У првом дели сам писао о медитацијама, шта су заиста, и која је спона основне медитације празнине и одласка у транс, тј. свесног мењања можданих таласа. Ово је основа на коју се калеме следећа три корака, ради достизања пуног ефекта у свакој медитацији. Ови кораци су свесни рад појединца на себи, зарад самоунапређења било ког животног аспекта (физичког, менталног, духовног)

Први корак је дисање!

Технике дисања су некима можда познате у одређеној мери. Технике дисања су разне, заиста их има много. Од основног усмереног дисања, чисто дијафрагмом или међуребарним дисањем, до компликованијих техника, које захтевају концентрацију, смиреност и већу вежбу. Такве су тумо, јогијевске технике дисања, дисање ватреног даха итд.

Сврха правилног дисања је:

Физичка – где се ојачавају одређене групе мишића и даје снага телу, боље спровођење кисеоника у све делове тела, преко нервних импулса до мишића и слично. Уз одређене технике дисања, појединац је у стању да (уз контролу мисли) далеко помери границе својих физичких могућности.

Духовна – боље се ослобађају енергетски токови кроз чакре (што су енергетски продужеци самих физичких кључних жлезда у телу) и друге енергетске чворове. Кисеоником се са физичког, енергија преноси на метафизички-духовни.

Ментална –  припрема ум за медитацију (отвара пут за одлазак у ,,транс,, у ниже мождане таласе).

Суштина одласка у ,,транс,,  је ослободити ум од било каквог спољашњег утицаја и припремити се за специфичан жељени духовни рад, али и неки физчки рад, попут: ћи гонга, хата јоге, или било каквог другог вежбања. Све то пружа могућности за изваредан склоп физичко-менталних техника. Популаран случај је „Ice man“, техника (коју свако може научити овим путем) ка достизању изузетне отпорности на екстремне температуре (ниске и високе). Празнина је стање бескрајних могућности.

Други корак је мисао

Ово је најучинковитији и најмоћнији принцип приликом било ког духовног рада. Сви знамо колико мисли утичу на наш свет, на нас, на наше ближње. Оно што називамо глобалном свешћу је такође тајни кључ за врата која воде у бољи или лошији свет. И, увек су у историји водиле, а и данас је стање у свету, изричито настало из мисли.

Мисао је основа менталног и духовног, а тек онда оно бива преточено у материјални свет. Речи носе мисао најбоље, јер уз глас (вибрацију) оне добијају још додатно на снази.

Трећи корак је, дакле, вибрација

Вибрације (речи) се могу развити на високим космичким фреквенцијама и могу да утичу не само на наш живот, већ и на свет уопште. Заиста, можемо га обликовати како желимо. Под манипулацијом мислима и духом (уз осећај – визуелизацију) енергетских токова, уз изговор речи (одређеном вибрацијом), најснажије се постиже духовни рад. Трансформација духа и стварности.
„У почетку беше реч. Она беше са Богом. Она јесте Бог. “

 Реченица у Библији вуче своје корене из прадавних времена, и говори о Тоту, богу мудрости и писара, који сам себе створи из речи. Такође: Птах ствара свет, мислима свога срца и даје живот кроз магију сопствене речи (гласа).
Ови митови вероватно говоре о снази речи, мисли, о могућности човековој да себе преточи у нешто боље, јаче, и да чак наравно, мења свет набоље, што и јесте суштина истинског духовног рада, ма какав да је он.

Треба имати на уму, да све у стварности вибрира и има неку своју фреквенцију.
Као што смо видели и наш ум је такав (различити таласи на различитим фреквенцијама), тако и сваки орган, и само људско тело функционише на одређеним фреквенцијама.
Све што постоји заправо, па и космос вибрира на одређеној фреквенцији.
Све се састоји од вибрирајућих молекула који су подешени на одређену фреквенцију.

