Будим се окупан росом

као отворена књига Истине.

Испред мене потопљени градови

и подељена царства стоје.

Све то носим у тоболцу своје душе.

Да ли мртви поново устају,

да ли снови постају јава?

Изађох из пакла и из лавиринта беде,

јер у рату светлости и мрака

победи разум и Светлост уништи таму.

Рогатост палог анђела доживи сумрак

и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

 

Још једно јутро које се просипало по крововима, дочекао је гледајући кроз прозор. Упијао је мирисе који су људима прекидали снове и подстицали их да крену у дан и нове изазове. Чим је одложио униформу, иза зидова који су били његово уточиште, почео је да пребира по ћутању, бежећи у тишину која је души, која се у њу повлачи, била слуга. Из ње се највише може сазнати, а без ње, све речи света могу бити варљиве. Латио се пера коме је поверавао своје мисли а оно их преносило даље…

– Волим лутање твог погледа док пишеш – рекла је седећи на његовом рамену – Не знаш шта се све у њему да видети…

– Пишем! – рекао је грубо, не прекидајући. Знао је: ако одложи перо, она ће нестати.

Иза униформе се крила велика празнина и слабост према оној коју је звао Бесмртна. Није долазила у ноћима које су се лењо вукле у бескрај, али је била ту да разбије први сан смејући се гласно. Била је ту да га посматра кад спава, навлачећи своја вилинска крила и нестајући чим би отворио очи; била је ту да све речи које су му биле потребне понесе са собом или их сакрије, а он да их  узалуд тражи; била је ту да га пита шта му његова ћутања говоре кад ни сам то није знао…

Пловили су заједно морем његових мисли. Он, у униформи, чврст, јак, стамен. Она –  нежна, сићушна, боса, у лепршавој хаљини коју су таласи запљускивали. Пловили су пут острва које му је открила, вођена зраком који се одбијао од њеног тек зацељеног крила. Била је девојчица, смешна у својим покушајима да смири море.

       – Мору нико не може наређивати, чак ни ти, Бесмртна! Пусти га, буре су закон његовог постојања!

Покушавала је да у гомили разбијених огледала нађе свој одраз, преврћући по комадима, док су јој на рукама остајали слојеви времена, који су, таложећи се требали да створе заборав. Успели би, само да је сребрни одсјај једног од њих није забљеснуо толико јако да је изгубила равнотежу.

– Не дирај, Бесмртна! Постоје људи о којима, једноставно, ћутиш – рекао је, кришом је посматрајући, спреман да је, кад осети бол на месту где је крило било повређено, узме у руке и каже оно што до сада није:

– Не бој се… Знаш, некад и сам помислим да сам безуман, јер читав век чувам птицу испод капута. Храним је, појим и кад нико не види, пустим је да лети. Не бојим се да ће побећи, већ тренутка кад се преобрази, кад засија; бојим се тренутка кад загрлим своју младост, а она ми склизне из руку, врати се у џеп капута и каже:

– Биће дана за нас…

.

– прва прича из истоимене књиге- 

Школа без крова

сунђери пуни кише~

цртамо сунце.

*

Бацих оловку~

У мрежу лопта ускочи

трчим гол гол гол

*

 

Зазујала оса

Око мојих ушију~

Машем детету

*

На боровини

Папрат расте у пару
раздвојено дрво

 

 

Видомире, Виде мој 

погледајде шта се чини

 посред поља златног класја

 ту девојке украшене

 светим цветом и мирисом… 

срцем пуним свелепота-

 запевана песма рајска. 

 Световиде, Виде мој

 поведи сад момке све

 у то оро коло живо

 коло коло наоколо

 па да муње са небеса 

 заиграју као деца

 да с’ огањ свети сјакти!

 Види Виде и не часи. 

        Судбина нас света чека!   

Данас је ДАН БОГА ВИДА.

Бог Вид јесте Бог Светлости, Бог Видела.

Веома моћан Бог у Белих Срба!

Он је Свевидећи Бог.

Зато су га и прозвали СвеВид, СвеТоВид.

Његово првобитно и основно име је ВИД.

Тек доцније је његовом основном имену придодато СВЕ и СВЕТО.

