Капела Кађеница

На обали Мораве бејаше пећина.

Та тавница је служила као скривалиште нашем

народу, јер је збег добро чуван и у њега Турци нису

успели да продру.

.
Ипак, пролазећи туда, а неки веле да је у питању

Издаја, Турци спазише девојку на самом улазу у пећину.

Седела је и везла, а и стражу чувала.

.

Полако, насилници су се шуњали према пећини.

Кад их је спазила, девојка је клиснула у влажне чељусти

стене, где је њен народ нашао уточиште.

.

Турцима је било јасно да девојка није сама. Пришли

су пећини и позвали народ да се преда.Заплашени,

шћућурени уз стене, људи су ћутали и немо очековали

да виде шта ће да се деси.

.

Пошто су неколико пута поновили позив за предају,

Турци су сакупили влажну јечмену сламу и запалили

је на улазу у пећину. Дим је надирао. Људи, жене и

деца су се гушили, али нико није имао храбрости

да изађе напоље. Знали су: свирепа смрт чека их на

оба краја пећине.

.

Сви су се угушили. У пећини се и данас налазе њихове

Одимљене, гараве кости.

.

Пећину сви зову Кађеница.

.

(Ј. М. М.: Јеличке легенде)

Око тебе срећа свуда,

Привикни се на чуда.,

Радост шири

А душу смири.

.

Љубав те прати

Кроз живот цео,

Храбро корачај,

Одважно, смело.

.

Осети етар,

Загрли ветар,

Зајаши облак,

Ко сунчев зрак.

.

Зато певај

Зато се весели

Васпостави

Цео свет бели.

Пробудиш се тако изненада, у кишовито и сетно јутро

јесење, и питаш се: Јесам ли жив?

И не знаш, уистини, да ли те има или нема; да ли си

већ био, или ћеш тек бити, ко зна где и када! Схватиш,

наједном, да биваш и обитаваш у свету у којему нема

ни смеха ни радости, ни топлине ни љубави од

праискони; да си се – не знаш како! – затекао у свету

који је, гле! мртав одавно. И, намах те опхрва

васељенска туга од века; и зажалиш што ниси птица,

облак или ветар, у свету опсене.

И упита ме један човек: Шта значи бити духован?

Одговорио сам: То значи бити у духу праискони.

Наравно, да тек након мога одговора ништа није

било јасно. А да ли је истина јасна? Да ли је Бог јасан?

И да ли смо ми сами себи јасни?

У ово кишовито, магловито, невесело и суморно јутро,

не само што не знам шта значи бити духован, већ не

знам, зацело, ни шта значи – бити! Као да ово није мој

свет, и као да ја овај одвећ нисам – ја! И то траје и траје,

чини ти се – вечност.

Из стене водом лековитом

Испира анафорник Богородица пресвета

Да из чистог Божијег путира

Духовност српска вековно пулсира

.

Ни сузном њеном оку

Извори нису испрали истоку

За палим сином Исусом Христом

Дарованом светлошћу као вишњу палету
.

Богородица ускликом Господа моли

Узнеси ме до сина јер мајку боли

Васкрсни њега као тријумф неба

Док нафора пустош протера охоли

.

Витовница расплете њене витице

Које су ореол око главе свете

До сина на небу махом полете

И срцем загрли небеске искрице

.

Векови огласише ломност трајања

Манастира духовног здања

А Богородица овенча вечност захвална

Српству за трајна очувања

 

Зашто си тужна Изолда?
Твоје су сузе одлетеле птице.
Твоје су речи мудра трагања
а уздаси свих лудих снова летилице.

Зашто си тужна Изолда?
Не теци реком протеклих дана.
Не дај ветру да носи руке за тобом.
Осмех нацртај кредом пркоса
и плови, плови сред сунца својим бродом.

Изолда, душо, не плачи више.
Камен се кваси ал’ клизи кап.
Слуша те море, у њему кише.
У твом су оку сунце и слап.

Зашто си тужна Изолда?
Душо мила, тежак је пут
ал’ срце бије и звоне била,
Изолда не плачи, срећа је ту.

Не плачи Изолда, рашири једра
Пловићеш и ти спокојно једном.
Имаћеш нечије руке и недра,
склупчаћеш мисли у пољу чедном.

Не плачи Изолда, заробљена вило,
узбуркај вале свог моћног чара.
Заплови осмехом, срећно ти било.
Туга је кап у мору љубави, свемоћног дара.

удвојен собом

између обала

дрхтајем усана

.

делим се тобом

ниси ни знала

небом си дозвана

.

падам у вирно

водено ткање

од слатке свиле

.

обзорје немирно

одасвуд лудовање

неразумвиле

.

успон без даха

хималај врели

подамном пламти

.

прах смо од праха

то смо и хтели

занавек да се памти

Чекам поноћ у звезде да погледам,
на тебе потрошим последње жеље,
поново ћу себе за срце да уједам,
свака луда има само своје весеље.

Моја је радост да себи пркосим,
што не иде да хоћу да остварим,
љубав кроз дане као штит носим,
после да не могу да заборавим.

Грешим одмах и јасно то видим,
не крећеш голорука на тешке боли,
моја је слобода да се ни не стидим,
сви се рађамо плачући и голи.

Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!
.
Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.
.
Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.
.
Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.
.
Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.
.
Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.
.
Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.

.

 Време је!

.

.

Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.

.

Разазна се истина и јара
Сред човека искра Божјег дара.

.

Време је!

Како да отрујем сва сјећања

Кроз пукотине

Тјела,душе,срца

Провукло се Сунце

И тјера на свијетлост

Првостворени сан

Кад јахасмо на змајевима

Од једне сварге до новог свитања

А онда би се скрили у јазбини змајева

Што бијеше у дворцу на Орловој планини

Од тада ја зауздах ватре, а ти проли вино

Па сад теку воде да сперу сву моћ

Да се у њој посвећују

Витезови зорни

Безсмртни и одабрани

Обгрнути у свој непробојни плашт

Непробојан за мач, стријелу или отров

На Љубав слаб

Ти не смијеш да изгориш

У ватри свог сопственог сјаја

Ти треба да ВОЛИШ

 

Дајем ти мисао чисту и светлу
узвраћаш ми уздарјем светоправа,
отворише се дванаест небеских двери
а тринаеста врата узлетеше у етру
стаза сећања по којој ти мисао се шета
отвара срце и спознаје душе
и мисију твоју што од прастарина твоја душа дозна
сад је оваплоти!
Нека свет је спозна!