Укратко, Фреквенција = постојање!
Самим тим разликујемо различите нивое постојања, физичке (најслабије фреквенције), менталне (више фреквенције), астралне (још јаче) и многе друге.

Чакре су на пример, веома осетљиве на вибрације, а специфично бајање (изговарање речи са одређеним тоном-вибрацијом) много јаче стимулише њихов рад од просте визуелизације и дисања (које се такође ради паралелно са бајањем ради постизања што бољег ефекта).

Тонови су нижи на доњим чакрама, и постепено се пењу како се иде ка крунској чакри.
Уопште, зависно од тона одређених вибрација се даје на снази одређеним мислима: деструктивним, или конструктивним.
Наш ум шаље снажне електонске импулсе, вибрирајуће молекуларне таласе у мисаону форму, која је послата са одређеним циљем у стварност, како би се манифестовала.
Звук – вибрација значајно појачава мисли.
Можда звучи мало компликовано у почетку, али заиста није. Сам појединац може ово испробати.
Изговором са одређеним тоном неких позитивних речи попут: љубав, срећа, мир, здрав.. .или негативних, попут: бес, туга, бол, може се осетити директна промена стварности, мала (овим начином), но ипак промена. Појединац ће осетити промену расположења и унутрашњег осећаја приликом изговора било које од ових речи.
У томе је снага речи, мисли, бајања!

Директни утицај на стварност.

-завршетак-

Живот наш спознаје је магла
а Љубав је Сунце,
живот је џунгла непрокрчена
а Љубав стаза која је у нама,
живот је пучина
а Љубав Глас који нас води,
живот је тамна ноћ
а Љубав Звезда која без треперења бдије над нама.
Снагом несебичне Љубави,
руконежном Благодaти Њеном,
Свепрозирна Љубав нас уводи у космичка пространства
Светлости и Славе и блаженог Појства.

Узашће наше у Духу,
Видарка душе и тела и сваке ситуације,
Љубав је Светлозорник Слободе,
Радости и Славе Постојања.
Чаробни звездани Плес Духа,
Она је кључ и откривени Запис Књиге Живота,
Истинска Божја Промисао
у којој се осећања, мисли, речи, осети и дела
сливају у Једно,
у оно што Јесмо и Хоћемо.
Леполики Истинити Постојатељ,
Љубав је Мудрост, Правда и Извесност
изнад сваке сумње и незнања.

Љубав Љубављу јесте Љубав,
јесте Истина,
Идентитет Себе у Истинском Постојању.
Тако јесте Очитост, Дисање, Мишљење Себе,
Знање Свести Сâме Себе ЈА ЈЕСАМ,
јесте Свесна Свест у свему,
БитакБиће Које је СвеЈедно.

Љубав отвара Око срца
Које Види Невидљиво,
Зна Неспознатљиво,
јесте Појуће Срце
Које Пева Неизрециво
– јесте Невидљиво, Неспознатљиво, Неизрециво.

Једини Сведржитељ и Зналац свега,
Љубав је сва Спознаја и Знање.
У Њој остварујемо Целовитост,
Идентитет свој у Духу Светом.
Она је највећа Вредност и Блаженство
на Небу и на Земљи.
Она напаја са Неба душе наше које зру у Њој.
Она је наша лука и пристаниште после дугог пута,
наше сигурно уточиште од олује незнања.
Храм је Светости у који улазимо
у Слави Њеној чисти и светли.

Од све радости Радоснија, од светлости Светлија,
од слободе Слободнија, од нежности Нежнија,
од све снаге Снажнија, од све лепоте Лепша,
Љубав, Животочни Извир и Увир Вечитости,
посејала је у наша срца Семе Своје.
Срце наше, Богоприлично Обитавалиште,
носи у Себи Љубав,
неисцрпну Пучину Живота и Радости,
бескрајно Поље зрелог класја.
Победоносна, Дивна, Задивљујућа Љубав,
Жетелац је многоплодног цвата,
Берач Богоугодних плодова Духа Светог,
Савршеног Сопства Свега.
Јестество свега,
Светлоточива Љубав,
Сејач је, Семе и Жетелац.

