Био је то дан када су

Лептири излијетали из наших устију

А очи причале страх,

Када су руке хватале

Небо за гркљан а рамена га

Подупирала да прерано не падне.

.

Био је то дан када су лептири говорили

Умјесто наших очију….

Долазиш ми лепршаво у снове

и оваплотиш себе у Јави безброј пута

слећеш ми на лице ти,

вилинска лепотице!

.

Кроз твоја прозирна крила гледам

дешавања која у себи носиш

из света чаробног из кога летиш

да их пренесеш тамо где слетиш

У овом Јаву…

.

Гледам твоју суштину праву!

 

Расипам слова по магичном небу

руке ширим да обгрлим СВЕ-МИР

а онда плесом одшетам у  снове

да одсања ДУША оно што је зове

.

И мора и једра

звијезде и све дуге

и мирисе липе

и мјесеца чари

благост, љубав свеца

и први поглед рођеног дјетета

сву топлину у срцу једне мајке

и Јовано, Јованке

крај Вардарот седиш мори

и Сунчеве златне зраке

и Охрида бјели бисер

и љепоту Шумадије

и изворе горске чарне

гдје се вила зором мије

i Косово свето, рајско

и сокола гнијездо славно

под Ловћеном што самује

и свету бол у грудима вјешто крије

и равницу некад чарног Панонскога мора

жуто класје

и ево је свиће та чекана зора

.

У чаробној башти

уз чаробан ружин цијет

испет ћу се онда до самога неба

да бацим поглед на мој нови свијет

убрат ћу слова магична , нова

сабрат их у ријечи

златним везом низат их у пјесме

које ће кроз вјечност

и анђеоске риме

славит  ТВОРЦА име

 

I

Праштање је израз надмоћи, чешће духовне и интелектуалне но физичке, мада се и ова потоња подразумева. Онај који прашта стоји над чином праштања али истовремено он стоји и над онима којима треба опростити, као и над самим собом, над властитом таштином и личним слабостима. Речју, прашталац (онај који прашта) је потпуни господар (изнутра) над бићима, стварима и догађајима у тренутку праштања. Што је већи опроштај у питању већа је и надмоћ праштаоца, а већи дух праштаоца има и веће могућности (простора) господарења.

Хаику је између осталог и вид праштања, праштања свега свему. Ко није пре чина стварања опростио свима, за све, никада неће моћи да оствари успешан хаику-доживљај-песму. Далеко од сваке мистике, ми ово можемо веома просто разјаснити.. Онај који није склон праштању, исувише је оптерећен оним што носи у себи (мржњом макар и притајеном, потиснутом). Стога је праштање на известан (самосвојан) начин растерећење,  ослобођење од непотребног, сувишног, у себи.

Прочишћење, катарзиз…

Све су религије засноване на духовном очишћењу кроз праштање, као и уметност, чином стварања. (Катарзис садрже сви облици духовног стварања.) Ако је уметност, васколика, вид очишћења кроз праштање, онда је хаику највиши облик (ступањ) праштања који уметност садржи и, испољава.

II

Хаику подразумева посвећеност, у смислу предзнања, искуства. Да би се исправно схватио хаику (на пример песма) потребно је да онај који га чита доведе себе у истоветно стање – доживљај, у којему је био творац хаикуа у тренутку стварања. Стога би језику хаикуа, када је о песништву реч, требало прилазити као мета-језику, као језику заумља, језику над-искуственог.

Хаику није у језику, ни над језиком већ потпомогнут, омогућен језиком. Дакле: хаику је омогућен језиком, у смислу њиме и кроз њега. Језик хаикуа подразумева језик као себе или собом (хаику надраста, надилази језик којим је омогућен.

Посвећеност је у смислу искуственог сагледавања над-искуственог језиком хаикуа, језиком који се у тренутку остварења сам по себи подређује остварењу – уобличеном хаику доживљају. А приори језик је примаран, у првом плану, а постериори језик је секундаран, у другом плану. (Не-уобличен доживљај подређен је језику, уобличен доживљај надређен је језику. Језик и доживљај прожимају се узајамно, творећи јединствен живи организам хаикуа.)

III

Питање времена у хаикуу управо је оно што овај начин доживљавања и поимања света (света као свеукупности и свеобухватности) чини оним што јесте, исказано у песничкој хаику форми. Не смемо превидети слојевитост, вишедимензионалност времена, које се, апстраховано, своди на беслојну раван – подлогу, на једнодимензионално простирање до измицања подређивању – ограничењима условљено нашом свешћу.

Време у хаикуу неје апстракција временског, већ његова све-времена нужност, прожета јединством доживљавања и поимања у времену. Лишено “субјективног“ и “објективног“ одређивања, време хаикуа јавља се као космичка све-простирућа компонента, у којој се збирају, у тренутку ухваћена, сва-могућа-збивања у – и – изван наше свести (у значењу: свести – творца – хаикуа).

