опет је под срцем хиљаде лептира

окрилило светлом девет неба среће

срицале су руке тајну сведодира

обалом жартела где свиће пролеће
.

сневали смо водом и ватром од миља

у свиленој ноћи од таљеног сребра

на постељи слаткој од расковног биља

рађала си мене од твог првог ребра
.

свлак се нови крије испод глатке коже

змија урекнута лептировим зрењем

дрхтаји се дивље у стомаку множе

.

уз себе се тобом распамећен пењем

док пространством јечи од сто жица лира

Орфеј нераздвоја без престанка свира

 

Из потиљка извире му

Прах сив

Змијски љигаво

Навире му

Грдно

.

У очима тиња му

Плам бледуњави

Од жутице жући

Зури тек

.

У рукама му

Од црнице земљанијим

Кукавица сиња

На линији живота

Искиданој
.

Хтеде сунце да упали

Земљу да огреје

Ноћ да угаси

.

Семе да посеје

Хтеде

.

Не даде му се

 

Као што све Србе на свету одликује Крсна Слава, тако их одликују и три лепа празника: Детињци, Материце и Очеви (или Оци)

Деца на дан Материца везују мајке а оне се праве невеште, као не знају шта деца, то, раде, па се „чуде“, што децу, посебно, весели. И, наравно, да би се мајке „одрешиле“, треба да се „откупе“ дајући поклоне унапред припремљене:: колаче, бомбоне, чарапе, кошуљице, књиге, играчке, понешто од оног што дете највише воли и сл.
Ово обичајно везивање деце, мајки и очева, у Срба, има широко значење. Означује присну везу у породици, међу рођацима и суседима јер, везују се и деца, мајке и очеви и у непосредном окружењу, „комшилуку“, што је посебно необично.
На овај, тако оригиналан начин, потврђују се љубав, мир, пријатељство, слога и вера, дужно поштовање између деце и родитеља, самих супружника, мајке и оца, то јест мужа и жене.
„Ево, ми се волимо и треба да се волимо!“ као да „говори“ овај леп српски обичај који треба неговати а који тако једноставно и искрено упућује људе једне на друге: заједно смо и у добру и у злу!
А сам смисао везивања деце, мајки и очева – што мало ко зна јер се, много штошта лепог, доброг и корисног губи пред којекаквим новотаријама- треба потражити у одавно изгубљеној речи “ВРВ”, од које потиче реч ВРВЦА односно ВРПЦА – сетмо се ПУПЧАНЕ ВРПЦЕ па ће вам смисао одмах синути, и биће вам јасно.

Раније је био обичај и да мајка удатој кћери на дан Материца односи торту и купљени поклон (кћери материјал за хаљину ,а зету за кошуљу),или је кћер са мужем долазила код родитеља на вечеру за Материце и добијала дар.(Драгомир Антонић-етнолог)

Ови празници су постојали  и у нашој старој вери (предхришћанској) само се њихова прослава датумски померила колико и прослава Божића.

–слободна интерпретација текста Бобе Михића-
Извор- интернет страница Сокобања-

-форографија преузета са интернет странице Стил –

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

.

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

.

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

.

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

.

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

.

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

.

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

.

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

.

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

.

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

.

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

.

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

.

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

.

.

Реч уредништва Србског Журнала

Кад стигну тешка времена, а онда тежа, а онда и од њих тежа,

и кад се и на слободу срца крене,  тад  у нама, заискре душе  

предачког плама!  Тако је дечак Милош Богдановић,  говорио

песму Пркосну, Добрице Ерића, будећи срца  слободарска  

Срба и других окованих неслободом народа,

 

Место: Подгорица  – протести против усвајања Закона о слободи вероисповести којим су угрожене светиње Срба – 2019.година-

 

Ја волим прастаре речи

са центром у Богу

а не у грлу…

.

Ја сам пророк без портфеља

Истина без узрока.

Ја сам урок пустиње:

из сна свога цедим кишу

и слатким соком љубави

натапам плодове урме…

.

И пустиња процветава

чудним цветовима…

И ја процветавам

чудним цветовима.

