Кад потону лађе и звезде попадају,
у црнило воде да се ни не виде,
тад се храбри боре и добром надају
и несрећи у сусрет мора да се иде.

.

Јер је несрећа само трен и осећај наш
док време клизи и додаје друге боје,
будућом срећом себе кратко вараш,
знај човек за живота нема ништа своје.

.

Има само живот који не разуме,
дане да пуни тугом ил детињом радошћу,
да се живи треба да се само уме,
болестан ил убог са мирном савешћу.

.

Знала сам да живим и да грешке правим,
одгајила срцем двоје дивних људи,
знала због љубави да на себе заборавим,
али се не бојим оног ко једном пресуди.

IV

Онима који а приори оспоравају наш хаику, налазећи које-какве разлоге да нас “уразуме“ како нхаику није наша форма, како, тобож, то није израз нашег духа, нашег размишљања и поимања света, могли бисмо рећи да они таквим својим схватањем негирају и властито мишљење и властито стваралаштво. То су, пре свега, неуротични локалисти, заговорници нове (ововремене) инквизиције, који се намерно оглушују о туђа искуства и и о туђе исконско право да мисле друкчије. По њима, ми би требало да мислимо и деламо у већ освојеним и провереним оквирима и просторима интелекта, свести и духа. О јада, о ништавила! Ми космополитски орејентисани ствараоци, свесни смо онога чега они никада неће бити: да је искуство свих уметника пре нас, ма где и, у каквим год условима живели, као и искуство савременика (па и оних који ће доћи), на известан начин и наше, лично искуство. Локалисти од свог носа, не могу видети свет. Али, зло није у томе што они не знају, већ у томе што такви то своје незнање издају и “продају“ као знање.

Ја могу бити аутентичан и самосвојан песник исто толико у хаику форми колико и у форми сонета, као што други (можда!) неће бити аутентичан и самосвојан ни у једној од постојећих форми. Аутентичност, оригиналност, самосвојност… све је то израз нечег другог а не оног што ови “локалисти“ износе на нашу трпезу, као а приори (без познавања нашег “апетита“) зготовљену “храну“, коју ми (гле логике!) за добро нашег “здравља“ морамо “појести“.

Чудна је психологија таквих типова “позваних“ (од кога? Од Бога?) да “соле“ нечију памет! Чини ми се, да би, пре свега, требало “да поведу рачуна о себи“, пошто је, лакше од било чега, делити другима “савете“.

Да ли је хаику, између осталог, и, израз среће? У већини случајева – да, уколико под срећом не подразумевамо само приземљено, вулгаризованао и банализовано, осећање среће. Срећа у хаикуу није самој себи сврха, још мање циљ за себе, она је, пре свега,  стање духовне, унутарње, космичке и космолошке уравнотежености. Под појмом среће у хаикуу, требало би схватити искуствено-судбинско-провиђајно сагледавање света, као неразлучивости и свеукупности активног постојања. Подвлачим: срећа не као осећање, већ као становиште, аспект, мачело. Можда ће се некима учинити парадоксалним да израз среће може произићи и из патње, бола не-среће… Ипак, кад мало застанемо у размишљању, појмићемо како ваистину највиши принцип среће управо проистиче, не из ње саме, него из њене опречности – трагедије, не-среће или бола.

Хаику се заснива баш на томе, на срећи која јесте, и једино, начело. Тешко је све ово објаснити онима који не поседују и лично искуство, јер у сферама духовног стваралаштва нема ни једначина ни формула. Уметност, поезија па и њена теорија (поетика, наука о песништву) није егзактна научна дисциплина: математика, физика или хемија. У уметности је примарно искуствено, нерв са способношћу да активно мисли. У хаикуу, опет, више него другде.

* * *

Хаику није оно што се искаже знаком, односно унутар знака, у знаку, него, превасходно, оно што се кроз знак наслућује, докучује, поима.Три стиха, са пет, седам и (опет) пет слогова (укупно седамнаест слогова), не чини хаику песму, већ назирање с ону страну, кроз та три стиха, кроз тај тридесетједан слог хаикуа као нечег што се једино може наслутити, појмити, у свој својој целовитости, пуноћи као бића.

Форма хаикуа јесте нешто споља назрено, сагледано изван суштине, секундарно, можда као посуда, у којој је неопипљива, недосегљива суштина; сам хаику, унутар именовања, унутар знаковног привида.

 

 

Садница руже извијуше

У зимском сну Хееееј!

