Напољу је тама, ноћи глуво доба
Све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба
Неизвесног исхода. Нема другог избора
У одбрану Светиња милом, силом приморан
Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју
Снага нам у ходу. Сабрани у Богу!
Преци нас зову да вратимо слободу
Стопу по стопу, сведочимо слогу
У ватри и огњу, у сметовима снега
Држим чврсто барјак. Не одричем се Њега!
Наша реч је Стега, чврста као стена
Брат је брату веран, баш у најгора времена
Дивљу крику ветра надјачава песма
Наша снажна вера топи санте леда
У душама залуталих, којим братска љубав треба
Молитва у тами, где су пали, пали светла

Свиће, свиће рујна зора
Све од Брда па до мора
Одјекује глас са Гора
Народ да пробуди!

Ово овде су примери чојства и јунаштва
Доказ да смо имали и родити се рашта
Опет бране са Врата, да не би стигли до брата
У подвигу смо до краја. Ово је Спарта!

BEOGRADSKI SINDIKAT – SVIĆE ZORA – YouTube

https://www.youtube.com/watch?v=mXpOvSv37Kkпре 20 сата/и … Copyright Disclaimer Under Section 107 of the Copyright Act 1976, allowance is made for „fair use“ for purposes such as criticism, comment, …

Питам Водеан: Где ти је прошлост?

Питам Небо: Где ти је будућност?

Питам Вечност: Где ти је време?

Питам Простор: Где су ти међе?

Питам Праизвор: Где ти је извор?

Пипам Живот: Где ти је смрт?

Питам Себе: Где ти је сећање?

.

Питам Тебе: Хеееј! Хеееј! Ехееееј!

Питам Тебе: Где нам је Љубав?

 

И ти теци својим коритом

Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

и опет од чекања крв заболи

предворјем храма изнад колена

шта то у мени под небом замоли

два наша вољења преголема

.

да расту у трену ка звездосводу

птице приволи да се у срцу гнезде

и пију разлетом босиљакводу

пре него југу топлом одјезде

.

и шта у мени очи ти воли

очи што има их љубавжена

док смо уснама невино голи

.

у мраку светлине два несмотрена

и ничим спозната лудила плачна

сред немирсвета превише мрачна

 

Нико не жели
Да оде без музике

Kрик зове
Да излечим војника

Узимам карту за авион
Са сребрним крилима

Летим у висине
Остављам сенку

Гле како се
Гласови преплићу

Да би боље
Чули себе

Мој лет је сан
Небом очаран

Сад она излази из белог цвета

Огромна као сан мрачних дубина

И звучном риком пали сунце.

Ено је где се с рибама љуби

И плива низ невино јутро.

Ено је где се с птицама пари

И пева неке луде месечине.

Пред њеном дојком излази жума

Да је сву посишу вреле звери

Опијене помаком и њеним гласом.

Она се лепо отима од своје крви

И бежи у сенке свога тела.

Она се хвата за црне звукове

И муњу гради у своме оку.

За њом јуре стабла и ветрови

Разапети између две голе ноћи,

Њу ни пролом пометених жлезда

Не може више задржати,

Ни небом разбуктана птица

Не стиже криком да је заслепи.

Сва се у море сурвава

И паклом таласа обале одрања,

Цвет обара и сунце клетвом гаси.

А боле је ломне страсти и трну,.

Мучи се у крви и пенуша у грлу.

А горее ватре и до слома сишу,

Трза се и блеском искаче из себе.

Са сиренама се у бунилу извија

И горке смрти рађа у свом долу

Где звоне тишине и пуца корење,

Ено је сад где лежи на песку

И умире док је обилазе шкољке.

Ено је полумртве где просипа очи

И грубо нестаје у камењу.

,

 

“Србија и Дан државности: Сретење – дан кад се срећу

зима и лето, историја и држава, сенка и медвед.“

 

 

Велика Томић: Сретење

.

Срели се Бог и Човек

.
Срела се година са Човеком

.
Сусрео се Народ са Човеком

.
Сретоше се под Заветником Човека

.
Сретоше сви заједно ђавола у човеку

.
Сретењем, нађоше себе у Човеку.

Гаје овце чобан и чобанка,

по имену Јован и Јованка;

Јован овце, Јованка јагањце,

Јован свира, а Јованка везе.

Јованки се руке ознојиле

па млађана Јовану говори:

“Ој, Јоване, моје миловање,

иди, Јово, у гору на воду

-донеси ми воде у свирали,

да умијем своје беле руке.“

Кад то чуо, Јован чобанине,

скочи момак на ноге лагане

па донесе воде иза горе

те Јованка уми беле руке.

Опет она Јовану беседи:

“Ој, Јоване, моје миловање,

досади ми више девовање,

ил’ ме узми, ил’ ћу другом ићи.“

.

Казивач: Видоје Чикириз, Рти

Ника – Никола Сојић: “Драгачевке-

изворне народне песме

 

 

Високо горе мед орловима и облацима

понад ветрова и модрих борова

обитава онај који је појмио

да постоји један једини пут

што води изравно

кроз срце властито

.

И на том путу

сви су путници

у лику једног путника без сврхе

који се враћа завичају своме

Прстима те држим као сталак винске чаше,
принцезо Гордијано.
Плахораста срџбо стаклена и крха.
Појим те вином из бачви
мога на воњ миришљавог подрума.
Језгровити део,
чаша – вино, вино – чаша
напуклу те колико пута
дрхтавом руком приносим устима,
да језиком задржим отменост у чаши.

Док проверавам густину садржаја –
смејуљим се и додворавам се,
твом искошеном погледу
на травке погажене
куд ти је босо стопало ходало.

*

ВП: Народна веровања

Према народном веровању, Трифун је заштитник

винограда и винове лозе, па га виноградари славе

као свог заштитника.

На овај дан је обичај да се одлази у винограде,

орезује лоза и залива вином.

У неким крајевима Србије – Зајечар, Свети Трифун

се слави три дана – дани заљубљених.

“Ако на Трифундан пада снег или киша

биће кишна и родна година, ако је ведро,

биће година сушна и неродна.“

Народ још каже: “Триша забо угарак у

Земљу, па зато снег и лед почињу да се топе.“