Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

.

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

.

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

.

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

.

Збирка „Старе ватре опет пламте“

Само Душе из истог Рода имају мисли исте

телепатски коминицирају у трену

брзина и снага мисли су им чисте,

неухватљиве за друге,  као поток бистре

и печате извориште у речи кад крену!

.

Мир у себи носи, цветај у чистоти

Душо моја,која си ми у походе дошла

своју тајну пренеси камену у гори

где гавран на њу стаје у одређено доба

нек разгласи где је твоја душа пошла

и против чега живи свет треба да се бори!

.

Није све што хода и људску главу носи-живо

чувај се волшебника којих је све више

твоје мисли они читати не могу,

ту сам да те штитим кад ти приђу ближе

само ме позови именом по Богу!

.

Отправљам те даље на путеве Права

компромисе не прави са силама таме,

са непријатељем живим победу однеси

живот му поштеди, не дај да га ране

на светлост га управи да тамо остане!

.

У томе је храброст и победа твоја

Душо светла праисконог из великог боја!

 

Ја памтим говор тишине

и ветра у крилима птица

и снивам шапатом сунца

и одјеком камених литица…

.

Ја дишем мирисе земље

трава и другог биља

и испијам чист нектар

лаванде, босиљка, смиља…

.

И као да одлазио нисам

сред Природе безгласно стојим

без снаге да учиним покрет

дамаре среће бројим

дишем

         и тако

                  постојим.

 

www.ekologijasvesti.com

 

Под пазухом

Носиш мјесец,

У грудима

кријеш сунце,

у очима

носиш птице,

У срцу ти

Ћутња ћути –

Под ногама

Јутро спава

.

-Из збирке песама „Ако прећутим пјесму“-

 

Некад давно сањала сам чудан сан:У непознатом пределу, невидљивом оградом ограничен круг

у коме стоји мноштво људи.Изван тог невидљивог круга не могу да изађу.

Налазим  се у прстену људи који окружују ову скупину у кругу.

Ми смо посетиоци који радознало гледају људе заробљене у кругу. 

Призор је невероватан, узбудљив и упечатљув! Људи у кругу су обасјани благом светлошћу

као месечином, али лица су јасна и видљива.

Људи се нагињу ка нама који их посматрамо,машу рукама и нешто нам довикују.

Разазнајем једно лице које гледа у мене. Човек ми маше руком

и кад схвати да га видим. виче, непрестано понавља :

„Гледај ме, запамти ме,запамти ме!“ Јасно видим његов лик и памтим.

Обузима ме чудесно осећање судбоносног тренутка и долеће мисао:

Па ово је мој покојни деда Витор!Јесте то је Витор!

Сцена нестаје јер се будим.

.
Деду Витора једва је запамтио и мој отац јер је умро кад је он имао тек десет година.

А ја га видех у сну као на јави.

Његова порука се урезала у моју свест и није ме остављала на миру.

Веровала сам да јој није потребно тумачење. Од тада сам 

почела да истражујем родослов. Наместиле су се неке срећне околности

и стигла сам до предака из друге половине 18. века. 

Даље од Виторове прабабе се није могло. Мислим да је довољно.

Сви преци од досељења у Љуби ш су ту, записани.

Данас озбиљно мислим да човек није достојан својих предака

ако не зана свој родослов најмање до прадеде и прабабе.

Сан сам и јава

Делим топлину и мраз

У мени твоје око ко небо спава

Широким светлим и тамним дном.

.

 

Не вреди…

Остави ме, јер само тако

Љубав код мене обитава.

На земљи сви људи имају један идеал који постављају далеко у простору, високо изнад њих. Према овом идеалу они шаљу своје еманације. Они му се моле, пружају се према њему, њихове еманације (зрачења, вибрације – пр.пр.) се уздижу ка њему. Све њихове еманације немају исту силу. Неке од њих једва да имају снагу да се уздигну, друге иду даље, даље чак и од атмосфере земље, а неке се успињу готово до самог идеала.
Еманације које напуштају земљу су расуте, онда се успињу, још даље оне се сакупљају заједно да би на одређеном нивоу изнад атмосфере земље обликовале неку врсту резервоара или фоајеа – дворану супстанци.