Ноћас пролиста!

*

Пијанко у Тијању

Дрхтоного звери у Месец

Држи га ваздух

*

Плаветно језеро …

Чистог духа

Зрцали иза дуге

*

Жаба у бунару

Пљуште – крекећу теорије…

Космос је плави круг

*

Дављеница у реци

Облаци плове

Пружам руку

*

Назируће пролеће

Цвркут лети у небо

У ракље се угнездиле травке

 

Дани све краћи.
Цврчак пјева неуморно
– зна неће још дуго.

∞

Странац пролази
журно, са врећицом
– клатно у руци.

∞

На улици – људи
се састају и растају,
без своје воље.

∞

Под свјетлом мјесеца,
паук кренуо у гозбу
– гуштер такође.

∞

Само се сова
на кратко јави и шума
опет утону у мук.

∞

Као некаква
штапом подбочена
старица – колиба.

Летећа риба

Поглед неми што скрива

Сунцу се враћа

*

Даљине моје

Надахнуто звучаше

Док гледах у сан

.

(Цариград, Галата мост, 03. 02.2019).

..

*

Облак без ногу

Разнежене гуштере

Срећем у мноштву

*

Светлосни сноп

У Тијању мрежу плете

Повратак речи

*

Мрмор траве

Ован овчице јаре

Познато звуче

.

(Тијање, 27. 04. 2019.)

Моја је земља пчела златокрила
И кошница медом опточена,
Моја земља су орлова крила,
И око руке бројаница,
Црквена књига и словарица

.

Моја је земља равница,
И река што сече кукурузишта,
Моја земља су поља сунцокрета,
У њој је мноштво биља и изобиља
И сем сунца јој не треба ништа

.

Моја земља су брдине
И густи храстови забрани,
Моја су земља питоми пашњаци
И на њима дивљи коњи врани,
По свем биљу разиграни

.

Моја је земља поток у гају
И на њем млин и воденица,
Моја је земља планина Шара
И манастир Студеница,
Моја су земља Ситница и Дреница

.

Моја је земља море гробаља,
Крстаче војвода и хумке хајдука,
Споменице где војсци вечна је стража,
Моја су земља копљаници и брањеници,
Степа и Путник, Мишић и Дража

.

Моја је земља милешевска фреска,
Божурски вртови на Газиместану,
Моја је крв лазаревска,
А ћуд тврда, одвећ моравска,
Моја је вера светосавска

.

Моја земља су славни преци,
Чобани, млинари и виноградарци,
Градитељи, неимари и камењарци,
Моја су земља кола и прела,
Ракија, јелек и опанци

.

Моја је земља мапа стара,
Моравац Крстопоље и Кавала,
Моја земља су и зидине Хиландара,
Мој је Охрид и јадрански хрид,
Сва ми је историја наслеђе владара

.

Моја је земља још поносита,
На њеним се њивама још шеница сеје,
Моја је земља још пркосита,
Иако су јој борбе за музеје,
Њена су крила још у завојима

Крстовдан, лета господњег, не знам ког. Није ни важно. Овде се ветрови укрштају од постанка времена, а данас је дан кад се боре за превласт. Који надвлада, његова ће година бити. Немилосрдни су, не штеде се у борби, као да је свака од њих последња; као да ће време нестати, повући се, затворити у шкољку са дна мора, а онда ће то исто море прогутати земља.

– Кад прође векова, колико и дана од младине до четврти, под заштитом свеца коме је громовник предао свој плашт, доћи ће она, чија деца ће разумети језик камења и ветрова. Слушајући их, насликаће истину. Речима ће те васкрснути – рекла је пророчица краљу, мало пре него што је испустила душу.

Рођена сам на раскршћу два времена. Чекала сам тренутак да месец буде најближе земљи, како би ми осветлио пут изласка из утробе, али није било по мојој вољи. Стајао је на небу, далек и замишљен. На први плач, немарно је навукао облак преко себе.

Расла сам са срнама, верујући да сам једна од њих, док се зов судбине није огласио у мени:

– Крени! Добро сакриј срце  јер вуци су около.

Знала сам шта ми ваља чинити.

Замотуљак који је откуцавао равномерно, завила сам у неколико слојева боквице, за случај да прокрвари и упутила се ка каменом двору.

Требало је почупати коров који је своје канџе заривао у руке. Напокон, кад се дан одвајао од ноћи, сунце је почело толико да греје, да је коров почео да вене и открива земљу, очајну што није изродила ништа друго до бескорисне траве!

