Свака песма моја

Песма је спокоја

 .

За мене и моје време

Љубав је кратка, шкрта,

Брзо утроши снове и хтење

Остави жеље дрхтаве, снене,

Распламса па угаси

Покори па спаси,

Куне се жељом да живи, воли

Али за часак нанесе боли,

Обесмисли часове худе,

Подсети на страсти луде

Унесе немир у срце

И снове

Па угаси пожар

Који је изазвао дармар

 .

Нек тако буде

 .

Живот су снови

За нашу лађу што дуго плови

Млађи ће у чамце брзе

Па низ брзаке и водоскоке

И тамо где су набујали слапови.

Кроз океане, мора,

Потоке и реке

Стићи у време где смо и ми

Које су ветрови насукали

И наше лађе у луке укотвили.

 

Око тебе срећа свуда,

Привикни се на чуда.,

Радост шири

А душу смири.

. 

Љубав те прати

Кроз живот цео,

Храбро корачај,

Одважно, смело.

. 

Осети етар,

Загрли ветар,

Зајаши облак,

Ко сунчев зрак.

 .

Зато певај

Зато се весели

Васпостави

Цео свет бели.

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток

 

Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,

увек се за њом окренем, док чежња обузме срце

моје

 .

Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,

да дирне срце моје и радошћу напуни груди.

 .

Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка

небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?

 .

О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без

примера,

коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера

 .

Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,

што у сутону, без предаха, певаш своју песму

љубави..?

.

Песме птичица овде више не могу слушати,

па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати…

 .

Птица опет около лети и тихо поје,

окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје…

Пролећне ноћи и мирис Живота…
Сета у оку, туга у срцу, бол у души…
Хоће ли проћи?
Још једна ласта без свога гнезда
са сломљеним крилом…
Хоће ли доћи?
Желим да нестанем,  

.

у ништа да се претворим
а треба да живим…
Хоћу ли моћи?

 

Тескоба ме нека осваја лагано.
Тешки су ми дани без сунца.
Дисање моје је отежано.
Нема ми драгог окрепиоца.

.

Омама снена гута ми дане.
Драги ми људи чемером плове.
Узнеле се чавке и вране
над облаке да са Богом слове.

.

Песма њихова је тужбалица
којом нам призиве Свеуму поје.
Равна је поју оваплотилица
из које се наше тескобе роје.

.

Понекад зрака из облака гране
па се почне множити у сноп.
Црне птице се јате да заклоне
овај радосни калеидоскоп.

.

Готово да је светла нестало
кад севну феникс из гротла вулкана.
Спржи црнила надоблачена.
Осија људе божије светло.

*

Крај стазе чичак у цвату. Седам цветова

се распоредило слично неком сазвежђу.

 .

Цветови чичка

Поређани к’о звезде

Великих Кола 

Чувам је као орден из изгубљеног рата,
Као једино сећање на залудну борбу,
Чувам је лево од ишчупаног крила,
Као једини знак да ту је некад била.

.
Чувам је сломљена од безвредне ћутње,
Негде на дну снаге што је у нестајању,
Чувам зрно мириса на зидовима пора,
Чувам је у корену већ дубоких бора.

.
Чувам је од заборава што ум окупира,
Као сатенски јастук из краљичине собе,
Као жућкасту огрлицу од ћилибара,
Чувам је у сећању, где никад није стара.

.
Чувам је и кад трулост лице јој мије,
И кад кости обрасту подземне жиле,
Чувам је сјајнију од речног белутка,
Чувам је у песми стихованог кутка.

 .

-извор-Суштина поетике-

-насловница руком писане књиге Песника-

.

-прва страница руком писане књиге „А ЉУБАВ МОЈА, ГЛЕ, ОД СВЕТА ВЕЋА БИВА „

 

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 20… године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

Дрвене конструкције

у призивању мог имена

многима указују на моћ порекла

а не на слагање цепанице на цепаницу.

То су вам све породичне гадарије

што омогућише онима престо

и од ових створише знамените

а тебе зову именом

неког што дивили су му се.

Они ме позивају на пријеме и спремно хвале

јер сам кћер глумца католика

и власница модерне куће у Нансију

срећно настањених у Њујорку

са повременим одласцима

у кућу за одмор у Палм Бичу.

И то није све,

моје је име реклама за

најновију баштенску гарнитуру од рорсфрајта

још да су ми зуби од нерђајућег челика

и кожа водоотпорна

мом ходу гарантни рок

на глави полиса осигурања

а оном што би смислила

могућност продаје на 24 једнаких рата.

Како би тек онда био дрвен

овај свет имагинације

кад би и у њихове праве творце

из езотерије

увели накупце са естраде

и сву ту моду накараде.