(рођенданска песма)

Румени сунчеви зраци
по белим снежним крововима,

док звоне вечерња звона
негде у зор-даљини

утихлих и сетних поља
под плаветно-зеленим снегом.

.

-слика „Зимско јутро“ –Пејатовић Вера-

Реч си ми дао да ћеш ме из тела узети када дође време
и на длановима ме унети у себе
док не станемо пред олтар прастварања…
Реч си ми дао , души обећао и сат и дан тог последњег сањања.
.
Реч!
.
Мало је људи поштују,
мој ратниче!
Кад гледам јелене , на нас ме подсете
и животе претходне ван ове Јаве,
светлост сједини испод твог оклопа
руке нек душу у твоју ставе!

Ходај, само ходај, говори,
послуј нешто по задатом времену,
по добрим малим мукама.
Од белега до белега како је речено.
Ходај. Земља ротира.
Промичу путници ка хоризонту,
по ваздан пили се нешто и скапава.
И оно што не зна, витла се,
грдосије небеске саме држе своје канапе.

.

Свој си дом, ходај
са пртљагом лепих звери и јагњади,
тихим бестрагом, и то се може.

.

И оно подводно кад се осили,
самоникли накот што би горе,
па оно душино, одсјај и звоњава,
ходај само. То што те обележило
већ види простор из ког не исходиш
и мало даље, мало даље.

 

Чекаћу те као пустиња кишу,

као планина снег бели,

као море осеку и плиму,

Чекаћу те дан цели.

.

Чекаћу те као мајка војника,

као жена из рата ратника,

као дете бомбону,

чекаћу те крај отворених врата.

.

И  доћи ћу кад киша падне,

и снег забели врхове планина,

и када море дочека бродове,

кад  буде надошла плима.

.

Чекај ме, тад  сигурно ћу доћи,

 ружу црвену донети теби,

Теби, јединој коју волим,

Која упалила си пламен свети!

.

И ако престанеш да се надаш,

да ме видети  нећеш више,

помисли на снег који ће пасти,

помисли на пустињске кише.

.

29.12.2019г.

В…, брате:

Звезде су дошле и рекле ми…

једно са тобом смо у истини.

Заметни траг и очисти праг…

Дугин мост сад чека те.

.

Устао сам.

Осмех на месту где ми беше лице.

Вечни додир свете ватре живодајнице…

Видиш ме.

Очи ти светле и браћи ти око свете боје.

Извор у мени проговара са извором у теби.

Са ПраИсконом Вагром Ватром.

.

Хеј, хај…

Ту сам и одлазим…

У свој крај и свој гај.

.

Тија пламен, тијанијски лако.

Него како, него како!

Љубим те и чувам те.

Златнокруни мој брате.

Одо да оде одам.

.

И песму твоју по мисли светој твојој и браће ти

Ведам кроз пространства мира и љубави.

.

Мидгард опет зове…

Сачекаћу, починућу.

Творац зна све валове.

Мој ће опет доћи. Дааааа…

Љубав је једина истина.

.

(Фото: Ван Гог – Звездано небо)

И подиже се тло изнад океана
дубине посташе висине,
неки нови век исписа судбину за нас,
носећи на крилима соколова спас.
Гледам у талог густиша твој лик,
тескоба нестаје као млевено зрно кафе,
све се претвара у прах,
ово сада време не постоји…
Постојимо само ми и висина,
да ли то видим бела крила анђела,
хватам те за руку да бих те изнова пустила…
Ти не припадаш мени нити облацима,
гурам те од себе!
Врати се… Врати се тамо!
Даље ћу сама, ово је моје ново време…
Твоје је оно које живиш,
смешиш ми се…
Последњи пут и изговараш оно дуго чекано: „Збогом!“.
Наше руке се држе дуже него што би требале,
топли су твоји дланови…
А ја, тако сам хладна,
види… Kап једна оде ка океану…
Иди за њом, врати се тамо где висина није смер…
Овде је мој циљ,
стигла сам до њега!
Одлазиш… Не видим те више крај себе,
али чувам те, бдим над твојом срећом.
Kажу: „Разби шољу да се не оствари!“
а ја… Љубим је!
Нека се згоди, тако желим!
Другачије, поднела не бих!

