Било је то оне ноћи кад се мрак поиграо са свим створењима, и небеским и земаљским, и одлучио да изведе једну од својих шала, јер му већ беше досадило да са даном просто замени место и тиме омогући смртницима да мере време, коме замишљају да су господари. Као да се оно може мерити, тек тако. Додељени су му месец и звезде, како би се устројство са даном и сунцем одржало у нечему што се зове равнотежа, што беше својеврсна неправда, јер месец се мењао час овако, час онако, никад слуга поуздан.

Константин је кренуо ка Карановцу. Таман је крочио у Мораву, кад је коњ зарзао, пропео се на задње ноге, а онда остао укопан на месту. Као да је неко угасио све што је осветљавало мрак. Нигде месеца нити звезде. Уместо неба, само црни дим; облак који се извијао у неко привиђење које је мењало облик и сваким трептајем ока постајало другачије. Ни страх у њему више није спавао. Четворо својих очију уперио је у правцу Константиновог погледа, који сјаха са коња, а да није ни знао да му вода досеже до руба чизама. Месец се искобељао из мрачног стиска свог господара, најпре слабим сјајем, што је натерало страх да затвори два ока, а друга два су, широм отворена, гледала у правцу Карановца.

Мрак се смејао у небеским висинама, а Константинов коњ пљесну копитом два пута по хладној води Мораве и настави даље са господаром на леђима који, пре него што га узјаха поново, дохвати један камен из воде и баци га иза себе.

Одједном му се Карановац учини даље него што јесте. Није смео да откопча кошуљу, јер је страх још био будан и могао би призвати некога ко би његов белег на грудима видео. Подносио је његов свраб, знајући да му нешто наговештава.

Само што помисли на људе који га у Карановцу чекају, кад огласише се птице најављујући скоро свитање. Утом је и страх заспао, а коњ по каменитом путу почео да каска. Учини му се, на једном месту, да је трава необично зелена и мекана и да би могао мало да одспава. Провери завежљај, све је било ту. Тек што спусти главу, неко га позва по имену. Беше то девојка чудне косе и хаљином од магле направљен.

– Ко си ти? – упита гласом који није препознао.

– Ја сам ти.

– Шта ћеш  у мом сну? – рече и стави руку на груди.

Звонким гласом, не одговоривши на питање, рече:

– Не бој се, знам за белег. Ја сам ти додељена кад и он. Него, иди у Карановац, па кад послове који те тамо воде завршиш, ти окрени уз Ибар, ту ћеш ме наћи. Лако ћеш ме познати.

Јахао је Константин и напослетку стиже у варош. Привезао је коња који се беше добро напасао док је овај спавао и завежљај предао како му је речено. Људи га прегледаше, климнуше главама. Знак да је све како треба, и Константину поштено платише.

Белег га засврбе и подсети шта му је девојка у сну рекла. Но, није му се журило. Ускоро је свраб постао неподношљив и он брзим кораком оде до места где му коњ беше везан. Узјаха га и полете наочиглед народа преплашеног коњским рзањем. Окрену уз Ибар. Јахао је каменитим, стрмим путевима, пратећи реку. Жеђ га је морила и одлучи да стане да се напије воде, кад угледа неколико девојака са венцима цвећа на глави. Чуо је да се виле тако појављују и да не треба улазити у њихово коло јер, ако примете човека, нема му спаса.

Не окрепивши се ни капљицом воде, настави даље према граници где су се небо и земља спајали у једно.Тамо, из магле град провириваше. Не даде се Константин поколебати, већ настави, надајући се да ће девојку угледати. Но, не беше лако, јер и њена хаљина беше сачињена од магле. Дан одмицаше увелико и кад сунце крену ка западу, Константин чу да га неко по имену дозива, као и онда кад је на пропланку заспао.

– Рекла сам ти, овде ћеш ме наћи.

– Ко си ти? Реци ми најзад – одважи се да изговори.

– Велика ће несрећа Србијом завладати. Пропиштаће многе мајке, брат ће на брата ударити, ни реда ни поретка се знати неће. Удовица ће на сваком кораку бити. Кад то време дође, ти се прикључи војсци  Лазара, војводе који ће доћи, Мутапа званог. Човек по имену Ђорђије Црни повешће бој. Извојеваће битке, али ће још горе за народ бити. Превирања између војводства и господства биће велика, но се ти ту мешати нећеш, ниси од те сорте. Белег који кријеш ти казује да си за велика дела рођен, да ће се име твоје пронети далеко и да ће вековима трајати. Додељено ми је уз тебе да будем. Ти не знаш ко сам ја, но, доћи ће време кад ћемо се срести близу Тодоровог града и тад ћеш сазнати, а сад пожури натраг, мајци својој, вечеру је спремила.