Недеља…

дан се јутри звонима

градских катедрала

које се љубе с плавим даљинама

и позивом на молитве

и априлске уранке парковима

којима је некада

ходала Клара Цеткин

сањајући слободу и правду

и понос женског рода

кујући химну.

.

Данас

истим стазама

тражио сам тебе

и клупу на којој је

можда и она седела

да будеш моја хероина

и нигде нема твога имена

ал нађох тебе у мени

дошла си јутром

са птицама које заборавише

опало кестење

од прошле јесени

покрај зелене реке

која у тишини рајској

љуби камене мостове

којима су вековима

пролазили германски умови.

.

Нађох те у сенкама

прастарих стабала

која небу нису дала дисати

иако мени сунце не треба

видим те и у тами

јер сам орао

који прави своје гнездо

на узвишеним самоћама

и волим да те ћутим

тамнозеленим бојама

наслоњен на сећања

којима те данас сањам

сутра да ми дођеш

да садимо цвеће среће

и склапамо колаже времена

кад смо веровали

да свет постоји

само за нас.

.

Највише се бојим

раних буђења мојих снова

да их не однесу

зелена река заборава

и наљућени саксонски ветрови

јер ово проклето време

споро отиче у туďини

и кад те одсањам

и кад те не буде

љубићу сенке туђих предака

јер сам своје небо

заборавио далеко у завичају.

 

Бранку Миљковићу

 

 

Изгубих младост у блату живота,

крви вреле лудостима веран

у тишини. Сам, украј туђег плота

умирао и гладан и жедан

.

речи које звоне с лиром у дну мене.

Ноћивао с мислима неразумним

свима сем мастилу и ватри из зене,

црној души и људима умним.

.

А ноћ ме вуче конопцима смрти,

под ногама тло се као чигра врти.

Одлазим. У своме времену туђин

.

неухватне орфејевске музике.

Одлазим без урамљене ми слике,

патуљцима нико, а већ сасвим џин.

.

Извор: Суштина поетике, бр 63

 

Кад је пођекоји пружио мено отпора безбожницима, ми се правили невични. Кобајаги, не видимо. Тако ти је било с Драгишом Цогољом у време принудноготкупа. Ма није ти то било откупљивање но права правцата ајдучија. Ајдучка работа. Разрежу ти они Драгиши толико и толико жита у клипу и одреде рок да тад и тад, он то има да им догна туј и туј.

Уопштину. Ондак ти општина била доље испод школе, а иза ње апсана. У тој апсани потље живљела учитељица немачког, Вера Спасић, са мајком Лујзом. Она држала неке расне

мачкетине. Ранила иг ко ђецу. Чешљала, Боже прости. Купала иг, неш ми веровати. Нису ти те њене мачке миша ни виђеле, нит иг је она споради тога држала. Ма јок. Но нако. Без ич везе. Јанпут, она у сузама дође код Манојла, кои е радио у општини, и плачући јадикуе: Јаој, госин Манојло, липсао ми, ноћас, маћак и то какав диван маћак. А Манојло њој, одбруси: Мене ђеца, прекључе, припуштила бика у ђетелину и он се надуе и цркне. Имо е преко пет товара. Једва сам ископо рупу у јарузи, те га одвуко с воловима и затрпо. Шта ћу? У његову главу. А ти нашла да ми цмиздриш, војнак, за једним мачком. Него ђено стадок.

