Путујем кроз време као ходочасник

згужване младости и Истину дадох

том узбурканом мору. Гле!

.

Раздвоји се море

снагом слатке боли хтења.

Пођох корацима храбрим

и молитва заискри на лицу,

као кап по кап

као сат по сат.

.

Усахните гиљотине пред раздвојеним морем!

Хоћу да чујем Пророке вечне! Хоћу!

Хоћу да жањем небеске њиве

Јер сузе твоје ка Творцу ме воде.

Раздвоји се море и усиса ме

светлост будућности лепше.

Јутарње сунце се пробијало кроз крошњу дрвећа које је правило хлад на порозору суднице, наговештавајући леп дан.
Вера је волела да пусти да јој поглед одлута заједно са мислима, гледајући годинама то дрвеће како расте, листа, цвета и опстаје упркос зими и мразевима. Чак је и у леденицама које га окују налазила неку лепоту. Као да су гране представљале невидљиву границу између небеске чистоте и земље која трпи гажење људских ногу на којима се скупља сва прљавштина овог света.
– Још један развод, Анита – рекла је својој записничарки.
– Да – одговорила је Анита суво, тек да нешто каже. Знала је да Вера уме да буде груба и набусита после неких суђења, али никад није знала зашто. А није је ни занимало. Живела је за крај радног времена и дане кад се нема посла.
Испијајући кафу гледала је металну фигуру жене која је представљала правду. Слепу, дугу али достижну. Исту ону коју је гледала на очевом столу.
-Вера, реци мами да ти очисти главу од вашака, тако се не долази у школу, знаш… Није лепо! – чула је у глави глас учитељице – јасан, стог, који не трпи било какав изговор. Као да се јуче десило: сви су се окренули ка њој и гледали је сажаљиво.
Дошла је кући, али мајка није била ту, као и много пута кад јој је била потребна. Отац је седео за радним столом. Скрушен, увучених рамена и припит. Испред њега је била гомила папира у коју је безизражајно гледао, правећи се да ради нешто.
– Тата… Где је мама?
– Не знам Вера… Не знам… – одговорио је отац, борећи се против  суза које су навирале, трудећи се да ниједна не потекне, баш као што је и она данас урадила пред разредом. Пришла је оцу, загрлила га, а фигура боје злата је била једино што сија у мраку који се надвио над њима.
Ноћ је провела склупчана у кревету, плашећи се сваког шума и надајући се истовремено да би то могли бити кораци оне која је долазила кад су се најмање надали. После њих би уследила свађа, али ујутру би све, наизглед, било добро. Мајчино присуство давало јој је сигурност, привид да се она не разликује од друге деце.
Наредног јутра није отишла у школу. Узела је маказе и ошишала косу. Док су смеђи увојци падали на под, у огледалу се појављивао ново лице за које је веровала да ће јој донети растерећење и да ће се мајка, ако се нешто промени, ипак вратити. Да, чула је кад је говорила да јој треба промена. Сваки одсечен прамен водио је дечју душу за корак ближе свету одраслих.
Последњу наду, која је прерастала у страх, полагала је у моћ фигуре која је, како је отац говорио, била изнад свих. Узела ју је у руке, иако је знала да не би смела. Пожелела је да јој види очи.
        – Можда су као мамине – помислила је и почела да јој скида повез, гребајући га маказама.
Огулила је боју, остатак гипса, али на њено разочарање, испод повеза није било ничега сем беле масе која се под оштрицом претварала у прашину.
– Вера?!
 Уплакана, тргла се на очев глас, бојећи се да би је могао казнити. Уместо тога, пришао јој је, узео у наручје и рекао:
– Не плачи, мила моја. Купићемо другу. Сјајнију, лепшу. Коса ће да порасте. И она ће бити лепша него што је била – говорио је као у бунилу.
– Анита, да ли су странке стигле? Прозовите их, молим Вас.
Суђење је трајало кратко. Договорили су се, тако је писало. Сад већ  бивши супружници, исти они који су се пре неколико година уз осмех заклели једно другом на верност, речима су потврдили да желе да свако настави својим путем. Погледи и покрети су говорили да се плаше, али фигура са повезом преко очију је опомињала Веру да суди према ономе што чује.
        – Анита, слободни сте. Изађите ако желите.
Гледала је кроз прозор и видела двоје људи како тешким корацима одлазе у истом правцу, идући различитим странама улице. Знала је да ће се то десити, али је морла да стави повез на своје очи, да би испоштовала слово на папиру.
         – Постојиш ли ти, уопште, и данас се питам? – обратила се фигури обавијеној зрацима који су се преламали кроз стакло, пробијајући се кроз крошње дрвећа.

