Вину смо се пут слободе,
Наш нам Ђедо дао крила,
Да идемо сложно сви ми,
До побједе Мајко Мила.

Улицама Црне Горе,
Свети Оци иду с нама,
Од Тамјана све мирише,
Браћо Сестре благо нама.

У помоћ нам са свих страна,
Других вјера браће доста,
Бране наше бране њино,
Што од једног Бога оста.

Тутњи тихо Црна Гора,
Од корака ове масе,
Тутњи тихо па све јаче,
Да се брука ове спасе.

Да се спасе Света места,
Од осамсто више љета,
Да не отму да не затру,
Као некад све у ватру.

Гусле зову зов се шири,
На све стране Васионе,
Помагај те браћи својој,
Широм мале Црне Горе.

Поносита Црна Горо,
Увек ли си Црна била,
Свануће и тебе једном,
Бићеш цветла наша мила.

Манастири Цркве наше,
Поносито свуд се шире,
Да збирају своју децу,
Благослове и да мире.

Само тако биће слоге,
Као један браћо сада,
Волимо се не мрзимо,
Нека Љубав увек влада.

И три прста подигнимо,
Према Богу једном само,
Браћо Срби Црногорци,
Ми то знамо! Ми то знамо!

Суштина свих суштина,
најосновније и најсавршеније Знање
коме се не може ништа одузети нити додати,
Љубав је Божанска Свест,
Апсолутна Божанска Савршеност.
Истински можемо волети само оно што је савршено,
што видимо какво уистину од Бога јесте,
јесте Бог у Љубавнику и у Љубљеном.
Љубав је Вечитост, Савршенство и Слобода,
Јесте Истинска Лепота Постојања,
Благопојство Светости наше,
Свети Вид Постојања, Сâми Господ.

Будно Усрђе, Човекољубац и Свељубац,
Љубав је Свети Однос, Истински Вид
Који је Знање Себе у Свему;
Јесте Красносветлосна Песма Стварања.
Откриватељ и Објавитељ свега што Јесте,
Љубав је Бог Живи Световид,
Творац и Створено и Стварање.
Нежна, оштровида и префињена,
Љубав чува наше срце и душу.
Обасјане Љубављу душе наше Завет су Божји
у Светом Односу који је Светлост и Свети Вид Божји,
наш Истински Вид, Знање и Постојање.
Живот наш Светлост је у нама,
Чистота наших бића
у свепрозирној отворености и невиности Љубави.
Море Благости, Знања и Правде,
подно престола Божјег,
море је Нежности,
једине праве Исцелитељке,
узрока, пута сврхе Радост добрих, чудо верних,
Вечни Живот у свему,
Љубав је Истински Вид, Око света
Узрока, Пута и Сврхе наше.
Које види Целину и свако појединачно биће,
јесте Безгрешна Мудрост Савршенства
Која у Милосрђу Свом дарује
и благосиља наше душе.

Именом Њеним свиће Вечни Дан,
Красотом Њеном руди.
Предивно лице Њено сија Истином и Добротом,
и ми у Светлости и Топлини радосно ходимо ка Њој.
Реч Господња наш је Вечни Живот
у којем хвалимо и славимо Милост и Свемоћ Његову,
благосиљамо сва дела Љубави и сву васиону.

Све што постоји настало је из Ње и јесте Љубав,
једна те иста Дивотност Постојања
свеједно какав је облик и карактер земаљског обележја.

Ми смо слика Себе, а Љубав је наше Себство;
Љубав је Ветар а човек је фрула,
Љубав покреће а човек је плесач,
Љубав је Песма а човек певач,
Љубав је Мирис а човек је цвет,
Љубав је Светлост а човек је звезда,
Љубав је Дух а човек је Душа –
тек сједињени су Љубав,
Свесливна Надсветска Лепота.

Када ми је лоше, идем у књижару
И пијем тамо све, што је исплакао овај свет.
Када је теби лоше, идеш у кафану
И пијеш тамо… не кафу. И пијеш тамо. И пијеш тамо.

Када ми је као и раније лоше, ја слушам музику,
Да би ми, ако је још могуће, постало још горе.
Када је теби лоше, ти слушаш друге људе –
При разним издацима резултат је исти.

Ако ми је још увек лоше, стискам у длановима шал.
Ако немам шал – нокти пробију кожу.
Када је теби лоше – ти стискаш нечију шију.
У загрљајима. И опет остајеш мрзовољан.

Када ми је лоше, трудим се да те видим,
И од свега тога дубља је мука у таласима.
Када је теби лоше, ти се трудиш да ме видиш.
Да ли си приметио, да ја увек скидам шал
И излажем врат?

.

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

 

и у Преображењу коначном исходишту

навадила се стока пасе по заветишту

.

низ кичму село пукло сузи корито суво

одавно бивша река кроз ухо збори глуво

.

под вршњиком ни жара некмоли врућа погача

ломна и трула греје сеоска света крстача

 

с концем века на врху опанак сиротог робља

граби у истом смеру пут сеоскога гробља

.