Ја, бешале. Почек ти причати о Драгиши Цогољевићу. Реши он да вади то разрезано жито из-салаша у котобање и мери на кантар. Прије рата он служијо у џандамерији па се згодно описменијо. Знао да пише ко ћата. И да рачуња. И сто јада. Записуе он сваки котобањ угарком на дашчици а најпрво опсигуе дару. Кад је намирио разрез, биле пуне пунцијате канате с наставцима и још увршене гор на средини. А у-салашу отањило. Реко би је уво светло. Он ти увати волове и подагна она кола пода трен. Сјутра сабајле поранио да нарани Ширгу и Китоњу, с најљепшим сјеном што е одвоијо за првешку краву, доњо им потље пуне бучуке јарме, коју е мено поквасио и посоно. Затеко га неко од кућана како иг тимари чешагијом и тепа им. Прићути се иза врата и слуша: Ручај, мој добри Китоњица. Поручај, Ширгице, све. Ко зна кад ће и да л ће она пашчадија да те наране. Потље им доњо воде с бунара те иг напоијо. Ондак ти он, вамо, кад је одјутрило и кад је ценијо да ће у то доба у општини дима највише људи, укоши свое љепотане. На Китоњицу обеси меденицу и напред. Приведе иг уз општину док рудом не тучи по сред-средине врата. Затури

поводњике око заворња и привије винт. Помилуе иг и остави. Нако у јарму. Нико жив није

мого ни тамо ни вамо. Ни дуиђе ни дизиђе из-општине. Тог дана, по китном поступку,

споради Драгише, сазову Одбор. И ондак, пошљу Мила Пикља диспита случај јел је то, очевидно, реакцијонарна ствар. Није ни чудо. Брат му Новица бијо четнички командант. И син му Обрад ошо у шуму код стрица. Нису шћели да се предаду ни за каке паре. Новицу убило вамо тек у љето четрес шесте, а Обрада уапсило и оправило на робију у Сремску Митровицу. Јасно е, веле, ко дан, што е Драгиша таки. То ти је та јапија. Контраши. Реакција. То дае рђав пример народу и мора, како е Одбор заузо став, најоштрије да се казни и сасјече у корјену.

Оде ти Пикљо с Манојлом да саслушају Драгишу. Затекну га убашчи ђе подоштрава коље.

– Драгиша, ми смо дошли да начинимо записник о оној будалаштињи што си данас, прије подне, учињо. Одбор је доњо таку одлуку. Ајмо у кућу за астал да то, ко људи, напишемо фино и згодно и да нам тај записник потпишеш.

– Прво и прво, ја сам кућу правио из печалбе, прије рата. Бијо сам у џандамерији. На одмор сам долазио чак из Колашина пешке да не би правијо трошак споради неког превоза, еда би закопиштио и скућијо колко било. Ја сам ову кућу начињо за мене и за моју чељад, а јок да бидне ваша судница. Ако ћете да ми судите, вежите ме и водте у суд, јербо ја нећу д-идем добровољно, разумеш ти мене шта кажем ја тебе.

– Човече, ти си се наруго народној власти пред тешким свјетом, и још те није срамота да се нешто париџаш и д-оштриш…

– Ништа ја не оштрим. Јесте ли ми разрезали дванес и по товара неокруњена жита?

– Јесмо. Ал нисмо само тебе, но свима одреда. Нисмо баш по толико, ал тебе тако припало.

– Јесам ли вам ја то, лично и персонално, догно? И то кад сте рекли, у дан?

– Јеси, али…

– Нема ништа али. Јесам ли догно нолко колко сте рекли, у кило?

– Јеси, ама чекај…

– Нема шта да чекам. Јесам ли догно тачно нође ђе сте рекли? Ближе није могло сем

д-ућерам у концеларију. Јесам ли ја тачно урадио оно што сте шћели ви који се зовете народна влас?

