и опет од чекања крв заболи

предворјем храма изнад колена

шта то у мени под небом замоли

два наша вољења преголема

.

да расту у трену ка звездосводу

птице приволи да се у срцу гнезде

и пију разлетом босиљакводу

пре него југу топлом одјезде

.

и шта у мени очи ти воли

очи што има их љубавжена

док смо уснама невино голи

.

у мраку светлине два несмотрена

и ничим спозната лудила плачна

сред немирсвета превише мрачна

 

Нико не жели
Да оде без музике

Kрик зове
Да излечим војника

Узимам карту за авион
Са сребрним крилима

Летим у висине
Остављам сенку

Гле како се
Гласови преплићу

Да би боље
Чули себе

Мој лет је сан
Небом очаран

Сад она излази из белог цвета

Огромна као сан мрачних дубина

И звучном риком пали сунце.

Ено је где се с рибама љуби

И плива низ невино јутро.

Ено је где се с птицама пари

И пева неке луде месечине.

Пред њеном дојком излази жума

Да је сву посишу вреле звери

Опијене помаком и њеним гласом.

Она се лепо отима од своје крви

И бежи у сенке свога тела.

Она се хвата за црне звукове

И муњу гради у своме оку.

За њом јуре стабла и ветрови

Разапети између две голе ноћи,

Њу ни пролом пометених жлезда

Не може више задржати,

Ни небом разбуктана птица

Не стиже криком да је заслепи.

Сва се у море сурвава

И паклом таласа обале одрања,

Цвет обара и сунце клетвом гаси.

А боле је ломне страсти и трну,.

Мучи се у крви и пенуша у грлу.

А горее ватре и до слома сишу,

Трза се и блеском искаче из себе.

Са сиренама се у бунилу извија

И горке смрти рађа у свом долу

Где звоне тишине и пуца корење,

Ено је сад где лежи на песку

И умире док је обилазе шкољке.

Ено је полумртве где просипа очи

И грубо нестаје у камењу.

,

 

“Србија и Дан државности: Сретење – дан кад се срећу

зима и лето, историја и држава, сенка и медвед.“

 

 

Велика Томић: Сретење

.

Срели се Бог и Човек

.
Срела се година са Човеком

.
Сусрео се Народ са Човеком

.
Сретоше се под Заветником Човека

.
Сретоше сви заједно ђавола у човеку

.
Сретењем, нађоше себе у Човеку.

Гаје овце чобан и чобанка,

по имену Јован и Јованка;

Јован овце, Јованка јагањце,

Јован свира, а Јованка везе.

Јованки се руке ознојиле

па млађана Јовану говори:

“Ој, Јоване, моје миловање,

иди, Јово, у гору на воду

-донеси ми воде у свирали,

да умијем своје беле руке.“

Кад то чуо, Јован чобанине,

скочи момак на ноге лагане

па донесе воде иза горе

те Јованка уми беле руке.

Опет она Јовану беседи:

“Ој, Јоване, моје миловање,

досади ми више девовање,

ил’ ме узми, ил’ ћу другом ићи.“

.

Казивач: Видоје Чикириз, Рти

Ника – Никола Сојић: “Драгачевке-

изворне народне песме

 

 

Високо горе мед орловима и облацима

понад ветрова и модрих борова

обитава онај који је појмио

да постоји један једини пут

што води изравно

кроз срце властито

.

И на том путу

сви су путници

у лику једног путника без сврхе

који се враћа завичају своме

Прстима те држим као сталак винске чаше,
принцезо Гордијано.
Плахораста срџбо стаклена и крха.
Појим те вином из бачви
мога на воњ миришљавог подрума.
Језгровити део,
чаша – вино, вино – чаша
напуклу те колико пута
дрхтавом руком приносим устима,
да језиком задржим отменост у чаши.

Док проверавам густину садржаја –
смејуљим се и додворавам се,
твом искошеном погледу
на травке погажене
куд ти је босо стопало ходало.

*

ВП: Народна веровања

Према народном веровању, Трифун је заштитник

винограда и винове лозе, па га виноградари славе

као свог заштитника.

На овај дан је обичај да се одлази у винограде,

орезује лоза и залива вином.

У неким крајевима Србије – Зајечар, Свети Трифун

се слави три дана – дани заљубљених.

“Ако на Трифундан пада снег или киша

биће кишна и родна година, ако је ведро,

биће година сушна и неродна.“

Народ још каже: “Триша забо угарак у

Земљу, па зато снег и лед почињу да се топе.“

 

Сунце.

Та велика ужарена лопта

нигде не сија блиставо и умилно,

као над овом земљом

што се Србијом зове.

Нигде неће ни с’јати!

Свитање над Србијом описа нема .

Заћутиш.

Занемиш у трену

када те њено сунце грли

и прелива се над тобом.

Уплиће ли ти се чежња у власи,

човече, ти, што упијаш румен тог сунца

над овом земљом Србијом

и носиш у оку  своме њено свитање?

Да ли се она копрена плава

што ти се из ока распе  низ скуте

по некад , само,  заталаса

виш’ оних питомих падина благих,

па дуго, дуго тонеш и нестајеш

у сјају тог сунца

што се прелива над твојом власи?

Да л’  ти се, низ њене плаве даљине српске

из груди отме онај нежни дрхтај,

па затрепериш:

Волим Те, Србијо, да ли знаш?

..

ММ:  „Плаве даљине српске“.

 

Сваке вечери, у давна времена, силазиле су виле с

планине да се брчкају у реци.

.

На брду се налазио град и у њему војници деспота

Стевана Високог. Усамљени, дуго су у ноћи слушали

песму вила доле на реци, али нису смели да им се

приближе.

.

Ипак, једне вечери искраде се неки од заповедника

и крену према реци. Тихо, кроз шивљаке, приближавао

се месту са кога се чуло дражесно певање.

Кад је стигао, видео је наге девојке ухваћене у коло.

Занесен њиховом лепотом, није примећивао шта се

око њега дешава.

.

Наједном, неко га је снажно ухватио и понео према

вилама. Отимао се, али узаман.

.

-Биће само наш – зачуо је глас највиткије девојке.

-Наш љубић – говориле су друге.

.

Никад се више није вратио на брдо изнад реке.

Сваке ноћи су га виле доводиле на купање и љубиле, а

кад је остарио – удавиле су га у највећем виру.

По том љубимцу вила насеље назваше Љубић.

 .

Фото: Атанас Јовановић – Танаско Рајић на топу

 

 

 

Румен – ружо у пупољку –

у пупољку и у мени –

цветни свете у завојку,

ђул – мирису заптивени!

.

Бадава си у пупољку,

кад с’ у мени развијена,

заман стискаш своју шкољку,

бисеранко сакривена.

.

Што застиреш те дивоте,

шаровите руј – мирисе?

Ко их види, обневиди,

ко мирише, заноси се.

.

Лаза Костић – песник, писац, новинар, критичар (12. 2. 1841. – 26. 11. 1910.)