Само је Србима чудом дано

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год.

.

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

.

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута

.

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и слободу.

.

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут бескраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

.

У Србији се играгају кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

.

Зато оданде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!