Сунце.

Та велика ужарена лопта

нигде не сија блиставо и умилно,

као над овом земљом

што се Србијом зове.

Нигде неће ни с’јати!

Свитање над Србијом описа нема .

Заћутиш.

Занемиш у трену

када те њено сунце грли

и прелива се над тобом.

Уплиће ли ти се чежња у власи,

човече, ти, што упијаш румен тог сунца

над овом земљом Србијом

и носиш у оку  своме њено свитање?

Да ли се она копрена плава

што ти се из ока распе  низ скуте

по некад , само,  заталаса

виш’ оних питомих падина благих,

па дуго, дуго тонеш и нестајеш

у сјају тог сунца

што се прелива над твојом власи?

Да л’  ти се, низ њене плаве даљине српске

из груди отме онај нежни дрхтај,

па затрепериш:

Волим Те, Србијо, да ли знаш?

..

ММ:  „Плаве даљине српске“.

 

Сваке вечери, у давна времена, силазиле су виле с

планине да се брчкају у реци.

.

На брду се налазио град и у њему војници деспота

Стевана Високог. Усамљени, дуго су у ноћи слушали

песму вила доле на реци, али нису смели да им се

приближе.

.

Ипак, једне вечери искраде се неки од заповедника

и крену према реци. Тихо, кроз шивљаке, приближавао

се месту са кога се чуло дражесно певање.

Кад је стигао, видео је наге девојке ухваћене у коло.

Занесен њиховом лепотом, није примећивао шта се

око њега дешава.

.

Наједном, неко га је снажно ухватио и понео према

вилама. Отимао се, али узаман.

.

-Биће само наш – зачуо је глас највиткије девојке.

-Наш љубић – говориле су друге.

.

Никад се више није вратио на брдо изнад реке.

Сваке ноћи су га виле доводиле на купање и љубиле, а

кад је остарио – удавиле су га у највећем виру.

По том љубимцу вила насеље назваше Љубић.

 .

Фото: Атанас Јовановић – Танаско Рајић на топу

 

 

 

Румен – ружо у пупољку –

у пупољку и у мени –

цветни свете у завојку,

ђул – мирису заптивени!

.

Бадава си у пупољку,

кад с’ у мени развијена,

заман стискаш своју шкољку,

бисеранко сакривена.

.

Што застиреш те дивоте,

шаровите руј – мирисе?

Ко их види, обневиди,

ко мирише, заноси се.

.

Лаза Костић – песник, писац, новинар, критичар (12. 2. 1841. – 26. 11. 1910.)

Велико дело Милости чини Господ у нама.
Од Љубави смо постали,
у Њој опстајемо и постојимо
без почетка и краја.
Богоблагодатна Љубав је Вечитост,
Беспочетно и Бескрајно Постојање
Које је Радост, Пунина Живота.
Њега нам нико не може узети.
Дајући Љубав све више је Примамо,
Дајемо, Појемо, Плешемо,
Јесмо Чудопојно Надахнуће ,
Кристална Ведрина Љубави,
Живот Бесмртни Стварања и Среће.
Без Љубави смо увек у губитку,
а са Њом увек у добитку.
Она је увек са нама
и зато смо увек у добитку.
Сваку ситуацију по Свемоћи Милосрдне Љубави
премећемо у Спознају Истине и Добра,
да смо Љубав из Љубави –
Датост Која само Даје,
Која је Вечитост у Вечитости,
Сâма Слобода.

Волети се може само на вечан начин
јер Љубав не умире.
Она не ограничава
и оно што ствара је вечно без почетка и краја.
Једина ствар која се уистину догађа,
која је изван слепог врћења у кругу,
изван ропства, у Слободи
у којој нема малог и великог, ближег и даљег,
пре и после, важног и неважног, доброг и злог,
Љубав, вечно млада Вечност,
Светост, Истина и Добро,
јесте Савршенство,
једино Једно
по Суштини и по Свему.
Љубав нас у једном кораку доводи до циља,
у једном трену до Себе – Вечитости.
И тако, без прекида одувек и заувек,
јесте Целовитост Свесна Себе у нама.

Миријаде година у једном Трену,
све Стварање у једном Додиру,
речи које ће се икада изговорити у једној Речи,
Океан у једној Кâпи,
сва Небеса у једном Погледу,
снага Свемоћи у једном Усхиту,
то је Љубав.
Човек који воли сјајнији је од сунца,
јачи од сваке таме и ропства,
мудрији је од сваког лукавства и подвале.

