Мој је драги повредио чланак!

Држим га у кућном притвору,

44 пољубаца седам пута на дан.

По ноћи редовно стање.

Храним га свечано,

појим га заситно сурицом.

Диви се мом познавању

природних лекарија,

ја његовој вештини уживања,

он свуда опази лепоту.

Причамо паметно,

волимо се сулудо,

никад довољно сулудо!

Стављам меру на моју

неодољиву жељу

да га још малко држим

у здравилишту,

ипак

ловац је,

недостаје му к о р а к…

 

Увели цветак безмирисни

пуштен у књизи гледам ја.

И гле, већ мноштвом чудних мисли

 душа се моја пуни сва.

.

Ког пролећа је цвао цватом

и чијом руком скршен би?

 Да л’ познатом ил’ непознатом?

 Зашто га овде остави?

.

 Можда за спомен на познанство

ил’ на растанак можда дуг?

На какву шетњу кроз пространство,

 кроз тихо поље, тамни луг?

.

Живи ли он ил’ она живи,

где ли је њихов кутак сад?

А можда су и увенули

ко овај овде цвјетић млад?

Рекли су:
„Не враћај се ономе од чега те је Бог ослободио“…
А ја пригрлим свој бол и ране,
Као хармонијски вал лукобране,
И зимујем.

Зимујем, бесмислено дуго, док календар надгорева над пећницом,
Гужвам речи у снове, пуна су ми уста снова.
А срце окова.

И кад помислим да свет нема смисла,
Да ватрена кугла из Откровења прети,
Тад смисао до немогућег узлети,
И битише. И иска.

Тумачим кишу и тротоаре,
И све излишно, клише репертоаре,
Што ми са намером неко потура,
А ја изнова загризем.

 

Ми јесмо

Ми јесмо

Ми јесмо прах

Истовремено и дах

.

Губимо дах

Све је већи крах

.

Ко иште добиће

Уста на уста

Од Бога дар

Божански дах

.

За сва времена

Губимо страх

.

Ми јесмо

Ми јесмо

Ми јесмо

И прах и дах

.

Волимо Бога

Свом душом својом

.Свим срцем својим

Свим умом својим

.

Бог је дах

Чисти свеколики прах

.

Ах

 

Шта страст је, шта љубав, шта истина

Уме ли кроз тмину да слути твоје око

Шта незнање, шта заблуда,шта је суштина

Умеш ли у себи наћи дубоко, дубоко

Или је све исти, све просто, све белина

.

Шта реч је, шта ћутање, шта говор душе

Умеш ли разазнати без усне, без дланова

Шта празнина, тегоба шта је, кнедла сред гуше

Умеш ли дотаћи без разблудних снова

Или је све далеко, све површина, плод оскоруше

.

Шта рађање, шта је живот, шта умирање

Умеш ли с три прста десне руке да удишеш

Шта судбина, аманет шта је, шта битисање

Умеш ли у нигдини, празним умом да запишеш

Или све биће корак, горак пад у бездање

 

Ти си лепа наша царица у круни,

С десет дубровачких пажева; и греје

С тебе сјај драгуља што донесе пуни

У Котор бродови с Кипра и Мореје.

.

Орли од бисера леже по твом скуту,

Крсти по стихару, и сафири вратом;

Мирисе Истока остављаш по путу;

Твога коња воде поткована златом.

.

Све цркве у царству твоје име зборе,

И наше велможе и наши вазали

Гледају те с чежњом и са страхом дворе.

.

Док ти гледаш као паж плашљив и мали,

Како једна брига, танка као пара,

Пређе преко чела крунисаног Цара.

 .

-Царски сонети-

 

Хиљаду милијарди звијезда

Висило је те ноћи

Изнад наших глава,

Док је поток у нама

Најављивао даљине сна а

Мјесец распупио као усна дјевојачка

Клео дужином ноћи.

Ти, дуговрата,

Похотна као пролећни поток

Смијеш се цветању висибабе

Око наше постеље и

Нудиш ми своје мирисне груди.

Отиреш ми утрњеле усне

Својом косом

И дајеш кратак пољубац.

Пољубац као лахор,

Као додир ластиног крила

И потврђујеш истину

Да је пољубац-

Задњи знак ругања смрти

Борба се добија и губи

у размаку који живот нуди,

неке се лако прескачу

а негде нам треба помоћ

јер улећемо у хаос и немир.

.

Бројне су странице за листање

у којима прескачеш оде,

прецртаваш плагијате

који нас у изгубљеност воде.

.

Маштовити нараштаји треба да знају,

не журите некаквом крају,

научите да беспоговорно говорите,

своје јато храбро оснујте.

.

Не дајте ником да спута замах,

да крила пали, јер ви сте Икари,

када се лети, пева и дише,

за вас само постоји увек више.

.

ДП: ‘Збирка – “Дубоки корени“

Равнодушни људи

за живота већ умру,

и никад неће сазнати

како је то никад не умрети,

јер не умију да воле,

ни Богу се милом моле.

Њима је свеједно за све,

осим што се корист лична зове.

Не умију за љубав, породицу,

и пријатеље да се боре.

Равнодушни људи, само,

делићом душе постоје,

никад срце другом не дају,

никад биће не оголе.

Равнодушни људи,

то су постојања ноћне море,

чак ни сами себе не воле.

Од сна ми дивну крлетку саздаше
птичицу трептаве душе да чува.
Када и резе закатанчише
схватих да кавез њих од мене чува.

Златне су жице посебног соја.
Робовски јаук у милозвук топе.
У обиљу је јадна судба моја.
Слобода ми туђој милости доспе.

Од Бога сам биће самосвојно
створено да собом узноси свет.
Мисао своју да вртложи спирално
певајући свој творитељни сонет.

Хранбена ме навика спутала
па и не тежим размахнути крила.
Иако ми је душа прогледала
сигурност ту ме собом оробила.

Сунце златно за мрву одмених.
Храну душе стомачна ми вара.
За сит стомак лудо завилених.
Омамом ме занела превара.