Сонетни венац)

А детлић носи звезду у кљуну

То зрнце неба земљи на дар

Играју босе сламке на гумну

Плаче пурењак и гаси жар.

*

О, помилуј те призоре блиске

Мрави се селе на други оток

И даноноћно плове старинске

Лађице лишћа низ брзи поток.

*

У пустој дољи говеђе стопе

Једна влат слуша како шкрипућу

Вратанца без катанца. Тише:

*

Лопов се журно на таван попе

А бели лептир слете на кућу

Тако ја пишем, а ветар брише…

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку

и превучем, над провидним брдима, и реком.

И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку

са мном, по свету, са земаљским лелеком.

 .

И, тако, без таме,

дух мој са мрачним воћкама покрива ме.

И, тако, без имена,

истом жалосцу милујем брда невиђена.

 .

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем, и ја, са духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

Лутам, још,витак, са шапатом старасним

и отресам цланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим;

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене. 

 

Ја сам веома богат човек, кажем самом себи док тихујем уз ватру у

вече једно јесење. Добио сам највише што се може добити од Мајке

своје Васељене и од Оца свога Праискона, а то јесте највећа милост

и радост једна праискона. Шта су сва блага земна, у поређењу са

овим даровима праисконим; ништа друго до привид и опсена! Те

дарове те праисконе ја желим да поделим, а потом и умножим са

ближњима својим. Јер моји ближњи јесу – и ја сам! Сви они

обитавају у прабитију моме, и у свакоме од њих и ја обитавам.

*

Усложије

(Певање Вечне Тишине)

.

Сви смо једна Душа

И сви смо једно Биће

И Суштаство једно

.

Сви смо у тишини

Вечној и безкрајној

.

Сви ловимо Песму

.

Сви чекамо Песму

.

Да изрони вечна

.

Из мора тишине

.

И да буде наша

Једна несагледна

У вртлогу света

И звезданих јата

Мудрованије из Тијаније

Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања.

Како је лепо и како је лековито

живети у Тијанији – у Вечности!

Срце је увек широм отворено,

душа испуњена,  видик јасан, без заклоница.

*

Јутровао сам у пунини радости и стварања.

Осмислио сам и саградио разбојно спирално степениште

са тридесет и три провидна кристална степеника.

У овом времену стварање је највећи духовни циљ.

 Стварање – то значи славити Лепоту у свим

њеним облицима и појавама.

Стварањем рађамо себе у себи,

себе у другима, у свему,  у Једном,  у Свелепоти.

* *

Док сам радио на изградњи кристалног степеништа,

гледао сам цвет своје душе, слушао њену песму

и гледао њену лепоту.

Ушао сам кроз њена доња врата која воде у архиву,

па кренуо у десну страну њене полулопте, у прошлост,

и с њом сам се додирнуо

тридесет и три пута.

Додирнуо, испричао, исплакао,

испевао, изиграо, измиловао, изопраштао.

У њој  сам се видео са свим учитељима и аватарима

из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“),

Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле.

О стварању говори садашњи аватар,

по духовној праслици и знању многосличан Тесли,

Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест

је нарасла  да прихвати учење о општем складном развоју

и спасењу, вечном животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* * *

Највећа лаж у историји је да су Срби мали народ и да су се доселили на

садашње просторе у шестом веку. Срби су народ са изворним геном,

који је на ову планету донео светлост Слова, Слога, Речи, Реченице,

Гласа, Језика. Србска блистава повесница (историја) је скривана,

прерађивана, забрањена, крадена, велике личности присвајане,

омаловажаване или убијане. Над србским народом извршен је србоцид,

 највећи покољ у свем постојању. Но, изворни ген је Божје чудо.

У њему је запис кога је свестан и сваки сељак из Шумадије.

Свестан је шта треба да уради у сваком трену одсудном,

а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену

живимо у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други,

потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак свршио.

Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * * *

Време,

дугачка вијугава змија, чудница над чудницама,

одмотава своје вечно тело, и открива све заборављено,

вади из Акаше, осветљава.

Сваког дана се откопавају нови локалитети широм

земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину.

Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве границе

много шире. Пола света почива на србским гробљима,

Европа посебно.

Основу свих европских језика, мање или више, или

у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а

лажно свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово,

или поуке о култури, језику, религији, уметности, или

било чему другом. Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије

и неуништива је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову

истину, и она ће се предавати на свим универзитетиме истине.

Можда ће се предавати и на Универзитету у Београду, уколико

се откраве воштане фигуре наших академика, палео истраживача,

геолога, физичара, математичара, историчара,

психонеуролингвистичара, лекара, и разних зналаца.

* * * * *

Нараста моја родна Тијанија…

Проширујемо је својом свешћу.

Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева,

чија је престоница Гуча, домаћин

највећег светског надтрубљавања.

Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију.

У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије

широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља,

или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому

Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда,

или на Гумну Љубе Поповића,

или под крушком караманком мог стрица Селомира.

У свечаним приликама, на празнике, поводом великих

природних промена, одржавају се велики ритуали које

води лично Мансаман Остварени.

Церемонијал мајстор  и први помоћник је поглавица народа

цврчака Вјастослав  Вирлак.

Путеводитељ до круголета, места церемонијала, је велики

витез Радмир, чувар Живе Воде, тајинственик-дошљак

из времена које је давно прохујало.

Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље,

вечни живот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера

и на њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала

белог орла једноглавца, који симболизује усредсређено размишљање,

јасновидост, моћ подмлађивања и брзог премештања

у времену и простору.

