Године потроших да срце очврсне,
а у трену све камене пукоше бране,
издајнички се опет надима да прсне,
у лудилу своме не мисли да стане.

.

Радост и страх ме секу попут бритве,
јер целу себе видех у очима твојим,
слуђена говорим мантре и молитве,
па се више радујем него што се бојим.

.

Бодри ме да те хоћу баш непоштено,
да ти као године вуку се минути,
све што те боли јер није опроштено,
ја разумела…ти о томе ћути.

.

Двоје слепих путника на мору живота,
после бродолома нађу острво и срећу,
умршене нити судбина у трену одмота,
кад љубави упалиш опроштајну свећу.

.

Зато дању,у себи молитве говорим,
док те ноћу гледам или сањам будна,
нек у љубави полетим или сагорим,
пуста су и горка маштања узалудна.

 

 

 

 

 

Јеси ли се припремила мила

да ми будеш верна љубав вила

твоје тело миловаће снохватица свила

твоје биће биће моја тајновита сила

.

Јеси ли се припремила мила

да, да шетамо испод срећне звезде

да, да спавамо куд се птице гнезде

да, да трчимо куда само коњи језде

.

Јеси ли се припремила мила

да нас штити само љубав врела

љубав врела је све што си желела

љубав врела је живот и срећа наша цела

.

Јеси ли се припремила мила

место Сунца да ми будеш Жена

место везе да ми будеш вена

да ми будеш нераскидив мир са Зена

.

Све смо могли ми

да смо само желели

али све смо имали

од љубави добили.

.

саможивост изгубили

.

-слика-Лобен Пашкулски-

Овде је небо на трен близу,

Само тек, један крила замах.

Горе, тачно над маглом палом,

Где игра се сунчев несташни зрак

.

Овде је лептира шарених дом!

Ту плеше царица њихова стално,

Од земље до неба, од неба до земље,

Утире пут  крилатом народу свом!

.

Овде безкрај на трен застане,

Да погледа крај и почетак свој,

Да ослушне ветра, у дремежу пој и

Дотакне душе  земаљске,  Ирија златног!

.

Овде је песма љубави непрестана,

Овде где игра се облак кишом стално!

Овде ружа румена прва је исцветана,

У срцу ти је, Бог усадио давно, давно!

Човек – архипелаг светлости

У бројчанику налазимо правац…

Прожима ме енергија

Кристала средишта света

До колена сам у зрелом класју

Додирујем цвет мака

Лебдим у мирису наранџиних латица

Из златног крчага

Пијем воду горског извора

Плава звезда моје песме

Огледа се загрљајем

У седефној шкољци

Лагуне лотоса

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

 

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

 

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

 

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

 

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

 

 

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског, како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

-14.март, 2015. година-

Плусквамперфекат је синхронизовао

космос

И поређао га у сазвежђа

Од искона и Икара.

Ниједна чудотворна рукотворина

Овога давно прошлог времена

Не може да порекне постојање

И одстојање.

.

Сви су хируршки захвати

Перфектни до перфекта

Који се примиче

До аориста.

Имперфекат им смета

Својим хетерогеним старинама

Кога употребљавају

На маргинама.

Аорист је потпуни реалист

Прошлост је блиска

Као честити сусед

Или јато јаребица које пролетеше

Уплашене лавежом паса

И ловачким двоцевкама.

Све је императив времена

И нико не може да прескочи презент

Који у своме трену

Обиђе васељену

Не тражи помоћ

У завидном хаосу

Нити ће моћи добити смену

Ни у футуру првом

Овај је окрутан

Егзактан у својим захтевима

Јер све је за њега услов

И он ће бити АКО

И заувек ће остати тако.

Ти гледаш водопад како се пенуши,

слушаш фијук ветра крај речних обала,

и осећаш маглу што штипа и гуши,

но не видиш сунце у бари сред кала.

.

Гледаш како грана за граном се суши

и прелива јесен изнад морских вала

уморнога сунца хиљадама шара

и мре тисућ боја шумом четинара.

.

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,

и слушаш клептање изгладњеле чапље,

гледаш како месец млеком брда купа

и сањива роса јутром с ружа капље,

и не видиш ништа и корачаш даље

плачући што небо само сумор шаље.

.

О, мислиш ли можда, постоји лепота

далека и чудна, непојамна ником?

Блудећи је тражиш стазама живота,

очајно је кличеш својом грубом виком,

а вретено своје Парка кад размота,

смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом

незнане лепоте.

.

Чуј, у теби све је:

тобом цвет мирише, тобом сунце греје

тобом небо плаче, тобом горе цепте,

у царству лепоте жена круну носи,

тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

тобом зло се цери, тобом самрт коси,

анђео и демон тобом с неба слећу

тобом Господ живи, светови се крећу.

Небом затутњи златна кочија

вуку је четири вранца гиздава,

шикља им пламен из ноздрва

у њој се вози силни Илија.

.

Сељаци, беж`те са њива,

сагореће сунце усеве!

Најстаријег петла жртвујте

за живот свој се не бојте.

.

Још јуче, петао је бежао.

„Појешћеш ме!“, гласно је викао,

а, од сутра домаћину претиће

„Чувај се, чепркаћу те!“

.

Громовник кад би сазнао

када се слави његов Дан,

све би попалио и разбио

и срушио сељаков сан.

.

Срећом, ту му је сестра Огњена Марија.

Не допушта да се развија

таква игра од силног Илије,

да громовима сељаке убије.

.

СВ. ИЛИЈА СНАЖНО ЗАГРМИ!

.

Повикаше уплашени сељани:

– Брзо петлу, главу откини,

да буду живи домаћини!

„Нек ти је сунце милије

свакога дана од св. Илије!“.

 

 

 

На планини Руднику живео је Сали-ага. Звали су га Руднички бик. Тамо где се данас налази црква у Прељини имао је свој хан, у близини којега бејаше густа шума. Толико густа да гују за реп из ње ниси могао да извучеш. У тој шуми скривали су се хајдуци.

Једном Сали-ага позове жене које су живеле у селу код његовог хана да дођу и да му преду вуну за сукно. Приповеда се  да су ове жене, после Гружанки, биле најлепше у Србији

Док су жене преле у хану извршавајући агину заповест, хајдуци из шуме нападну турске потајнике, који су пролазили крчаником (путом) и побију их. Чим то дочу Сали-ага, разљућен, нареди да се и преље убију.

По тим прељама и село доби име.

“ Јеличке легенде“