(29. 01. 1934. – 12. 02. 1961.)

 

Лепи мој дане с душом елегије

кад од Бића сенка бива, пределима

 лутам, у сузама, страх ме обузима,

звездани утицај нада мном — ко да их сузбије.

.

Неиздвојен појавом још нико није

открио себе, свете, у твојим призорима

врати ми дан ако га негде још има,

земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

.

 Поређане главе у заборављеном времену

са узалудним мислима и последњим речима

 слуте свој лик у мутноме камену.

.

Тражим те у ветру ако те још има

изговорена речи, за светове пале

 тражим почетак сјај и сате стале.

Изведи ме

На пут пролећа,

Невин као пупољак

.

Снови су ми

Постали ноћне море

.

Машта се тако ућутала

Душа се

У пустињу претворила

.

Растерај облаке

Дођи и води ме

На стазу трајања

.

Хоћу да лебдим

И лежим

На твојим додирима

.

Не желим

Да живим у дубини

Живог песка

.

Твој осмех

Даје ми снагу

За поцепане године

.

МР: “Разоткривена неосећања“

Сутон пије последњи зрак дана

Последњег дана младости

Вриском ноћи полућене

На слутњу смрти и живота наду

На последњи корак јавом

И први у сну…

.

Пијанством узета ноћ

И глувог сата црне силе

Зору не буде

И први пут јутро не намигну

Шерету

Уснулом у туђој постељи…

.

Заћутале виолине, даире лудости

И сваки се додир ноћи

Кроз сећање пење

Да заболи као јаук мајке

И овог сутона

Док последње зраке дана пије…

(16. 5. 1898. – 11. 2. 1993.)

 

Ако се волите љубављу

која буја у самоћи, од раздаљине,

која је више од сна него од свести,

и по растанку дрхтаћете од милине,

могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,

са страхом од сагрешења,

који као птица о кавез ломите крила,

сећаћете се увек једно другом лика.

И по растанку

замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице

и у поноћ ходаш будан

по башти,

ако те ломи неутољена жеља луда,

сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо

око ватре,

а бојимо се да је додирнемо,

с којима идемо крај понора

незагрљени и неми,

сећаћемо се дуго

ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,

а седиш крај ње без гласа

слушајући бајку која се у вама рађа,

сванућу слично,

памтићеш је и кад се зима

пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу

да је љубав маслачков пухор

који сваки додир може да стресе,

ако волиш у њој сан и дете,

ако ти је без ње пусто и глухо,

мисао на њу будиће те

и кад се растанете.

Заувек се памте они

с којима се грлили нисмо,

чије су нам усне остале непознате,

којима смо само с пролећа, у сну,

писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,

међу којима нема спојног суда

крви и крви вреле,

а срца им се дозивају лудо,

заборавити се неће

ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,

а бојите се тај нож извући,

као да ћете тог часа умрети,

памтиће те он, сетиће те се

и умирући.

Они због којих срца

осећамо као рану,

али рану због које се једино живи,

у сећање нам бану

и кад заволимо друге-

и осетимо се несрећни и криви.

11.фебруар се слави као Дан бога Велеса зимског.

Сам бог Велес је бог мудрости, магије, заштитник стоке, стада, усева. Такође, он влада и подземним светом.

На Дан бога Велеса, праве се амајлије за заштиту стоке, моли се  за здравље и умножење.

Постоји веровање, да, ако је на овај дан топло, Велес је дошао, и пролеће ће бити топло и лепо, док насупрот, ако је овај дан хладан, богиња Морана ће остати још прилично времена и пролеће ће бити хладно.

Девојке су пред овај у ноћи пред Дан Велеса,  изговарале посебне бајалице и молитве очекујући снове, за које се сматрало да су пророчки и да се остварују.

Карактеристично је и веровање о сталном надметању Перуна и Велеса. У том надметању нема победника и нема пораженог, јер на то гледамо симболички, само као на смену годишњих доба: лето/зима, као што се смењују и  дан и ноћ.

Сам Велес је син краве Земун и бога Рода. Представљан је као јак млади човек са роговима али и као седи старац, беле браде са штапом у руци јер он је заштитник стоке,  пастира и мудрости. Како год представљен истиче се његова мужевна црта у смислу плодности. Врачеви Словена су се звали Волхови и у корену овога имена се види веза са богом Велесом/Волосом. Као бог звериња представљан је у виду медведа.

Извори: Старославци, Стари Словени, Луг Велеса, и још…