М.Ц.М: Збирка – “Лом“

 

У поноћ је моја кроћена змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица

На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза

Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

Четири сата.

Тешки као удар.

Цару- царево, богу- божије!

А неко

Као ја

Куда би, куда?

И шта се мени дати може?

Када би био

малецан

Као Велики океан-

чучнуо би на таласе,

уз плиму кокетовао би са луном као са женом.

Где наћи драгу

Која би била као ја?

Такву не би држало небо малено!

О, кад би просјак био

као милијардер!

Паре? Шта ће души?

Незасит лопов у њој ипак спије.

Моје жеље- то је хорда што руши,

мало јој је злато сваке Калифорније.

Када би био муцав

ко Данте

или Петрарка!

Душу јединој дати!

Стихом наредити да је трулија!

И речи

И љубав од које патим-

Тријумфална је то капија,

раскошно,

без трага ће кроз њу ипак,

љубавници свих векова да мину.

О, када би био

тих

као гром јак-

плакао бих,

тугом загрлио изанђалу планету- пећину.

Кад бих

свој моћни

пустио глас боје дуге,

комете би сломиле вреле руке,

и бациле се доле од туге.

Очима бих од зрака гризао ноћи-

о, када би био

ко сунце без сјаја!

Тако ми се хоће.

Земља мршави стомак

сијањем својим да напајам.

Проћи ћу

вукући своју љубавницу.

У каквој само ноћи

пуној лутања

где зло не вреба,

Голијати неки посејаше мене- клицу,

тако велика мене тако непотребна?

Дим појео ваздух љут.

Соба је-

глава у паклу пуном буке.

Иза тог прозора,

сјети се први пут

лудачки миловах твоје руке.

А сада седиш, срце железно, туђе,

Још је дан-

тераш ме уз осмех, можда лукав.

У тамном ходнику никако да уђе

дрхтајем сломљена рука у рукав.

Поћи ћу,

бесциљно, до мила врага.

Дивљи,

избезумљен,

очајан, јадан.

Не треба

тако

моја драга,

растанимо се одмах сада.

Па, ипак,

моја љубав-

тешко бреме за те

на теби стоји,

ма куд побегла тајно.

Дај, последњим криком својим

да горчину увреда истерамо.

Бука озноје до умора,

он спас нађе у води јаже.

Без твоје љубави

ја

немам мора,

волим те стиховима-не помаже.

Да се одмори- и слон се спрема,

легне у песак, врели, истински.

Без твоје љубави

ја

сунца немам,

а не знам где си, не знам с ким си.

 

(Фото: Владимир Мајаковски)

 

Уфркљестило те са свијуг страна. Шћео би то д-уљудиш, ал не вреди.

Проуја живот. Кувет издаде. Празна не пуца, мој брајко. Дође ти да цркнеш.

Да закукаш изгласа. Пођеш штали, зврји празна. Од наког газдинлука.

Увати ме туга нека. Неш веровати да ми пођекад ударе сузе на-очи.

Како и не би. Колко е тујнак брава бивало. Сад једва д-одржим ови пешес гуља,

колко да штипкају око-куће да се не запарложи баш до прага.

Спремим им  за-зиму мено дрмезине и то ти је. Осто и један прељетак, лањски.

Ништа не вреди што е година понјела, немаш с ким д-обереш,

натовариш, превучеш, д-истовариш…

Па после велим сам себе: Можда е тако морало да бидне.

Веруј да смо и заслужили да вако стрвињамо.

Знај да е то казна Божја што смо се обезбожили.

.

Што смо дозволили да нам ђеца у-цркву не иду.

Што смо шућели кад су се безбожници ругали слави и прекади.

Што смо се торњали куд нас ћерају коекаке пошушњаре

мешто да смо ишли Божјим путом ко ђедови наши.

Па ако треба д-иде глава, нек-иде. И готова ствар. Јок. Ми се уванџали и ућутали. Кукавци.

Наиђе јампут вође онај калуђер Јован што живи горнак у пећини на Црној стјени

и дадне ми неку песмарицу.

Сузе су ми точиле неш ми веровати кад тамо каже:

 .

Нису, вели, Срби кано што су били.

На зло су се, каже, свако измјенили.

Па кад почне да броји, све нако каконо и јес:

Одрекли се српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава – па каже:

Не поштуе млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради – па вели:

Свештеници Вером ослабили,

Нит ђевојке држе ђевојаштво,

Свилу носе греом се поносе – па ондак каже:

Нити народ за неђељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником цркве испуњује,

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње – па наводи како

пишти Свети Сава:

Волио би и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате.

.

Ту песмарицу би требо да прочита свако

ко е србског рода и порода.

 

Посвећење вилењака у овоме свету има десет ступњева, а на свакоме ступњу посвећења Вилењак се задржава седам година.

Почетак посвећења Вилењака јесте сам тренутак рођења.