– Добро, бре Драгиша, стани! Куд си навро? Тачна е то ствар. Ал ти си оставјо кола и волове пред општинским вратима. Није ти то бијо разрез. То е ругање држави. То е побуна. То е окарактерисано ко непријатељско и контрареволуционарно понашање…

– Слушајте, људи. Ја стоку волим з-душе. Ако не могу да држим четри краве, ја држим двије. Ал нећу да мучим стоку. Ил ћу да иг раним ко човек, ил нећу да иг држим. Ви сте мене разрезали нолико жита да е мене осто шупаљ нос до очију. Пошто немам чиме

д-осолим волове, ете вам и волова. Ви, сад, имате жита, па иг ви ранте. А кад већ нем волове, не требају ми ни кола. Ете вам и њиг. Ја не могу д-укошим Зорку да вуче кола.

Пред ноћ, пошљу човека да догна кола и волове Драгишиној кући. И ушућели се. Ушућо и он. Кад је то Драгиша учињо, други су савили шипке и умукли ко заливени.

Бијагу мањи од маковог зрнета, Бог те молово сами.

Нек невид тканице, љубави у нама,

буду наше верске споља бројанице.

Богати Богом вазда да будемо,

а образовани истином, правдом

и образом нашим чистим и светлим.

а једништво, полеменитост, поверење,

елитизам читања и културе, да ширимо,

лепу и човечну реч, мудро, поделимо, а

дату, часно и достојно одржимо,

на босиљак миомиром миришемо,

руку подршке једни другима пружимо.

Храброшћу, чојством и јунаштвом,

у чувању наше вере Православне,

на великим делима искона дичимо.

Комшију свог, ма које вере био,

да поштујемо, чувамо и ценимо.

Величанствена дела Господња,

са огромном радошћу, ширимо,

лажи и преваре у корену сечемо.

Док се вером јаком са Три прста

крстимо, и пред Богом на колена,

понизмо падамо, искрену љубав

међу ближњим да ткамо,

Живот као Божанска деца, како доликује,

исконски и у целомудрености, да живимо.

 

Јабука једносница
Оплођено светло Сунца
Муња округлица
Перунова уверница

У руци девојке
Снажна громовница
И небеског града
Одкључарица

Јабука једносница
Плодно светло Сунца
Знања, здравља
Младости и љубави чуварица!

Боже, гледам колико је лепа,

 срце ми се цепа,

што празног сам џепа.

Шта ћу, то је данас живот мој,

нижи сам слој,

шта да радим, бијем свој бој.

.
Боже, како је мирна као тишина,
а у послу, од брзине, иза ње диже се прашина,
али прашине никад нема, јер ради ко машина.

Боже, штета што више их нема.
уби их мода и крема,
спремајући лица и тела,
њихово срце дрема.

Боже, она је девојка из бајке,
такву ћерку желе све мајке,
и свекрве за снајке.
Боже, она је увек добре воље
и поред ње се свако осећа боље.

Боже, подари јој у животу срећу,
поред синова да има и неку ћерку,
за генерацију следећу да имају мерку,
о девојкама из снова, принцезама старог кова,
да знају шта је вредније него лова.

Боже, она увек сија и кад јој нешто не прија,
њу би тешко могла да превари змија,
зато што зна шта је добро.
Боже, све благослове за њу си побро,
и спустио јој у крило, ех када би их више било,
више момака би се у животу усрећило,
и из ове земље нестало би сивило.
Само када би их више било!

Kао на разбоју ћилими сви цветни
у мени се истка име то вољено,
и за век векова оста извезено,
да чами у болу и гори у чежњи.

И сузе су моје преминуле горке…
O, љубави вечна, тишино и сану,
сунце си пресјајно моме тамном дану,
из груди крваре све ране дубоке.

Али ни кап крви не види зеница,
ока које волим и чији сјај сневам,
ако ли ме сретнеш чућеш како певам,
и пре саме смрти узлетеће птица.

Kа небу високо, ка мору дубоком,
узвишено срећна у несрећи својој,
јер све што ме боли и чини ме твојом,
не мери се срце с тугом и голготом.

Исткала сам љубав у средишту бола,
вене моје нит су вунених додира,
голицају, пеку покори их свила,
вратило је моје бесконачност дола.