 

Игра
Почела је
Лавиринт
Треба да нађем излаз
Решење
Опет си ту
Као Шехерезада
1001 ноћ, 1001 бајка,1001 прича
Ал не желиш да ме пустиш
Хоћу да прођем
А и не знам куда идем
Бог зна…
Ах, још колико
Загонетки
Бог зна…
Колико злата мјесечина може да проспе
Вила зна….
А гдје вила живи
На крају дуге
Не вјерујеш…
Пођи…
Тражи…
Наћи ћеш…
Ко је иза завјесе
Прођи
Пусти си ме..
Пустио, нема више бајки
Значи
Нема више ни чаролије
Не…..
Чаролија тек почиње
Kako
Aлхемија
Отрове претварај у мелеме
Нестаћу
Нећеш
Питај
Кога
Тражи
Чаролија је ту.

-Извод из песме „ Куда идеш Црна Горо“, Славка Перошевића, чувеног поете и  гуслара –

Црна Горо ти си била

Од давнина земља света

Постојбина горских вила

Ђе се крвник, с пушком срета

.

Ти никада, ни пред киме

На кољена не хтје пасти

Држала си одувијек

.До образа и до части

.

На бранику твоме храбро

Јунаци су многи пали

Носила си име славно

СРПСКОМ СУ ТЕ СПАРТОМ ЗВАЛИ

.

И тада си бројем својим

Била мала и нејака

Ал’ на твоме пријестолу

СЈЕДИО ЈЕ ЦАР ЈУНАКА

.

На сабљу си и на пушку

Срела многе освајаче

Вазда била против оних

Што народе друге тлаче

.

Да ли су нас уздрмале

Ратне кризе или врења

Чини ми се нема више

Старе славе и поштења

.

Или нам је страх од нечег

У грудима понос смрска

Сад нас зову МОНТЕНЕГРО

А били смо СПАРТА СРПСКА

.

Постадосмо поданици

Америке и Запада

Злијем путем без повратка

Кренула је наша влада

.

Линк за цијелу пјесму: Славко Перошевић: Куда идеш Црна Горо Slavko Perošević …

 

https://www.in4s.net › Поглед

Ноћ се хвата, Србија се буди,
постаје она стара.
Шапат иде од јаруга до појата,
Од камена до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара.

.

Људи у тами постају страшни и мрки,
Давнашња дела опет се збивају,
Намерници сву ноћ на прозор куцају,
Погледом само Бога називају.
Око при дрхтавој свећи сене.
Пушка плане, хитро. Скоро ће да сване.

.

Над Србијом ноћ се хвата, ноћ доброг заборава.
Прљава копрена се са Србије скида,
Сијају шуме од светлих успомена,
Нема више пораза ни стида
У сваком пазуху брда, у гнезду крстина и сена
по јунак спава.

.

Коњи сву ноћ касају, уши радосно чуље,
Чују се одасвуд јуначки крици. Одасвуд гласник хода.
Путеви су опет бели као да су њима јездили
Само устанички коњаници.

.

Србија се буди,
животом витешким опет живи од сутона до зоре.
Сви који су за смрт њену били криви,
Који нису пали на њеном прагу,
Постају опет људи, спирају са имена љагу.

.

Србија се опет буди,
Све што се зачиње у напаћеној утроби жена,
Све што ниче из мисли и семена,
Све што на тлу Србије живи и роди
Намењује се слободи.

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна

велика тамница.Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш

слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина,

твоја домаја, твоја држава.Све док ти ниси слободан, не може ни Србија

бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија! Залуд се ти

трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам, у своме срцу, ниси

слободна личност. Колико слободе има у твоме срцу, толико

слободе има и у Србији.

.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и

 духовно поробио. Атлантисти су лукави, веома лукави. То је најлукавија

човеколика раса на Земљи. Они већ вековима живе од својега лукавства

и твоје неосвешћености. Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан

и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога,

да си и од кога си и када све поробљен!

.

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста. Одбаци

 све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског,

како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?! Излечи

се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити,

 а потом и ослободити.

.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!