* * * * * *

Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња,

и шири се брже од ватре, убрзане ветром Тијанадом, када се

запали сува трава покрај пољовите реке Тијане.

Због тога сви тихују на местима где извиру силнице,

и због тога живо учествују у тајним ритуалима,

заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу,

поред народа Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака,

Вила и Вилана, Светлих Духова, биће и Витези Праисконог Реда.

Предводи их славни Мерач Васељене – Аранђел Румених Облака.

Остали гости су – Буљубша Златна Нит, Суђај Пегаз Бели,

Мала Вила Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Сабина Сијено,

Санлаила – Велика Играчица, Надзевз Штит Штит,

Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики,

Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац на аждахе,

Бели Гавран, Драгон Пламеног Језика, Арсеније Четврти,

Тринаести Апостол, Маирија Милосна, Кија Ма Мудра,

Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези

Јован Златна Ђинђува, Видница Мануел Пламбера

и Ананда Писак Вавилонка, са својим овоземаљским водичима.

Ово ће бити њихово прво учествовање у Великом Ритуалу –

Девет Кругова Око Ватре

* * * * * * *

Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре, и нико, осим

Мансанмана Оствареног, не зна цео програм, али се зна

део поруке која ће бити упућена свету:

ОЗДРАВИ ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ:

ТВОРАЦ, БЕЗКРАЈ, ВЕЧНОСТ,  ЖИВОТ, СРЕЋА,

РАДОСТ, МИР, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА,

СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ 

 

 

Будим се окупан росом

као отворена књига Истине.

Испред мене потопљени градови

и подељена царства стоје.

Све то носим у тоболцу своје душе.

Да ли мртви поново устају,

да ли снови постају јава?

Изађох из пакла и из лавиринта беде,

јер у рату светлости и мрака

победи разум и Светлост уништи таму.

Рогатост палог анђела доживи сумрак

и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

Затон је  

Заокупља ме нешто налик на одлажење.

Северац и остарели пијанац

с’ проседом реком отичу у море.

За барком нага врба маше.

Заокупља ме нешто налик на одлажење.

Запаљено ноћно небо кашљуца звезде.

Оно што нејасно видим у даљини беше траг

чији се кораци нису знали вратити

својој обећаној смрти.

Галебови у затону гачу.

Ономад, поред ловачких чека,

у маслињак се уселио мрак

и свитци за северњачом каскају.

Заокупља ме нешто налик на одлажење,

на дрхтање прућа.

Тек, тек, као кроз харфу,

назирем – благо се повила месечина

голишавом камењару.

Заокупља ме нешто налик на одлажење.

Задоцнели ловци хушкају керове на бакарну птицу.

Корачам линијом живота на длану

као низ врелу, пешчану обалу

и гацам низ стрму, влажну маховину.

Њушим и лајем као у криволову.

Заокупља ме нешто налик на одлажење,

а галебови, гачу ли гачу.

Затон је.

Прапреци моји

складом овенчани,

били су осветљени изнутра,

бејаху спокојни у спољном.

.

Знали су да могу –

да призову кишу,

да зауставе олују,

да уђу у планину,

да изађу на чистину,

да се подреде мислима Душе,

да их воде кроз муку

и кроз радовање.

.

Били су и земаљски и небески

једновремено.

.

-слика Шишкина-

 

Хумска земља камена пустиња
Богом дана да чојство духови.
Распламсава ватру која тиња
оном ко се у њој останови.

.

Светилиште Духа земља Хумска.
И вода се овде скаменила.
Паганију рука апостолска
камен прахом светим је крстила.

.

Хумска ватра Саву окалила
да би иш’о за Петром и Павлом.
Ореолоским пламом обавила
да он светли таму својим жаром.

.

Светлоснице клесаног камена
градили су рођаци Савини.
Тулила их варварска племена
но не могли Астрал недохватни.

.

Милутинов „Дворац ваведењски“
пит’о светлом Дете испосника.
Узнео се див херцеговачки
у светога бож’јег небесника.

(Кадмове) руке и груди и царство

и застор цветни као црни покров

чекају кћер збачену

да се моли илузионисти:

претвори ме, о претвори ме

у сенку пламена свеће

и гурни ме, о гурни ме

у бездан громова

и уби ме, о уби ме

вештином чаробњака

и у врт запуштен баци

 

 

 

Корен јој дубок

До срца земље досеже

И куца оним топлим

Заједничким срцем

Мајке Земље

Меке топле богате

.

Лишће јој узбуђено

Трепери

Она ниче

Она расте

Она буја у себи

Својим соковима

.

Стидљивог стабла

Грана разузданих

Уздрхталих

Кора јој мека

Од чекања…

Ветром размажена

Кишом обљубљена

Громом оплођена

Да плоди и рађа

Вековима…

Јасика, кажеш, на мене личи?

.

.

Владан Пантелић: Милица Мартинов

 .

На врху црвеног крова

У изворима понире

У понорима извире

И нетрагом нестаје

Трагајући за собом

За тобом

За мном

 

Луталица још од пре рођења,

 а рођена храбро и из пркоса

Лекар – специјалиста за многоугло

сагледавање људских душа

У Зрењанину има седам туја око дома

и оазу плочастих стена моћи и мира

Она је све друго осим песник, тј она је

луцидни песник више него све друго

 Милица, зна(три)лица, невидљивошћу

и скромношћу својом прима чисту воду