 

Говорила си да ће живот да скрнави свакога
без клетве и заклетве у истину, милосрђе,
Мислио сам да ће ме истина погодити
више и брже, али није…
У очима се нешто искрило обострано
без сунчаника у затамњеној просторији,
откуцаји тутњали двоструко,
наши су надјачали…
Постао сам ускличник
искрено омађијан свежином новога таласа
који ме опловио као изливена Морава
у мојој дољи…
На олтару заклетве које не изговорисмо,
наслутио сам да се захуктава
неслућена блистава панорама новина
док мисли суновратно
изгубише равнотежу
у кривотвореној садашњици
мога писмопера.
Настаде нова ера
која поче да потписује заклетве дате,
притискају печате
да овере низове и изазове.
Иза леђа је, прохујало,
али да није…
Али је набујало, досегло до узвисина
недохватних,
кроз сунчаник дуге,
напојмо умножене
а неизрецивост наставља да
космополитски трага
за новим сванућима опојним…
.
Уверени смо да јесте…

.

Владан Пантелић: Драгош Павић

 .

Постао сам ускличник
искрено омађијан свежином новога таласа
који ме опловио као изливена Морава
у мојој дољи…

Драгош је, школујући се, а потом радећи као професор, пропутовао – од родне Катрге код Чачка, преко Мрчајеваца, Смедеревске Паланке, Крагујевца, Београда, КИМ, до Велике Градишке, одакле је отишао у пензију са места директора новооснованог Културног центра. Наставио је да се бави разноврсним облицима културе, највише писањем поезије. Има објављених шест збирки поезије. Песме су му објављиване у многим електронским гласилима, зборницима и блоговима.

Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Пажљиво посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Супруга, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, а то могу сви, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, па им показујем пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је нешто друго. То је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Познајем едног истинског мистика и видео сам како се он уз дим дубоко концентрише, подиже и шири своју свест и улази у акашу. Сви други пушачи које сам видео су зависници.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли дишем дубоко и равномерно и да ли држим вертикалу – сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању моје издржљивости и стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог који се, уз певање силница од старина, привија на отворене и љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, диши свесноо и тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке превртаљке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, јер ничије домове не треба дирати. Наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, и где сам је нашао. Одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем сешћу и прекрстити ноге и непомичан остати до јутра.

 

 

И вечерњи звон на ветру

Под пуним месецом

Над пољем

И шушти шуми шумори

Шаша у сутон румен

.

Путуј далеко

И још даље

Тамо иза свих даљина

Тамо иза свих дубина

Тамо иза свих висина

Путуј и путуј

Без престанка

Без предаха

Без уздаха

Јер си рођен да путујеш

Низ светове

Низ векове

Низ сазвежђа мед јатима

Јер си рођен да путујеш

Јер си путник вековечни

Јер сте једно

Пут твој и ти

Од Искони Праискони

Шарени се у сутон небо!

Облаци већ разливени!

Мрак пристиже мекани!

Утихују траве  и сан пада први!

Врх планине заћутао – мотри!

Једна звезда с неба гледи,

Круну цвета погледом тражи!

„Где си мили, покажи се, покажи!

Стоји ли та стабљичица нежна

још тамо,

на обали…“

Ветар прозборио, шапнуо,

Малени цвет разбудио

„Ено сунца, и ноћу не спава,

Само му се боја променила,

Постала је теби блиска,

Као и ти цвете – плава!

.

-пролеће, 2017.године-

Када су Немањићи зидали манастире у Овчарско-кабларској клисури,

довлачили су камен чак из Рашке.

.

Приликом проласка запрега поред места где је данас чачанска црква,

Најмљађи брат Немањић стоварао је са сваких кола по један камен.

.

Питали су г

– Шта то радиш?

– Па, ето, чачкам нешто – одговарао је.

.

Од тог камена најмлађи брат саградио је, кажу, цркву градачку, а оно

Место на коме је “чачкао“ камење прозваше Чачак.

Далеко од копна, без крила,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која отиче лагано.

Непомичност ми је завичај,

бележим и десетинке дуге као ропац.

Сећам се, присећам се, постојим негде тамо.

Разговарам са бледилом на мом лицу

а онда пуну чашу нечега просипам

себи на главу.

Овако изгледа будућност: отрежњујуће

чим се умеша нека течност лакше је.

Али у грлу ми је со. Гребе и пече. Кашљем

и успевам да искашљем грумен.

Моја мајка хоће да види шта је то

и наравно задовољно клима главом:

шећер – коцка шећера.

Као да и не примећујем све то

хитам да поспремим своје играчке

соба је тако прљава од моје креативности.

Средићу утиске у вожњи лифтом

на горе или на доле?

Без смера, далеко од копна,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која тече из лифта.

 

 

 

Наилазим на укрштене вреже купине и

покушавам да је померим довољно да

се провучем. Успевам али притом

убадам прст. Крв капље на бели

камен на стази.

Купиново трње

Две капи крви

На белом каму

 

 

Корак до тебе

пружићу само снена

и тако нема у буктавој тами

стиснућу усну, врелу и од саме жари.

 

Забраном, уз тихо појање

заруменићу се

као булка повијене главе.