Миришу неке чежње на паучини окачене.
На сваки плет по кап сећања кануле.
Какву дивну мрежу
паук исплете.

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?

Чекање је само непролазна нада
Вера да јуче је још непрошло сутра
Чекање је само дизање пре пада
И тражење дана у изгревку јутра

Чекање је пораз јаве или снова
Победа изгнанства из сећања неког
Тиховање душе пред циком ветрова
Бежање од свега у сопствени брлог

Чекање је стрепња с ликом ил безлична
Поглед који лута разним световима
Чекање је стид поноса ил сујета дична
Чекање је смртник међу боговима

И ти теци својим коритом
Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

С ову и с ону страну граничја,
Љубав, Беспочетни Бескрај,
Обзорје је Збиље које нас од грумена злата
претвара у његов неисцрпни рудник,
од капи воде успоставља нас Океаном;
усред праха, костију и меса
чини душе наше чистим и светлим Духом Светим.
Сијајући Знањем, Правдом и мноштвом Мира,
Љубав, једини Истинити Законополагач,
Прадевственик света и века
без раселина и подела,
јесте Светлост, свепрозирно блиставо Једно
у Којем је безброј боја и облика,
јесте непроменљиво Стање свих стања,
јесте Песма Која пева Себе у безброј песама.
Звезде, шкољке и рибе валови су и пена.

Прволика Стварност, Благоточива Љубав,
долази са свих страна света,
са копна и мора, са планине, из долине,
из поднева и поноћи, из прошлости и будућности,
из Светлости и таме, из сна и јаве,
из смеха и плача, из Раја и Пакла.
Али све време је Ту, у нама, у Богоносном срцу,
јесте Свемноштвено Једно.
Милоока Љубав, Развигор Радости и Милине,
Светлом живoписана слика света,
Једност је Свега;
Бог Живи Који је Творац, Створено и Стварање,
јесте Свепрозирно Апсолутно Знање Кoје је Бивање,
Песма свих песама,
Свесагледање у Постојању.

Световечно Стварање, Љубав,
Живодајно Биће Радости и Слободе,
јасновита је стопљеност у једно Срце и Душу
од правека и довека,
јесте Цар Славе,
Име које се љуби, хвали и свети.

Свевидеће Око Разбора и Проницања,
Љубав је свуда,
у свемиру, и у његовом срцу, и изван свемира.
Осетити Љубав
јесте Спознати Неспознатљиво;
Бити Она јесте Бити Бог
Који уводи универзум у Постојање.

Творац и Држилац и Ималац свега,
Љубав, Видело наше,
наше бесмртно Биће и Спасење,
јесте Цар небески,
Дароносни Владалац свега
Који чини да Све Јесте,
да јесте СвеЈест,
да јесмо Свест из Божје Свести,
Дух из Божјег Духа,
да јесмо Сâми Живот.

.

Камење које се не котрља

Остаје обрасло маховином.

Планете су у сталном кретању.

А сада и ја морам кренути.

.

Лепо ми је унутра,

Али се напољу осећам боље.

Блудни син се враћа Суштини.

А сада и ја морам кренути.

.

Да бисмо знали јесмо ли кренули,

Морамо знати стати.

У знању Суштине, Суштина је знање.

А сада и ја морам стати.

.

А сада морам кренути.

По своме би да помераш казаљке

И заводиш друкчији ред ствари,

Па справљаш заумне рачунаљке

Да те изместе где ништа не стари.

.

Васколика те васиона затрпава

У којој ниси ни секунд, ни твар;

Жеђ твоја ниједна врата не отвара

Иза које свака недохватна ствар

.

Свој корен скрива или се зачиње

У битак свега што је сатворено

И њим скончава и изнова започиње

Док се окреће и намотава вретено.

.

Теби је одређена стаза друга

Од оне на коју трошиш свој иметак

Не би ли изашао из теснога круга,

Која те увек враћа на сам почетак.

Опуштена и лагана

Посве

Њише се и плеше

.

С вечери у сутон

Јасика на ветру

.

Спрам румена неба

Понад вечерњаче

Подаје се свирци

Свирала сетаних

На пропланку сненом
.

И гле!

Сва је у дрхату

Плесу и њихању

Јасика сетана

Под пуним месецом

 .

Ово је само једна ноћ и један дан,
једно јутро и буђење из сна.
Ово је једно вече само,
а деци треба да буде добро стално.

Жеља тако много је,
Сваки стих за то, премали је,
али када су деца здрава, све друго лакше је,
тада су све друге бриге и туге тако небитне.

Боже,…
Да се свако дете у здрављу и срећи развија,
и да од тога нико не профитира,
да нам буду дворишта пуна дечје граје,
И да ником не смета када смех не престаје.
Да се њихове ручице играју
А не да се браунилама боду,
Да све туге од родитеља оду.

Немој дозволити да оне ћелаве главице,
и браунилама избушене ручице
икада више пате,
Дај да се сва деца кући врате,
И да нема ни суза ни бола,
ни полупаних снова,
ни растурених бракова, ни посвађаних родитеља,
што не знају како ни где,
Када дете тако сурово разболи се.

У том болу свака воља гаси се,
Тако лако одустане се.

Боже…
Испразни те хематологије, онкологије,
Гастроентерологије…
Спречи свако тровање,
Тешке дијагностике и још теже исходе.
Да сви буду здрави само то,
За све остало лако ћемо.

Боже…
Не дозволи да инфузије и чуда сва,
Буду део дечијег одрастања,
Не дај да кљукање синтетичким медикаментима
постане нормалност деци тој,
јер здравог је мало остало.

Спречи сво то зло,
Недај то!
И не дозволи да у болници где и зид плаче,
Та бол детету душу начне.
Не дозволи лоше крвне слике,
не дозволи те ниске тромбоците,
не дозволи ниске хемоглобине,
и абнормалне фибриногене,…
Превисоке леукоците,
високе седиментације,
И дане изолације…

Не дозволи плач и врисак тај
када се низ дечије вене слију тајне службене,
И очајни мук истине.

Спречи сва зла, која децу од рођења облећу,
Као црни гаврани на њих би да слећу,
црни гаврани у укаљаним мантилима,
без етике и морала а са шприцевима,
У којима службене тајне ко муниција стоје,
Спремне за здраво ткиво,… ма за рођено твоје.
Уз “добронамерне” претње и присиле,
Ма имали смо прилике да видимо те добротворе… 1999. године.
Само што је тада тај црни гавран у облацима био,
А сада нам се исти у визиту спустио.

Боже…
Дај да сва деца буду здрава,
и да се истински поштују њихова права.
Заустави сво биолошко оружје,
нека победе, љубав, правда и истине.

Много љубави, радости и здравља желим свој деци овог света.