 

 

„Словенка Марић, је расна ведсрбска песникиња.Самосвесна, самосвојна, самородна и самобитна! Песникиња, Србкиња, Аријевка по Духу и Свести, по Поетици и Песништву.“ Драган Симовић је овако говорио о Словенки Марић, професору српског језика из Ивањице.

 

 

 

Песме Словенкине су изнедрене из дубине душе, Кад их пева, цело се биће њено узнесе над планинама, над рекама, над шумама родног краја и као радосни облак их милује и штити. Истовремено, она љуби читав свет. Љуби га као мати што љуби своју децу,  чува их и учи исконим знањима. Нежна мати јесте,  али праведна и истинољубива, Словенка Марић,  подигне и реч правде као мач и посече неистине наталожене миленијумима, подмукло подметнуте и србском и другим народима.

У Плавој сали Дома културе, у Ивањици, 24.12.2019.године, представљена је њена нова књига  под називом  „ЗАБЛУДЕ, ЛАЖИ И  ПОДАНИШТВО СРПСКЕ  ИСТОРИЈЕ  И  ЛИНГВИСТИКЕ у светлу докумената и здравог разума “.

Окружена својим дугогодишњим пријатељима, читатељима, својим ученицима, представила је своју књигу Словенка Марић,  наша драга песникиња, која више није гост на Србском Журналу већ нераскидиви његов део.

Књижевној вечери присуствовала је и Весна Пешић, уредник и власник ИК  ПЕШИЋ И СИНОВИ из Београда, у оквиру које је књига и издата.Ова издавачка кућа је позната по издањима књига које расветљавају српску и словенску лажну историју коју је у 19. веку наметнула западна, тзв бечко-берлинска историографија.

Сама књига Словенке Марић расветљава неколико важних области у пет поглавља.

     Поставља нову теорију о пореклу старословенског језика и његовог ћириличног писма и нуди доказе о прећириловској и древној писмености Словена.

     Доказује заблуду историчара о богумилској јереси у средњовековној Немањиној држави и Босни Кулина Бана и убедљиво доказује суштину те тзв, „јереси“.

     Разобличава лажи најзначајнијих српских византолога помоћу њихових сопствених закључака и докумената о касном досељавању Срба на Балкан у 7. веку.

     Представља два значајна симбола из неолитске Винче који су опстали до данас: свастику и крст са четири слова С или оцилима. Доказује да историчари византолози лажно приказују древни винчански календар као византијски и нуди доказе о његовом словенском/српском пореклу.

     У последњем поглављу приказује рад и закључке најважнијих имена различитих научних области која извор Словенства виде у Подунављу и на Балкану.

     За СРБСКИ ЖУРНАЛ Словенка каже: „ Веома сам задовољна интересовањем за књигу које ми већ стиже преко друштвених мрежа. Сви заинтересовани могу наручити књигу на тел. Весне Пешић  063 264 824.“

Уредништво Србског Журнала, срцем и душом жели да ова књига полети у сусрет многобројним читаоцима у циљу сазнавања истине толико дуго скриване од нашег народа!

 

Ти си биће Светлости,

Духа Светог Истине,

која јесте Љубав,

наше Вечно Постојање.

Из Светлости си дошла,

у Светлости јеси

и у Светлост ћеш се вратити.

Нема кретања, постоји само буђење.

Љубав јесте стање будности

у којем тек уистину знаш да јеси.

У сваком тренутку те окружује

извесност твог бескрајног бића.

Једно си са свиме што је икада било,

јесте или ће икада бити,

и све је то у теби.

Није било време када ниси била

нити ће бити када нећеш постојати.

По својој вољи живиш сада у свету

који си сама створила,

обасјаваш га својом Љубављу,

разгонећи сваку таму, недоумицу и заблуду.

Оно што носиш у своме срцу

ослобађа те и постаје истинито.

Постаћеш оно чему се највише дивиш

јер ти јеси то, одувек и заувек.

Ти си много више него што икада могу

замислити или изговорити.

Знај Ти си Вечитост

коју заувек прожима и окружује

стварност твоје Љубави,

Бога који те увек у Себи штити и води.