Константин помисли да га памет издаје. Обли га зној. Ноћ је своју копрену спуштала, а њему је требало јахати три добра сата до Карановца само. Најежи се кад помисли да Мораву треба прећи, али девојка беше толико лепо и умилно зборила да га сваки страх умину. Коњ га је носио лако, као да је нека сила управљала његовим ногама које не показаше да су било какав умор осетиле те он тако дојаха до куће, као у магновењу.

Кад је први пут те године загрмело, почеше се проносити гласине да се нешто спрема. Осети да белег не мирује те схвати да је дошло време да уради како је казано. Очекиваше да се девојка појави у неком од снова који су га морили по читаву ноћ, но она није долазила. Поче да сумња да се све уопште и десило, а онда му свраб белега  потврди да све истинито било. Рече мајци да се спрема на пут, нашта она изусти:

– Иди сине, ако се мора и немој обрукати своје име ни време што сам те у утроби носила.

Просу из тестије мало воде за њим, а остатак на ватру на огњишту и угаси је.

И заиста, беху то дани тешких борби и све се деси  што девојка рече. Но, страх није више обитавао у њему, а кад би се појавио и нацерио своје ружно лице, Константин би своју лулу у чибучницу вратио и сабљу потегао. Осећао је присуство девојке а понекад би видео скуте њене маглене хаљине. Моравом је крвава вода текла, бистрила се није, а бојеви низ њу кретали све даље од Карановца.

На једноме месту, смештеном на врху брда, пушећи своју лулу, угледа град опасан кулама испод кога су се састајале две Мораве чинећи једну. Учини му се чудноватом та лепота, но не задржа дуго очи на њој, јер пут га је водио на друго место где се војска морала ушанчити.

Белег је Константина болео, почео је и да крвари, а тело нека врелина поче да облива. Лице Црног Арапина учини му се познатим, имало је исте очи као страх оне ноћи на Морави, кад се пробудио. Константин завитла сабљом и повика:

– Нећеш се, Црни Арапине, ти наших а ни ваших девојака наљубити! Нећеш док је у Константина сабље и у овог народа срца и вере!

Кад се својој кућу пробудио, постеља му је била крвава. На њој је седела девојка. Посматрала је најпре његову збуњеност и тек на крају изусти:

– Не бој се, Константине. Ја сам те довела овде, у кућу твоју, да те предам мајци. Ја сам твоја судбина! Водила сам те где је требало и испратићу те. Почиваће ти тело са мајчиним, у истом гробу. Доћи ће време кад ће људи ту сакрити веру од невере и дух твој и јунаштво ће од тад, живети вечно.

Ни речи Константин није изустио, већ је гледао у неке људе и децу која су се око његове главе врзмала. Трчала су по неком дворишту које није познао. Девојка се насмеши, узе га на своје руке и пре него што га понесе рече:

– То што си спазио су они који ће се твојим потомцима звати, иако их од срца немаш, али Бог је њима дао белег твој и твојим ће се именом звати. Ниси залуд век свој поживео!.

Свет је моје радосно Игралиште.

Свет је моје Срце Светлости.

Свет је моја Рука која даје.

Свет је Кап моје Љубави.

Свет је мој Врт Изобиља.

Свет је моја Нежност Бескраја.

Свет је моје лепо Двориште.

Свет је моја Кућа чуда.

Свет је мој чудесни Сан.

Свет је Тајна моје Тајне.

Свет је Тело моје Радости.

Свет је Дамар моје Жеље.

Свет је Покрет моје Воље.

Свет је Трептај мога Ока.

Свет је Светковина моје Милости.

Свет је плес Живота.

Свет је Поклон над поклонима.

Свет је моје Божанско Приношење.

Свет је моја света Служба…
.

Волите Ме – волећи Га.

Волите Ме – волећи Се!

 

Пустињски вјетар
избацује из металне цијеви
чудне звуке.

Прве крупне капи
кише на врелом бетону
– убрзаше мраве.

Стриц четврта
парадајз – соли га
и једе у сласт.

Прошла је поноћ
– зидни сат све гласније
броји минуте.

Испред мене
пут нестаје у магли
– ускоро ћу и ја.

Хаику у крику

У доба тешке смутње.

Радост почетка!

.

Дуже од века

Траје цео осунчани дан

Сећање топло

.

