Кад вече роди пјесму

А јутро убије птицу

Узалуд сунце милује камен

Јер плави цвијет суморно

Испуњава празне очи.

. 

Пјесма без птице

У грудима не може

Пронаћи гнијездо,

Ни камен без росе

Не мами сунце –

Ни цвијет не краси

Умрле очи…

Нека снага Божје Љубави
пронађе пут до твога срца,
нека из њега избрише
све немире и све страхове,
нека Светлост Божјих очију
осветли стазе по којима корачаш
па када се ускоро
поново сретнемо
нека то буде сусрет два бића
која су, лутајући светом од молитве,
пронашла Љубав.

И путујући тако од брда до брда, и од облака до облака, сусрете

певач јасновиди, у долини опсене, браћу и сестре своје што у очај

падоше, па прозбори гласом од праискони:

–         Хајде да диванимо о С п а с е њ у!

Спасење је, браћо и сестре, једна радост у Небу која се у ваше

душе спустила пре свих векова и светова. Још пре рођења вашег

догодило се спасење ваше, само што ви о томе ништа не знате.

Ја вам уистину кажем, да је ваше спасење било и пре но што сте ви били!

Ако не верујете мени, верујте срцима вашим, где одувек

обитава живи Бог наш, Бог љубави и спасења нашег од праискони.

.

Браћо и сестре од праискони, љубљени моји у свим световима,

радујте се у истини срцем својим, јер се ваше спасење догодило пре

свих векова и светова, и вазда се снова препознаје и обнавља, у

Истини и Љубави од праискони, што је и у срцима вашим Духом Светим и уписано.

.

Након ових исцељујућих речи, певач се загледа у сунце у заходу и у

вечерњу звезду понад горја, па сасма тихим гласом прозбори, али

тако тихо да од његове тишине одјекнуше брда и долине и звездана јата у Васељени:

.

Чујте ме, браћо и сестре од праискони! Ви сте Усебност Божија, Усебност Бога Живога,

а изван усебности Божије ничега уистини нема, ничега не може бити.

.

И радост озари лица браће и сестара, и роди се, гле! ново духовно сунце у дивотној Васељени.

.

.

Вечан дах животни

. 

Као горски лахор

Струји дах животни

Призван из Духа

И укрепљује гле!

Крхко биће твоје

Скрућено подно стена

На пропланку ветрова

 .

Као горки лахор

Из трена у трен

Један вечан живот

Струји од Искони

Рођен пре рођења

Ко зна где и када

.

(Приредио ВП)

Поезију могу да пишу само посвећени, само изабрани од Виших светова.

Само посвећени и изабрани познају, само посвећени и изабрани оживљавају истиниту, чисту, Космичку љубав.

О Космичкој, о истинитој, чистој, о Божанској љубави, најлепше нам казује наш надахнути песник

Драган Симовић.

Драганова поезија је уистину дошла из најдубљих дубина Правасељене,

са извора Постања, од самог Творца и отвара нам пут,

пут љубави према свим световима око нас.

-2016.година-

 

.

Први смо дошли последњи идемо

.

Први смо дошли, последњи идемо

Не плашите се борбе Бели Срби,

не плашите се утвара и лажи!

Наши преци вековима Мидгард бране,

наш је био и остаће!

Црне сенке, нестаћете!

Мидгард не дамо!

Први смо дошли,

последњи идемо!

Шта је смрт, мрачна страхота,

 или једноставно, део живота?

 Шта је смрт, један крај,

 или новог пута сјај?

.

  Не мисли много о свему томе,

 Наћи ћеш ме увек, у срцу своме.

 Знам сада да оплакујеш мене,

 зато пусти, нека суза крене.

.

  Ипак не буди духа тешка,

 смрт није некаква грешка.

 Храбро нек ти срце куца,

 видећеш ме опет, уз залазак сунца.

.

 Шта је смрт, до једног растанка,

 што нас чека од самог настанка.

Знам то, много пута у њега смо зашли,

и увек смо се, поново нашли.

.

  Срешћемо се опет, уз смех и радост,

када прође твоја дубока старост.

   Ту, под кристалним сводом,

ходаћеш опет са својим родом.