Бајка

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Дан је био белим снегом затрпан. И шума је сада била огрнута белим капутом. Ту и тамо су провиривали врхови оморика и јела, а понеки кочоперни кедар или храст су носили бели облак на својим плећима. Зима је оковала природу, али ју је претворила у најлепшу белу бајку.

Наша два обешењака су подземним ходницима отишла код комшије Добрише. Он их је позвао да му помогну у бојењу и украшавању дрвених играчака. Све даске и цепанице које су му преостале, од прављења намештаја, он је вештим рукама претварао у чудесне играчке. Деца су их обожавала. Једино му је требало много времена да их боји, али Сербика и Божидар су то толико лепо и брзо  радили. Тако да су данас баш прионули на посао.

Елем, после напорног рада, седоше сви поред старинске, глинене пећи, да попију чај од нане. И тада Добриша рече: „Хвала вам за помоћ, драги моји несташци. Него да ја вама за награду испричам једну стару причу.“ Божидару и Сербики се озари лице. И започе он: „У давна, прадавна времена било једно село Похлепник, у подножју, дивне и горде планине Златоносице. Сељани су били вредни и радни. Пуно стоке и обора, много воћњака, дивних башти и ливада. Ма милина. А онда је једног дана, Алавко, пронашао златну жилу у планини. У почетку сељани нису много марили, али како је цена злату била све већа, сви су помало копали. Елем, једног дана, Мстислав, најмудрији, иначе старешина  села, сазове све сељане и беседи: „Нешто сам размишљао , сви сељани иду у планину и копају златну руду. Да се ми договоримо да свако има по један дан у месецу и да га одредимо. Заједно би смо изградили тунеле и копове. Свима би било лакше. Требало би да копате до подне, али и ако окасните не мари.“ И тако и би. Али, цена злату све је већа, а у суседном селу радњу отворио Златко, чувени златар. Он је откупљивао сву руду, топио и правио злато. Већи део је задржавао за себе, а мањи део је враћао сељанима. Полакомили се сељани, па свако од своје куће ископао тајне тунеле до планине, и осталих дана копао сам. И тако, у скромним кућама, са по две три просторије, једна или две су биле попуњене златом. Мстислава видео да то нигде не води, те их поново сазвао: „Драги моји сељани, земљаци, да ми престанемо више да копамо златну руду. Има свако од нас превише, а и шта ће му.“ Наравно сељани су били гневни и протерају Мстислава из села, на неко време. Али, планина, сва изрована и осиромашена, рањена и увређена, пушила се од беса. Дим се вијорио злокобно, као опомена лакомим сељанима. Нико на то није обраћао пажњу. Онда је она почела да бљује ватру, да баца камење на село, не би ли се становници дозвали памети. Опет ништа. Е онда се планина добро разгневила, и кад је бесна, врела лава покуљала, пролила се преко села и затрпала га. Наравно, нико се није спасао, осим Мстислава, који је све то посматрао са суседног брда, из своје убоге дашчаре. Много му је било жао сељана и никада није разумео толику похлепу код људи.“

Сербика проговори: „Што је дивна прича комшија Добриша. А да ли се зна где је то село, јер и ми имамо у близини планину Златоносицу?“ Добриша одговори: „Видите ону голему шуму око планине. Неки мисле да је ту негде било село. Ишли су неки људи тамо да копају, све у потрази за златом, али чим је планина Златоносица почела да дими, они су одустали.“ И Божидар се прикључио причи: „Шта то тера људе да гомилају богатство, јер тиме могу купити само материјална добра, ствари. Ипак, оно највредније: љубав, срећа, здравље, мир у души, слобода, се не може купити новцем“. Добриша се насмешио па настави: „Е моје мале мудрице. Схватили сте, да је добро да човек има и имање и новац, да задовољи неке своје потребе. Али гомилање блага или непотребних ствари је узалудан посао. А сада да се договоримо и за сутра, да ми помогнете, а можда позовемо и Љубицу, она дивно слика, па да удружимо напоре.“ Обоје у глас рекоше: „Дивно.“ И полако кретоше својим кућама. Добриша им је понудио да понесу колико хоће играчака, а они узели по једну, малу, да ставе на полицу изнад кревета. Баш су добра и скромна деца.

Размислите и ви о овој причи и да сте нам вечно срећни и здрави.

Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.