Ми представљамо себи да је овај фоаје супстанци постављен на средини између земље и тачке концентрације која представља идеал верника. Сам идеал је сувише далек за неприпремљеног човека да би он био у стању да дође у контакт са њим, али човек може, ако са одлучношћу покуша да ступи у контакт са овим фоајеом супстанци формираним кроз концентрацију вибрација одаслатих од верника према њиховом идеалу, да асимилира ове супстанце и да их сакупи у себи. Он може то да учини учвршћивањем везе кроз концентрацију своје воље у облику линије или нити између фоајеа супстанци и одређених делова сопственог тела.
Вежба је дата да би се достигао овај циљ. Ми бирамо четири идеала: Мухамеда, Христа, Буду и Ламу. Замишљамо да њихова суштина постоји негде у простору, на месту које се налази изнад земље у којој су они живели:

 

Мухамед.……………….изнад Меке и Медине

……….Христ.……………….изнад Јерусалима

……………Буда.……………….изнад Индије

………………..Лама.……………….изнад Тибета

.

У представљању себи сваког од ових идеала, мисао иде одмах у правцу простора где се налази идеал. Вежба се састоји у учвршћивању контакта између удова тела и фоајеа супстанци формираног вибрацијама верника у правцу идеала.

Сада иде други део вежбе:
Удахните свесно ваздух у себе док увлачите у себе супстанце које сте сакупили у удовима тако да оне могу да теку да би се сусреле са ваздухом који удишете. Оне се мешају са ваздухом саме по себи, на нивоу груди. Онда одатле теку ка сексуалним органима.
ЈА ЈЕСАМ, у два дела.
Са „Ја“ осећам своје сексуалне органе, са „ЈЕСАМ“ пуним седам делова тела један за другим.

1.“ЈА“ осетите сексуалне органе „ЈЕСАМ“  са супстанцом акумулираном у њима испуните

десну ногу са сипањем супстанце у њу

2. .“ЈА“ осетите сексуалне органе „ЈЕСАМ“   испуните леву ногу

3..“ЈА“ осетите сексуалне органе „ЈЕСАМ“   испуните нижи део абдомена

4. .“ЈА“ осетите сексуалне органе „ЈЕСАМ“   испуните цео абдомен  

5. .“ЈА“ осетите сексуалне органе  „ЈЕСАМ“   испуните торзо  

6. .“ЈА“ осетите сексуалне органе  „ЈЕСАМ“   испуните обе руке и рамена  

7. .“ЈА“ осетите сексуалне органе  „ЈЕСАМ“   испуните главу

Онда „ЈА ЈЕСАМ“ неколико пута „ЈА“ сам свестан целог тела са осећањем центрираним у соларном плексусу. „ЈЕСАМ“ поново сам свестан целог тела, са осећајем центрираним у кичменој мождини.
.
После тога, одморите се десет или петнаест минута у прибраном стању, тако да кажем, не дозвољавајући осећањима или органском инстинкту да одлази изван границе атмосфере тела (1 – 1,5м. – пр.пр.) Одмарајте се тако да ваша природа може да асимилира резултате ускладиштене у вама, који би на други начин били изгубљени узалуд.
.
 Превео: Артер Мион –

 

Пролећне ноћи и мирис Живота…

Сета у оку, туга у срцу, бол у души…

Хоће ли проћи?

Још једна ласта без свога гнезда

са сломљеним крилом…

Хоће ли доћи?

Желим да нестанем, 

.

у ништа да се претворим

а треба да живим…

Хоћу ли моћи?

О н а милује,
ране уцељује, уморне успављује,
тек дошле на свет живоводом мије,
очима искре даје!
Под погледом њеним грожђе зрије!
Укршта путеве, растављене везује,
јавом и сном љубује!
Нежношћу душе срца додирује
златом дарује! Кад затреба – мачује!
Васељеном
оставља своје звездане трагове,
грли оног, што небом царује,
и воли све – све више!

 

 

А кад се буде отворила

Седма капија небесна

И кад нас заљусне светлост

Трију Сунаца Унутарњих

Три Лица Прасунца Духовног

.

Тада ћемо се у трену

Узнети у небеса лучезарна

И пред нама ће се отварати

Бескрај за бескрајем

И вечност понад вечности

.

И бићемо једно дејство

И суштаство једнијато

Са Оним који јесте и бива

Једно у Једноме

Из  Ј е д н о г а