Овде је тешко одредити доба године, али срне су ме научиле да гледам и пратим облаке. Они путују надалеко, знају много.

Зачудо, камен на коме сам спавала, никад није био  хладан. Тек, једне ноћи, срнино срце  је почело јаче да удара. Толико јако да ме је пробудило. Скочила сам, али сем постеље и ноге су ми биле од камена. На другом крају некадашње одаје, стајао је човек и држао мој замотуљак у храпавој руци. Уместо боквице, завијао га у неку другу, миомирисну траву.

– Смиље – рекао је.

Срце је почело да се смирује. Пришао је близу да сам могла да му јасно видим сваку црту на лицу. Однекуд је извадио гранчицу јоргована, спустио крај узглавља и мене је почео да хвата сан. Још не знам шта се десило са ногама и како су од оних, колико од ноћи до јутра, камених, постале лакше него икад.

У ноћи свеца, на коју сам деценијама раније угледала свет, срце срне је опет залупало, но, нисам се плашила, јер се незнанац, иоако ненаочит и грубих руку, односио заштитнички.

Овог пута није био сам. Пратила га је жена и колона људских сенки. Превио је срнино срце, као и прошлог пута, али ми је уместо њега, понудио срце које је, како је рекао, јаче, чвршће, може издржати дуго да не пусти крв.

– Нећу! – викнула сам и скочила да узмем оно што је моје.

– Она је! – рече жена и у том тренутку, сенке почеше да добијају лик. Старица приђе, погледа ме у очи и потврди женине речи.

– Знам ко си ти! – отело ми се из груди.

Та ноћ ме је, на одласку, упозорила да од дана који ступа на престо, ходам ка времену трећем, бременитом наслеђем, у коме треба да дарујем живот који ће испунити пророчанство. И ево, ходам. Ломе ме ветрови, док у камен уклесујем речи слушајући откуцаје срниног срца.

Ја

Убога Српкиња

ћерка, мајка и жена

навлачим гнев својих сабраткиња

јер сам усправна, одважна, поштена.

.

Ја

Из племена Србинова

потомак светаца и војника

примам камење с темена

имена српског сабратника.

.

Ја

Мученица,

мајка сломљених крила

крива сам јер ми је света ћирилица

што слово моје ми бије сред била.

.

Треба да испаштам, кажу ми гује,

што причам, што сам гласна

што пуштам да ми се глас чује

што ми је вера у срцу јасна.

.

И кажу треба да главу спустим,

да кичму сагнем, да се свијем

да о пореклу свом не заустим

и да се стиду повинујем.

.

Крива сам, ето и што знам

ко ми је био предак и деда

што њима у част увек певам,

што поносито у небо гледам.

.

Ја

ћерка од оца страдалника

што га крвава рука цео век коси

крива сам што љубим ране сапатника

и што се жртвом њиховом поносим.

.

Крива сам и што им се клањам

Што кличем:„Преци, вечно хвала.“

што у учмалу масу не потањам

и што ми је шкриња од памћења пуна знања.

.

И кажем сада браћо мила

сестре и децо, сви моји Срби

Бићу поносна док сам жива

што срце моје све српско љуби.

.

За понос роду, дигнуту главу

за срце чисто, где Бог пребива,

част и поштење, правду и славу

нек будем урезана као крива!

27.5.2019.

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени

Намах нестаде та далеко отровна неактивност

Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте

Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна

Богојављенским вечним водокршћем залих

Посејану траву у разореном замку предака

.

Док се на крову чују отисци корака мог оца

Који се вековима никоме није подсмејао

Улазим у танано и истисно поткино коло

И отварам сто векова стару аријску адресу

Која се у рукама душмана откинула контроли

И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

.

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност

Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица

Поправићу и водоопасати замак чукун претка

Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове

И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу

И усмено заветно предање које размножава путеве

Начело је наше поезија срца,

бојимо је крвљу да се љубав пије,

освануће зором врле амајлије.

.

Транзицију душе нека смири љубав

која иде путем са својијем кредом

тад се обрадује образом и лицем

и кити нас песмом и одличјем.

.

Бацимо ли веру да смо увек први

узалуд је спремност да магија хрли

процветаће песма у нашем окриљу

послаћемо цвеће да се пуне вазе

и одјекну речи ко музичке фразе.

.

Напојте се стихом који песник нуди

не коцкајте благо без изданка права

нек осване мелем у нашим песмама

закликтаће срце кад поноре дуби.