар по мору,

Овом Плавом Планетом,

Гуран ветровима маште, лутам и бродим.

Истина није мисао, није реч, није однос предмета,

није закон. Истина је Биће.

Истина је сила животодавна, што живот даје свему,

истина је биће, које прожима сва бића.

Истина је као ваздух – но није ваздух – у коме пливају

сва бића, као светлост – но није светлост – у којом сијају

сва бића на небу и на земљи.

Истина је Биће. Мало који језик на свету има тако добру

и изразиту реч за о н о ш т о ј е с т е као српски језик.

Истина је оно што је увек и с т о. Ништа није увек исто,

и непроменљиво, и равно самом себи осим истине.

Надала сам се,
не могу то скрити.
Да си ту и да ћеш ту бити.
И лако је било на Те навикнути,
ал вражје је тешко од Те одвикнути!

Зависник сам постала,
није да нисам.
Пишем ти песме, речи и писма.
Адресу знам… Ал не шаљем ти ништа,
јер Твоје су речи: „Hasta la vista!“.

Веровала сам,
зашто да кријем…
Да ћу из Твојих руку да пијем
и отров љути зарад осмеха,
па макар ми никад не нашли лека.

Ал серум беше ко отрежњење,
игра живота, плач од сирене
и мокри хриди сузом утопљени…
Ја Теби пролазница, а све Ти мени!
У трену једном, све се заврти…

И тада схватих и нада је смртник!

Фалио се жути лимун крај мора,

жути лимун крај мора,

да је цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најљепши.

То зачула Драгачевка јабука,

Драгачевка јабука:

“Што се фалиш, жут лимуне, крај мора,

жут лимуне крај мора,

ја сам цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најлепши.“

Казивач: Миодраг Радоичић, Каона

Ника – Никола Стојић: “Драгачевке, изворне народне песме“

 

Мач

.

Замахом мача

Мачевалац дели

Лице равнице

.

Живот у скоку

Мачем обасјан

-Небо

.

К о с а

 .

   Замахнух косом

– свет ливаде

Изненада тих

.

Коса расплетена

Кос на обронку

Коса полегла

 

Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.