Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Балет  фигуре танке,
одраз жене, светле сенке.

Зрно сверно, луч  постанка
Златног сјаја изнад белих облака.

Божанске љубави цвет отворен,
Расипа пахуље, звездани полен.

Данас сам поново шетао обалом

Велике и свете библијске реке Истар

Ова обала је моје омиљено место моћи

Ваздух је био препун искричавих

Дејствених силница за које јасновиди

Кажу да су то испољавања Вечности

.

Заиграло се и затреперило дете у мени

Трчкарао сам и неуспешно скакутао

За хиљаду хиљада злаћаних балончића

Да их дохватим и у шаке ухватим

.

Сутра ујуру ћу се поново овде вратити

Са дугачком мотком од дрвета дрена

Кога је засадио мој прадеда Вујица

На њу ћу уписати са шумском кредом

Усложене бројеве – 1489999 и 2145232

Символе вечног живота и неумирања

.

На њен тањи крај поставићу зналачки

Мрежицу – као за сакупљање плодова

Од рајске јабуке будимке из Тијаније

Сутра ће се моје ново занимање звати

Берач Вечности – Берач В е ч н о с т и

Зде

престависе

раб божи

Димитрије Неделковић

престависе 1842…

.

Ајдуковао са крстом, Еванђељем и кубуром

са арамбашом Новачаићем из Горачића.

Крштавао децу и освећивао панаије.

.

Војштио са крстом, Еванђељем и кубуром

од барјаком Проте Гучанина.

Крштавао децу и освећивао панаије.

.

Опојао погибалце Аџи-Проданове буне.

Освећивао панаије.

.

Устаниковао са крстом, Еванђељем и кубуром

и 1815. године

Крштавао децу и освећивао панаије.

.

У Књазовој држави викао на правитељство

                                                              српско

и остао без мантије.

.

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше“

 

Понекад, тако: на некој старој згради

Отворим врата – обично никога нема.

Посматрам ствари бачене испод трема:

Зурим у ормар (у коме жижак ради).

.

Или ушетам дубље: у таван с тмином

Промолим главу и пратим игру сена

По гредама и низу прашних гоблена

Већ пробушених, купљених паучином.

.

Ако ме ишта не прене (крик живине,

Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини)

Стојим све тако док ми се не учини

.

Како сам овде затечен од давнине.

А онда: покрет ма какав (прах у лету)

Сети ме како стојим у туђем свету.

Вилењаци и човеци

Наши древни преци,

Свети, ,узвишени, светли

Из свемира долетели,

.

Градили су Земљу нашу,

Бранили је од свих звери,

Расли и развијали се

По  космичкој мери.

.

Сада их је јако мало,

Нису мрачна времена

Успели многи да преживе,

Али су оставили семена,

.

За неки други звездани,

Сјајан тренутак,

И за овај свемирски

Зли-лажљиви кутак.

.

А људи и даље живе,

Лажи се саме множе,

Поквареност и подвала

Све што постоји проже.

.

Дођите нам вилењаци,

И реалност нам обасјај,

Да опет на Земљи

Буде истински Ра-ј

Из самог небеског плаветнила израњају

делфини, љубичасте коже и тиркизних

пераја и очију. Они плешу чудан плес,

испуштајући звуке налик на цвркут…

.

Крај нас израња

Јато делфина неба

Уз цвркут и плес