.

Зато, не тугуј дуго.

 Смрт је само лице друго.

 Тамо негде иза вела,

чека мене светлост бела.

.

 Шта је смрт, до кратак одмор,

 кад нас стигну сан и замор?

 Свест душе је попут реке,

памти наше тренутке далеке.

.

Таква је нама стаза живота,

твојом нека цветају, мир и доброта.

Знам да си, пун мисли и чуђења,

но збогом остај, до следећег виђења!

 

Вилин изрека-1

Све што пишеш напиши тако да постане ремек-дело,
из речи облике створи,
живот удахни пламом неугаслим
да заувек у постојању гори!
Тако се ствара жива реч!

.

Вилин изрека-2

Душа се враћа на она места где је оставила своје потомке!

 

 

.

Вилин изрека-3

Оплемени свет радошћу из себе!

-посвећено родноверном Драгану Симовићу – 2017.година-

 

Род нема име и презиме твоје

.

Да ли вила вилењака зове

Роду нашем слова пишем

А снове сам у прошлост завила

Гледам к небу праскозорје мили

Ал то име зове моје биће

Невен бојом омирише зоре

Сија сунце ливадама звони

И где зрачак

Мирисом багрема

Омами ме залеђеним кодо м

Ветрови на путу мрсе боје

Има моја боја драганог невена

Ћарлија пролећем увек у исто време

Потом се певач успе на Пропланак Светлости и позна свеколику

тугу сестара својих у опсени, па загледавши се у плаветне врхове у даљини, прослови:

–         Хајде да диванимо о Л е п о т и.

Оно што је Истина у Небу, то је Лепота на Земљи.

Жена је једна Лепота од праискони која се само срцем познати може.

Ко према жени путује умом наилази на таму, и ништа од таме не види, а

ко према жени путује срцем наилази на светлост коју умом својим појмити неће.

Светлост жене јесте светлост срца од праискони, и топлина у души Васељене.

Онај ко презре жену, презрео је истину у Небу;

а онај што је презрео истину у Небу бацио је самога себе у вечну опсену.

.

Сестре, радујте се, и не тугујте, јер је Лепота ваша истина и милина Божја у свим световима!

.

Након ових речи певач урони у океан шутње и тишине,

да ослушне откуцаје срца Васељене, а  природа утихну и занеме.

Кад мину неколико тренутака вечности, изрони срце певачево и

настави пут земљом Тијањском ка новоме праскозорју од праискони.

.

Прамолитва Певачева

.

Песмо Прапесмо

Прабитија од праискони

Поведи ме

Кроз свет таме

И опсене

И уведи у Дворе

Лучезарне

.

(Приредио ВП)

-наставиће се-

 

.

„Превише је ово бола за ово мало живота…“
Кажи то,
али одмах удахни дубоко,
замисли да седиш поред океана,
а шкољка у твојој руци
прича причу
о светлости и радости…
Кад отвориш очи
из њих ће полетети галебови
и однети сву тугу…
Тако ја
кад ме умори бол…

 .

 .

Биљана Диковић:  „Толико физичких смрти најближих је било у мом животу

да се стварно питам како сам остала бар мало „нормална“

после свега и имала снаге за било шта… а ишла сам корак по корак,

освајала године, градила два нова човека, стварала,

обликовала простор садржајима који имају праве,

непролазне вредности… знам да би се данас, да су живи,

сви до једног, а посебно мама и тата, поносили са мном…
Шаљем вам пар стихова душе, толико знате да увек имам, и молитву…“

 

(песма Биљане Диковић – избор Уредништва СЖ)

.

Јутарњи цвркут и весели жагор птица

враћа наду у озебле груди,

препуне иња и студи .

Чекам пролеће и насмејана лица,

радујем се Новом лету, новом животу,

неком свом новом свету,

Жудим завештајну душе лепоту

Веселим сјајним видицима и новом лету

.

.

Победите све што вам душу у жрвањ тера,

Ослободите се тиранског стиска

Искрилите из безгласног вриска

И кажите Небу:

„Да живим хоћу!“

.

-слика Оливере Лоле Аџић-