На првоме ступњу, до седме године, када је посве повезан са Мајком а нимало са Оцем, Вилењак живи у оностраним световима вила и вилењака, где савладава уметност сневања у будноме стању.

У том добу, он је више у оностраним него у овостраним пространствима, где са духовним бићима из оностраних световима, поред уметности сневања, савладава и уметности маштања, уобразиље, певања и сликања живим речима.

На другоме ступњу, између седме и четрнаесте године, када је подједнако повезан и са Мајком и са Оцем, Вилењак савладава вештину живљења у свету људи.

Тада он више борави у овостраном, упознавајући људе, откривајући све њихове врлине и мане, све њихове вештине, слабости, мудрости, преваре, лажи и обмане.

На трећем ступњу, између четрнаесте и двадесет и прве године, када је посве повезан са Оцем а скоро нимало са Мајком, Вилењак савладава ратничке и борилачке вештине, припремајући се за Сунчевог ратника.

На четвртом ступњу, између двадесет и прве и двадесет и осме године, превазишавши и ослободивши се посве оба ауторита – Мајке и Оца – Вилењак открива и упознаје знања, мудрости, философије, културе, уметности, књижевности и науке цивилизација, раса и народа овога света.

На петом ступњу, између двадесет и осме и тридесет и пете године, Вилењак започиње своје духовно рођење које је – за разлику од биолошког, физичког рођења – поступак илити процес који ће трајати не само до свршетка овога животног тока, него и кроз све будуће животне токове.

Тада Вилењак трага за својим Коренима, за Прецима и Боговима, за својим Племеном и Родом.

Стога је пети ступањ посвећења Вилењака, можда, и најпресуднији за његов будући духовни развој.

На шестом ступњу, између тридесет и пете и четрдесет и друге године, Вилењак савладава, упоредо, уметност живљења и уметност умирања.

Од тог доба он почиње свесно и самосвесно и да живи и да умире.

Да живи сваки тренутак – овај тренутак – као последњи тренутак у овом животном току.

Свакога трена живи, умире, васкрсава и изнова се рађа.

Освешћује истовремено како тајну живота тако и тајну смрти.

Тада схвата и освешћује, да је смрт само пролаз кроз овостране и оностране звездане капије, кроз овостране и оностране видљиве и невидљиве светове.

На седмом ступњу, између четрдесет и друге и четрдесет и девете године, Вилењак се среће са својим тамним двојником, са својом материјализованом сенком у овоме свету, схватајући и освешћујући да је све време његов најљући противник у овоме свету био нико други до ли његов тамни двојник.

На осмом ступњу, између четрдесет и девете и педесет и шесте године, Вилењак открива све своје грозоте и гадости, све своје злочине и ужасе, сва своја ружна, прљава и лоша дела из минулих животних токова, и труди се, да што више од тога духовно, енергетски и кармички прочисти и поништи, како би – ако је икако могуће – посве растеретио и ослободио своју душу за успињање на више ступњеве Творчевог Стварања и Присуства.

На деветом ступњу, између педесет и шесте и шездесет и треће године, Вилењак мора да се сретне и да посве упозна своју тамну душу из оностраних светова, која је била праузроком свих његових патњи, страдања, грешака и стварања лоше карме кроза све минуле животне токове.

Сусрет, упознавање и освешћивање Вилењакове тамне душе прелива се и на десети ступањ, између шездесет и треће и седамдесете године.

Ако се на деветом ступњу догодило откривање, упознавање и осветљавање Вилењакове тамне душе, на десетом ступњу, Вилењак мора још за овог животног тока да – знаменито илити симболично – прође кроз звездане капије смрти, како би своју своју тамну душу посве освестио и просветлио и, на концу, тако прочишћену сјединио са својом душом у пречистој Творчевој светлости.

После овога, Вилењак ће, можда, и даље физички да борави у овоме свету, али је, уистини, душевно и духовно посве прешао у оностране светове, међу бића стварања, љубави и блаженства.

Он ће се од тада кретати овим светом само као чиста душа и чисти дух, само као чиста светлост и чиста свест.

Боравиће у свету, али свет на њега више неће имати никаквог утицаја.

(У Великом Гају, 21. гумника 7526.)

Светли душа

У немилу

У недрагу

У успону и паду

Небом безкрајним

Звездама светли пут

.

Светли душа

У милини

У драгости

Водом и етром

Светим светлом

.

.Светли душа

Љубав носи

Немилу и недрагу

Милином и драгошћу

Загрљајем и милошћу!

 

Ноћ дубока влада, и све живо спава;

На староме торњу поноћ откуцава.

.

И у том часу са гранчицом крина,

Анђео се спусти са рајских висина.

.

Све поспало ћути, нико се не буди;

Не виде га звери, не виде га људи.

.

Ал’ осећа грање – па се тихо свија;

Осећа га лахор – па тихо ћарлија.

.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,

Спусти се пред олтар у пустоме храму.

.

Па прекрстив руке на блажене груди,

Рујну зору чека да небом заруди…