*

Владан Пантелић:  Димензије човека додирују Безкрај

Приређујући овај текст Песника Драгана Симовића за Журнал, који ће ићи у два наставка, текст који је објављен у часопису ХАИКУ – Вараждин, присетио сам се у трену многих разговора које смо нас двојица водили у Тијању, Ариљу, или шетајући насипом на левој обали Дунава, седећи испод једне огромне врбе, храста, или седећи у његовој радној соби. Наши  разговори нису били временски дуги, али су били веома густи и садржајни. Причали смо о разним стварима из свих области живота. Тешко би било све то препричати. Човека упознајемо кроз његова дела, његове речи и његов свакодневни живот. Овај текст који је Песник написао давне 1979. године на тему хаику поезије, ако се пажљиво чита и созерцава, показује колико је дубоко ишао и колико је добро познавао ову тему. Он је тако прилазио свакој теми из свих области живота. Био је јасновид и вишедимензионалан и јако добро је познавао источну и западну философију, као и психологију, књижевност, уметност, и пратио је научна открића из физике и других области науке. Укратко – био је повезан са Извором, а димензије повезаног човека немају границе.

Вјетар, враголан,
милује све руже редом
– оне се црвене.

∞

Јастреб бијелог
голуба ухватио
– једе слободу.

∞

Љетњи пљусак све
тјера у бијег – не и
старог пијанца.

∞

Између двије
жене, дијете изабра
ружнију – мајку.

∞

Непомичне, као
разбацано камење
– овце у пољу.

∞

На црвеном пијеску
пустиње, само гуштер
пркоси сунцу.

 

 

 

На текст Вукице Мораче – Дрво живота

 .

Додирну ме прича, као већ виђено.

Наступа Време Светости,

да све одише лепотом, смислом,

и свесним делом обоженога човека.

Оно што значи и име нашег народа

СРБ – Словим кРетањем Божијим!

.

Посећујем храстове Записе.

Уредим простор, обавим обред Љубави.

И Древни су ту.

Посебан осећај свега

у једном месту,

у живом храму,

сви један свети род!

.

За мене је Храстопоштовање дело

истинске духовне зрелости.

Намера ми је, да негујем саднице храста

за обнову уништених Записа.

И да сви заједно, обновимо наш свет,

и ојачамо наш корен у

Дрвету Живота.

.

На текст Вериве Стојиљковић – Магија цвета папрати

Драга Бела Веверице,
Трагасмо и нађосмо Цвет.
Препознасмо га из средишта нас, из средишта Душе светле!
Једино тада доноси плодне споре, мирисе и лепоту.

 .

На текст Душице Милосављевић – Тајне Светлоплама

Светлом песмом показа светлу Душу.
Веома лепо и нежно.
Осетих мисао и осећај да је наша суштина величанствена Светлост, која све обухвата, свему даје меру, и равнотежу, а делима ствара и преображава.
Бог у лакоћи, без роптања и условљености, ствара и држи све светове.
Будимо и ми такви у овом животу, дао нам је Душу.

Живела СРБ И ЈА!

.

Владан Пантелић: Коментар на коментаре

 Иван Храст је врло интересантно и моћно енергетско и кармичко биће. Занимљив је и као песник и као стручњак у свом послу и занимљив је и као духовно биће које делује. О његовом деловању ћу писати другом приликом, када урадимо неку већу акцију на терену.

Изабрао сам његове коментаре, који су, сами за себе, специфична песма, а за оно што хоћу да кажем могао сам да изаберем и коментаре Велике Томић, Наташе Ђуровић, Новице Стокића, Невене из Звечана или Невене из Аустралије, Мила Максимовића, Душице Милосављевић, Словенке Марић или неког другог.

Наиме, мало смо се сви заледили, па и умукли, када је у Благословени Златни Ириј отишао наш Песник, уредник Журнала, а отада је прошло шест месеци. Навикли смо на његове текстове који се и сада читају широм света, на дубокоумне критике, вишеслојне и вишедимензионе песме. Са његовим одласком скоро да су се угасили коментари читалаца. Сада су се почели појављивати, најпре стидљиво, па онда храбрије и масовније. Журнал је електронско гласило свих нас. Уредништво се труди да прикаже радове преко осамдесет аутора. Различитост која краси сваког аутора наличи на велики врт препун најразличитијих цветова и сви су најлепши. Кроз песме или приче може се видети да сваки аутор, сваки човек, има потпуно свој пут ка Извору, што је величанствено. Учествујмо као песници, писци и као коментатори у непрекидном стварању Журнала. Учинимо да буде све више престижно објављивати своје радове на Србском Журналу!

 

 

 

 

У времена прадавнина

Сунце сјаше у срцима

која Свемир тад ствараше!

Све је тада било наше,

све што мишљу тад створисмо

материја облик даде

Свето светло ту остаде.

.

Кад се овде Душа роди

у Светлу се тада рађа

како расте како живи

светлост расте, кад свест јача.

а дела се многа праве

од Светлости Светоправе!

.

Али Ватра која некад

у срцима сва сијаше

у тренутку неког трена

прочишћењем она дела

кроз тело се јака јавља

да очисти свелепоту

Душе живе, чистог сјаја!

.

То чишћење ко доживи

болно буде кроз свепроцес

кожа гори, кости горе

али душа лака оста

тело носи на свом зраку

да обасја таму сваку!