Летећа риба

Поглед неми што скрива

Сунцу се враћа

.

Даљине моје

Надахнуто звучаше

Док гледах у сан

.

Планинска јела

Гране сунцу предаје

Тишина века

Долази у вечери ране

у сутонима румених даљина

кад тишине заћуте

сакривена у сенкама

раскриљене крошње старе липе

и отпочиње своју поезију

и неке давно познате акорде

нирваном ми празни сузе

песмом ми боји сећања

која годинама таворе

на дну успаване душе.

.

Певај птицо

ноћас твоје рајске песме

буде забораве

и угашене туге

оживљене у мирису липе

и твојим двозвуцима

ноћас ћу направити гнездо

поред твога

да те слушам до зоре

да спустим небо

испод твојих крила

и успавам реку

и младе јасике

које дремају и чувају твоје вале.

.

Ево силазе и звезде

да умију своје лице

водом испод камена

трепере као голубице

кад у третајима сунца

беже испред јастребова.

.

Не терајте

птицу ругалицу

она само љубав дозива

дарујући је глувој ноћи

и тишинама које самују

и мојој чежњи која немиром

шлуша дивне мелодије

…и оне друге с оне стране дуге

и оне пуне радости и туге

и оне које се пишу

кад даљине ћутањем дишу

и кад липе миришу

и чекања уздишу

и оне тужне

кад падају јесење кише

и оне које не волим

кад ниси моја више.

Не терајте птицу ругалицу

она само љубав зове.

Бог је Љубав
Постојање, Закон и Владалац свега.
Пунина Свепрозирне Свести,
Љубав је Свест Која Доживљава Себе,
и у Доживљају Зна Себе,
јесте Свесна Свест, Бог Живи ЈА ЈEСАМ.
Она је Сопство и Вечни Живот свега,
Постојање свег Постојања,
Свесна, Жива Вечитост
Која је Сâма Стварност.

Бог је Стварност и Постојање,
јесте чиста Љубав,
Апсолутни Закон свих закона.
Он не чини ништа друго осим да Љуби.
Љубав је Његова Властитост,
Његово Бивство и Живот,
Његова Суштина.

Знали то или не,
желeли то или не,
веровали у то или не,
Љубав је наша једина истинска потреба,
једина истинска чежња душе.
Она је Место,
Стање одакле долазимо, и куда идемо,
Она је Оно ко смо,
због чега смо ту,
због чега се све догађа.
Она је једино Оно што се уистину догађа.

Непросторност из просторности
излази и у њега уходи,
Безвремље из времена извире
и у њега се улива
чинећи га златном Вечношћу Сада,
Невидљиво у видљивом сија и грли га,
чинећи га Невидљивим.
То је Љубав, Песма Стварања
Која је Стварност.
Безмесност је Њено место,
Незначеност Њен знак,
Безобличност Њен је облик.
Живот Њен је Духовно Озбиљење свега што Јесте.

Све што постоји Израз је Божје Љубави,
јесте Њено Постојање, Живот,
Бог Живи Световид.
Видело и Вид, Љубав је Свесна Свест,
Знање Свести Себе ЈА ЈEСАМ
у свему вечита и истинита.

Бадњакови пламте пламенчићи.
Језицима Бадњак обљубљују.
Препородом роде Сварожићи
да колевку Богу ватром кују.

У огњишту камен се калио
да колевком Бож’јом он постане.
Сунчевим се светлом озлатио
да ватреног Бога у се збрине.

Да колевка Богу се салије
бож’је дрво у зору се сече.
Уз погачу вином се прелије
па исеца док још вино тече.

Тросеком се три ивера лови
па се руши секиром из цуга
а Бадњака иверови ови
лоз божански до његовог блага.

Коринђају деца комшилука.
Раздраган им пој из срца чиста.
Пуне торбе слатких бакалука
а из ока искра среће блиста.

Устајем и прилазим му. Објашњава ми

шта значе речи исклесане у камену.

Помиње печате сунца, циклусе звезданих

јата, језик небеских делфина, шапутање

мрава, неизрециву љубав цветања,

екологију духовних предела, летеће

лађе наших праотаца.

.

Сунце печати

Циклусе звезданих јата

Љубав цветања

 

Окрилатиле се планине свете,

Долетеле из даљина далеких

Тајне да открију, знања постојања!

Небо је усплавело, сутон јутра забелео,

Сунце се месецом поиграло

Сенку му под облаке сакрило!

И ено, чују се, шапутања грања

Ехо, стигао из прошлих времена

Да ожеже времена садања

И осветли пут узрастања!