Колико је Бог Вид био омиљен у Белих Срба сведоче и дивотна лична имена, како мушка тако и женска: Вид, Виде, Видо, Видак, Видан, Видосав, Видоје, Видојко, Вида, Видана, Видосава, Видојка… као и заклетва, међу Белим Србима, кроз столећа и тисућлећа:

ТАКО МИ ОЧИЊЕГ ВИДА!

Бог Вид враћа и невидећима (слепима) очињи вид.

По веровању наших Звезданих Предака, ко верује и прославља Бога Вида, њему ће се и вид очињи повратити.

БОГ ВИД НИЈЕ ОБИЧАН БОГ, ВЕЋ ЈЕ ОН ЈЕДАН ОД ТРОЈИЦЕ НАЈМОЋНИЈИХ БОГОВА: СВАРОГ, ВИД, ПЕРУН.

Бог Вид нема никакве везе са јудео-кршћанством.

Он је изнад свих земаљских вера и религија.

Бог Вид је НАШ ВЕДСРБСКИ БОГ, и Божански ПраОтац наших Отаца!

(У Великом Гају, уочи Дана Бога Вида, 7526.)

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Што јаче се затегни сам, струно златна …!

Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!

Хоћу Србима да певам, да крену у бој

и победнички разбију слободе врата.

.

„О, Срби, пређите на дела већ! Напустите

колебљивост сваку!“

Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива…

„О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка

слободи скрива!“

Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку…

.

Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,

реч отаца ваших и веру живу храните,

сваки педаљ српске земље браните!

.

Свиће зора за ноћима свим. –

Хтео бих све то да видим и доживим,

о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју живим!

у зору је уранило,

ноћцу тамну преварило,

сјајне зраке изродило.

.

Ја устадох сунце мило,

срце руку испружило,

па је сунце поздравило,

од топлине оздравило.

.

Ој милости, сунце мило,

срце ми се заљубило,

ноћ са даном заменило,

види му се руменило.

.

Својим сјајем сунце мило,

откриј оно што се снило,

док је срце болно било,

са вилама коло водило.

.

Поново ће сунце мило,

бити као што је било,

сијај јаче ти Јарило,

у мени се разданило.

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 

Српство живети мора, чврсто стајати

и застава српска високо лепршати,

све док буде бор до бора

бацао сенке преко лужичких гора,

све док стрмо стење, као камени штит,

стршило буде високо у зенит,

а Шпрева током сребрним

тихо певуша Србима свим…

.

Живети Српство мора, чврсто стајати

и његове гране увек цветати,

све док буде сунца и месеца

и под њима наша Лужица,

докле облак кишни благодетно залива

богате, плодове наших, поља и њива,

све док зеленило покрива брда родне груде

и на њима бар један цветак буде…

.

Живети мора Српства, чврсто стајати

све док српско дете успављује мати

погнута над колевком маленом,

успављујући га песмом сананом,

све док свака мисао српског духа

не буде била изван свога руха,

да би језиком својим увек могла понављати:

– то наше Српство мора опстати…

(1842. год.)

.

(на слици Лужичкосрпска тврђава Радуш у Доњој Лужици  – реконструкција)

Заћута талас, утихне река, задрема планина!

Камен између удаха и издаха,!

Лист са листом не збори – само се гледа!

С неба, се спусти мека, милина тиха!

Тело, дух и душа, моја, твоја, стопи се у једно!

Тишина – непрегледна-без краја и почетка!

Само светло свето – топлина и радост вечно!

.

Осети се да стапа се све,

И знаш да део си цвета, и камена,

Да цела си планина, део таласа

и листа – и звезда си

Сјајна, сребрна, златна!

Душа растопљена у дугиним живим бојама!

.
Колико љубави, о Господе драги, у зрнима
Твојим љубљеним – сада!

Скутоноше завештане утрнули у нутрини

Нагом варварски прожимаше безлични

Предказујући привиђење светла огуглалим на понор

.

Упоредници изнакажени изопаченим духом

Сисаше труње живно остружене коре пројне

Вапајем ситих одзвањаше силином творилаштва

.

У муљу јама сурваних урвина блатних

Урасли у коров колају разливени

Посипајући латицама глога здравило изворно

.

Избијајући ластари ломећи шиљке оштре

Мучно

Ницаше.