„Тајинство Пута води и прати!

Купало оде –Коледо се врати!

Чаробница шумска у трену ће процветати!

 Душе цвет јој, само Човек ће узбрати!“

Мисли су Срца древне папрати! В.С.

 

У давна, прадавна времена наши далеки преци су засадили дрво живота у најлепшој земљи на свету. Зелене горе и брда, храстове и букове шуме, плодоносна поља, водославне реке и скривене, чаробне пећине. Сви друиди и свештеници и ведуни су опојали дрво храста, Горослава, и прорекли му: „Нека ти се жиле множе и корен ојача, а кад стигне до утробе земље ту учврсти, да те никаква сила, ни земаљска, ни неземаљска, не може ишчупати. Нека ти стабло буде широко, тврдо и мирисно, јер ћеш људима дуго служити као црква и олтар, ту ће се молити, своје сахрањивати, радовати и веселити. Нека ти крошња буде велелепна, богата и родна, јер ћеш тако штитити прва села и насеља, жировима хранити народ и животиње. Нека ти гране буду свака за по један народ на земљи и ако су листови зелени, значи да се лепо развија, а ако ли жуте да иду тамна времена. Нека тако буде.“ Још једном се сви помолише, свако својим Боговима, али на истом језику, јер су сви тада говорили србски.

И тако, векови и миленијуми пролазе, дрво јача и расте. Неке гране баш штрче, а неке се осушиле и одломиле. Перунови громови га никад нису погодили, а росне кише су ту најјаче падале, јер му је и требало највише небеске воде. Село више није било ту, одавно, али су људи редовно долазили да се помоле, одморе, напоје енергијом. Мало је времена био сам.

Једног дана дође њих двадесетак. Донесоше дарове, отворише неку староставну књигу и почеше да се моле. Онда главни међу њима, ведун, се обрати храсту: „Велелепни и горди храсту, наш далеки претче, кажи нам зашто ти се главни корен суши и она највиша грана. То је мој народ, најстарији и први, сада малобројан, али још увек жив. Да ли нам предсказујеш лоша времена, нападе непријатеља и злотвора? Да ли су се силе мрака опет пробудиле жељне освајања наше лепе земље? Да ли смо ми извршили Божији задатак и више нисмо потребни? Казуј старино.“ Наступи мртва тишина, ни дашка ветра, ни шума лишћа, ни зуја инсеката. Тихо се распе, као магла, ниоткуда, груб глас: „Срби су ме засадили,  лепим мислима појили, земља ме је отхранила, а небо заливало. Заборављен сам одавно, а народ се прозлио, пропакостио, не зна за срам и стид. Гледам га, записујем, али сам несрећан. Главни корен зато трули, а ови бочни јачају. Више нисам стабилан као некада, јер ми главни и најдубљи корен даје снагу и са земљом разговара, А главна грана штрчи у небо и са Боговима  другује. Видите да ми је и лишће највеће на небодерној грани, јер су Срби имали највећу душу. На осталим је ситније, а негде и увијено, кржљаво. Такве су им  и душе. Видим да Срби све више секу древна дрвета, али се  не захвале, нити се помоле за спас своје душе. Ускоро ће доћи и по мене, јер ја на овој дивној, древној планини сам сам. Шуме су одавно искрчили, оголели стење. Зато сам тужан и несрећан, јер ако паднем и народ који ме је посадио ће отићи у неповрат.“

Ведун клече, а онда и остали свештеници: „Молимо те вечни храсту, да опростиш нашим прецима који су били небрижни. Тешка су била времена, а они нејаки. Како можемо да ти помогнемо да ојачаш главну жилу и да ту грану, посуту жутим лишћем, опоравиш?“

Опет  проструја ниоткуда тихи глас: „Морате народ просветлити, вратити врлинама, правим вредностима. Не мрзите своје непријатеље јер се они мржњом и хране, а кад тога нестане, нестају и они. Ширите љубав и доброту,  увек. Будите достојни улоге чувара планете,“

Сви су занемели. Још су клечали и сад се молили за спас свог народа. Молитва је била веома дуга. И ноћно небо се осуло злаћаним звездама, и сребрни месец се кочоперио, а они су још клечали у дубокој тишини и миру. Тек кад је румена зора зарудила и небо још пурпурно обасјано од несташног сунца, устадоше сви у тишини и кренуше низ планину.

Ето и данас се питамо како стоји древни, први храст? Ако погледамо данас људе, видећемо да се много тога и није променило. Можда је планета заслужила неке боље, срчаније и мудрије чуваре, а можда се баш такви сада рађају у нашем роду.

 

Она што ме љубила, као да гром пуче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

Док за њом из мене празнина јауче

Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

.

Види ли то она са своје удаљености

Немерљиве? И да л’ због моје патње пати?

Ил’ све је прогутао заборав вечности

Па не може да се сети ничег што се збило,

А камоли мене. И ко ће икад сазнати

Шта би било када би се све разоткрило?

.

Тек она што ме љубила, ко да се смрче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

За којом моји снови газе преко срче

Обмане до тајне што одбија незнање.